Анархизам, инспирација губитника
Иако у Србији, осим кроз панк културу и деловање левичарских покрета, анархисти никада
нису имала снагу да постану претња систему, не треба искључити да би предстојећа велика социјална раслојавања могла бити повод за ширење овог покрета
|
Овдашње анархистичке групе затворене су за јавност, посебно у тренуцима када им се приписује тероризам. Сами тврде да их у Србији има око пет стотина, али споразумно не желе да говоре једни о другима. Удружења која се у новинама помињу као анархистичка (Контрапункт) тек пре неколико година објављивала су понеки анархистички материјал, али од тада готово да ништа не раде. Маргинална групација, рекло би се.
Али, стручњаци за безбедност последњих дана у медијима упозоравају на опасности од анархиста. Иако су ове групе прве на протестима против фашизма, подршка су Дану поноса и другим скуповима за толеранцију, њима се пре свега приписује тероризам. Сами најчешће организују протесте против приватизације и капитализма, а на мети су нервозних навијача и скинхеда, али и власника приватних компанија.
За разлику од „другова“ у Грчкој, Русији, Француској, овдашњи анархисти нису имали много активности. Учествовали су у мањим радничким покретима и једном запалили америчку заставу тек што је амерички потпредседник Џозеф Бајден слетео на српско тло.
С времена на време активне су биле групе АнтифаБгд, Ћелија и Злураде параде. Најпознатије, Анархосиндикалистичка иницијатива и Инвентати, баве се ажурирањем сајтова или објављивањем листа „Директна акција“ и дела познатих анархиста Пјер Жозефа Прудона, Михаила Бакуњина, Петра Кропоткина, али и Карла Маркса и разних дела домаћих аутора са тематиком пацифизма који су, истина, мало писали о анархизму.
Један од ретких социолога који се бавио анархистичком идејом, професор Триво Инђић, објашњава да се овај покрет сматра опасним зато што тежи да укине државу.
„Анархистичко друштво је организовано на узајамности. Тежи се укидању сваког нивоа принуде, па чак и данашњег система школства, на пример. Одбацује се принудни тип организовања у име слободног организовања. Анархисти желе друштво које ће бити организовано по моделу синдиката, радника самоуправљача, а у основи анархистичког друштва је самоуправљање“, каже Инђић.
Али то што анархисти виде као непосредну демократију, из перспективе система, права је опасност. Инђић објашњава да осуда анархиста за хаос и терор креће од Велике француске револуције, када је четврти сталеж, на челу са Робеспјером, био незадовољан победом буржоазије трећег сталежа и захтевао више једнакости и социјалне правде. „Данас се терор јавља у репресивним режимима и теократијама попут Грчке и Израела, па и у свакој екстремној верској и политичкој идеологији. У основи анархисти попут Гандија и Толстоја били су пацифисти, а анархизмом се сматрају и нуклеарни покрети, амерички покрети против рата у Вијетнаму, деца цвећа, хипици“, објашњава Инђић.
Методе стварања анархистичког друштва разликују се код анархокомуниста и анархосиндикалиста, који, на пример, револуцију виде као генерални штрајк, саботаже и општу блокаду рада, и инсурекциониста, који сматрају да су једино делотворне ватра народне побуне и „индивидуалне акције“ тероризма. Кроз векове, појединци су се „истицали“ одлучивши да својом руком „свет лише“ тираније. Иако класична анархистичка доктрина дозвољава насилна средства као одговор, насиље је легитимно само када постоји репресија. Понајвише због тога, корен речи анархија - без власти - вечно добија негативну конотацију и значење нереда, хаоса, терора.
Модерни анархисти себе обично називају слободарским социјалистима или радикалним демократама, либертерима. Још од Сократа и стоика до родоначелника Прудона сматрали су се борцима за једнакост и сиротињу. Помогли су стварању социјалистичке и социјалдемократске идеје и учествовали у многим ослободилачким револуцијама, а неретко их и организовали - Велика француска, шпанска, руска. Увек би на концу бивали побеђени од сабораца, а пре свих од свог највећег непријатеља - државе. Након буржоаске револуције, жирондинци су убијали бесне, након руске, анархисти су масовно прогоњени и „истребљени“ до те мере да је анархистички покрет тек у новом веку поново утицајан у Русији.
У Србији, осим у назнакама, кроз панк културу и кроз деловање левичарских покрета, ова идеологија никада није имала снагу да постане претња систему.
„Редуковано схватање анархизма је да је то отпор држави. Србија је друштво ауторитарне културе од 1804. године од тада се на власти смењују монарси и самозванци са демократским патосом народа. Власт је концентрисана моћ и средство доминације, а не средство остварења слобода и људских права. Цео Балкан је друштво закаснелих нација које нису настале спонтаним историјским развојем него у спрези са вером и уз помоћ такозваних националних ослободилачких покрета. Богумилски покрет једна је од првих слободарских идеја, али српском политичком културом одувек доминира јака бирократија. Анархизам је и главни критичар репрезентативне демократије данас“, објашњава Инђић.
Анархистичко схватање демократије је непосредно. Постоје демократске базе, слободна удруживања, императивни мандат и право опозива. Идеолошки инспиратори и данашњих анархиста у Србији су Прудон, Бакуњин и Кропоткин, који су сматрали са се слобода остварује само средствима слободе и да постоји једино када су сви слободни. Али насиље виђено у Грчкој прошле године и индивидуалне акције иза којих су стајали анархисти неретко не потврђују ту тезу. Грађанска непослушност је, међутим, према виђењу анархиста, само узимање ствари у своје руке. Једини начин да се делује када не постоје друга средства. Једини пут ослобађања од државног терора. Стање нужне одбране.
Ратибор Тривунац, из Анархосиндикалистичке иницијативе, основане пре седам година, каже да као организација АСИ подржава другове у Грчкој, али је пре за догађаје јавног типа. „Нисмо за индивидуални, него за колективни тероризам. Анархосиндикалисте чине сви радници који су спремни да делују на анархистичким принципима. Имамо људе у синдикатима који нису анархисти, имамо и вернике, али минимум заједничких ставова постоји. Наши чланови не могу бити глобалисти, против су империјализма и не смеју бити против равноправности“, каже Тривунац.
Покрет за слободу, друга је врста антиглобалистичке организације, блиске анархизму, која се окупља око угрожених радника да се супротстави штетним последицама капитализма и приватизације. Миленко Срећковић, представник ове организације, каже да анархисти у Србији углавном само пропагирају одређени правац анархизма без развијеније праксе по којој би могло да се суди да ли су и заиста следбеници, на пример, анархосиндикализма или инсурекционизма.
„Бесмислена провокаторска дела, налик овом бацању Молотовљевог коктела на грчку амбасаду, у ауторитарним државама често организују тајне службе или полиција како би направили повод да се обрачунају са слободарским активистима, као у Италији шездесетих година“, објашњава Срећковић. „Анархизам нема никакве везе са насиљем ни са тероризмом, нити држава може да има било какав легитимитет да се са анархистима обрачунава насилно. Анархизам дозвољава насиље једино уколико оно има масовну народну подршку, дакле у случају народног устанка, када је то насиље у ствари део борбе за слободу. Индивидуални терористички чинови нису анархизам, иако многи покушавају да их пласирају под маском анархизма. Они се косе са централном идејом анархизма – а то је директна демократија.“
Такозвани директаши, анархисти који једино цене директну акцију, не би се сложили са избацивањем индивидуалног терора из сфере анархизма. Они сматрају да категорисање тероризма потире демократски набој народног покрета, али Срећковић не сматра да је анархизам угрожавање другог уопште. То може бити само борба против државног и капиталистичког угњетавања.
„Постоје различите методе такве борбе, али једина која има смисла је она која најпре стиче масовну подршку за своје циљеве“, каже Срећковић, који подсећа да су давно прошла времена пропаганде делом, када су анархисти убијањем властодржаца показивали да они нису недодирљиви.
По правилу, чак и данас, тамо где има синдикалне свести, а посебно борбе, има и анархиста, али то у Србији одавно није случај. Ако је било синдикалног расположења, у време највећег жара левичарских покрета, Србија је доживела радничко самоуправљање. Није искључено, међутим, да нове околности, последице пропалих приватизација, раст броја незапослених и транзиционих губитника, могу постати „добар“ амбијент за стварање ширег анархистичког покрета. Не случајно, АСИ је тренутно добила да руководи Секретаријатом Међународне конференције рада, чије је председавање први пут напустило Западну Европу.
„Све више нам се људи јавља. Ширимо мрежу синдиката па делујемо преко база. Ако их нема, делујемо на радном месту на основу конкретних договора. Штитимо појединце. Организовали смо штрајкове за појединачна радна места, али понекад је било довољно и да само позовемо капиталисту. Наш циљ је шири друштвени покрет. Увођење генералног штрајка и преузимање фабрика од стране радника. Штрајкови које имамо последњих дана, долазе одоздо по нашем моделу. Као друштво већ имамо изражен егалитаризам који би могао бити примењен“, каже Тривунац.
Од прошлогодишњих протеста у Грчкој, који су имали најширу подршку јавности, јасно је да се анархистички покрет у свету поново формира преко радника и синдиката. Синдикални покрети у 19. веку били су у великој спрези са развојем анархизма у Француској, Шпанији, Грчкој. После распада Прве интернационале, левичари се окрећу синдикализму, а револуционарни синдикализам постаје најснажнији облик социјално класне борбе.
Срећковић, међутим, сматра да анархисти у Србији тренутно немају скоро никакав утицај на социјалне борбе. „Баш као што га немају ни припадници других левичарских идеологија. За неке анархистичке колективе је добро што нису утицајнији, јер и немају много везе са анархизмом, осим што се тако декларишу, а за неке је већ штета што немају већег утицаја, јер би то било корисно по наше друштво“, каже Срећковић.
Кроз историју, ипак, где год су постојале велике социјалне разлике, јављала се и екстремна потреба за борбом. Доказ су Баскијци, Бретонци, Корзиканци. Модерни анархистички покрет, уопште, настао је као реакција на војну хунту седамдесетих година. Стога не треба искључити да би предстојећа велика социјална раслојавања могла бити повод ширења овог покрета.
Професор Инђић каже да улазимо у друштво наглашеног егоизма, индивидуализма и територијалних сегрегација. Сва та одвајања послужила су за стварање нових праваца анархизма.
„Врло експлоатисане социјалне групе налазе се у стању нужне одбране, па је природно да би се могао створити раднички и шири анархистички покрет. Плодно тло за грађанску непослушност је друштво себичних појединаца, држава која остварује минимум људских потреба. Али, држава је истовремено и заједница људи која координише делатности и њена улога би могла бити и у остварењу слободе“, објашњава Инђић.
Анархосиндикалисти верују да држава није неопходна и да не мора да задржава ни монопол над насиљем да би зауставила насиље. Сматрају да када се укине приватна својина и материјални интерес постане небитан, како је желео њихов велики инспиратор Прудон, неће бити разлога за насиље. Тумачење анархизма као хаоса, према њима, само је наметнута идеологија државног апарата. Анархосиндикалистичка иницијатива у Србији сарађује са синдикатима, геј организацијама („иако су махом либералне“), антифашистичким, са нешто снажнијим анархистичким покретима из Словеније и Хрватске. Функционишу на принципу радничких зборова, па не сарађују са хијерархијским организацијама, капиталистима, црквом и државом. Зато не верују у социјални дијалог. „Нема договора између радника и капиталисте. Наш циљ није ни сарадња са бирократама“, каже Тривунац, у чијој организацији је забрањено финансирање из државних фондова, хијерархијских организација и капиталиста. Ипак, када би неким случајем добио одштету на поновљеном суђењу за паљење заставе за Бајдена, не би је, каже, одбио. „Дозвољено је побеђивати систем на његовим недостацима.“
У анархистичком удруживању дозвољено је бити и верник иако је поткултура која доминира овом групом атеистичка, а надреализам је уметнички покрет који критикује отуђене људе ношен анархистичким набојем. Из анархизма или у спрези с њим настали су феминизам, зелени, геј и покрет за родну равноправност, већина мировних покрета од половине прошлог века, али и многа дела Оскара Вајлда, Албера Камија, Лава Николајевича Толстоја, Рембоа, Гистава Курбеа.
Последњи уметнички траг анархизма у Србији оставио је Словенац Андреј Косак својим филмом „Аутсајдер“, који је у најгоре време за кинематографију у београдским биоскопима пуштан месецима. Музика из тог филма веома брзо постаје популарна и до данас препевавана у Anarchia all over Србија. У том филму, вероватно и последњи пут кориштен је симбол „А у О“, који анархисти напуштају и зато што је са све већом популарношћу панк музике и сам постао комерцијалан. Тај елитистички презир наводи на сумњу да анархистичке тежње ка масовној револуцији могу да буду инспирација ојађеним радницима, али не и прави циљ анархистичког покрета.
Све револуције које су икада инспирисане анархистичким идеалима завршиле су се у некој ауторитарној верзији - стаљинизму, фашизму. Анархисти ће рећи да је њихов циљ једнак циљевима радника и да њихова тежња и није власт, која је, заправо, свесно одустајање од здравог разума (Годвин). Једино на неко време успело анархистичко уређење десило се у Шпанији тридесетих година када је Национална конфедерација рада (CNT) бројала два милиона чланова, али имала и подршку споља, јер је била највећи непријатељ фашистичким фалангама. Бројност анархистичких удружења у свету ни данас није занемарљива, али се са изузетком Грчке, Француске и с времена на време Латинске Америке, њихов утицај на синдикалну борбу и званичну државну политику „успешно“ одржава на маргинама. Из перспективе модерног и, истина, отуђеног друштва, анархистички мутуализам, солидарност и повратак робној размени, делују као бајка. Пре светске кризе услед које се нетремице суспендују права радника, анархизам ни у Србији није имао никакву подлогу да наметне синдикалну борбу. Али, иронично, на историјским резултатима њиховог највећег непријатеља – капитализма - анархисти прижељкују шансу.
Анархистички симболи
Све боје црног
Црна застава је првобитни симбол анархистичког покрета са краја 19. века, након распада Прве интернационале. Истих година, носе је радници у Чикагу, а у Француској се појављује „црна трака“ и у Андалузији „црна рука“. За време Руске револуције, анархисти су носили црну заставу и звали се Црна војска, али је она током 19. века послужила и као знак борбе гладних и радника у Лиону. У Русији у којој је анархизам захваљујући Бакуњину и Кропоткину био и најшире прихваћен, црна су заставе ношене последњи пут 13. фебруара 1921. године на сахрани Петра Кропоткина, којој је присуствовало више од 100.000 људи. То је до краја века у Русији био последњи масовни скуп који није организовала држава. Док је поворка пролазила поред затвора, политички затвореници су певали анархистичку химну мртвима.
Током студентских протеста 1968. године, црне заставе носили су Французи, Американци, Британци, али најпознатији знак анархиста, свакако је слово А заокружено у слову О. Заједно, ова два слова значе „Anarchy is Order“ или „анархија је ред“ и део су Прудонових цитата. Анархисти овај симбол нису користили у време Прве интернационале до када су га употребљавале окултистичке и масонске групе. Тек педесетих година постаје препознатљив симбол анархиста, а 1970-их већ и симбол анархо-панка, музичког правца који је ширио анархизам кроз бендове какви су Crass и Sex Pistols.
Симбол интернационалног либертетског радничког покрета, пре свих анархосиндикалиста сада је црвено-црна застава. Црвена боја симболизује материјалну и социјалну једнакост, црна слободу и солидарност, а дијагонални пресек те две боје симболизује „раст радничког отпора“. Индустријски синдикат у Америци усвојио је током једног штрајка и црну накострешену мачку као знак, јер су нахранивши животињу на издисају, како верују, подстакли и борбу која је потом имала успеха. Она је касније имала улогу симбола за слободу говора, права радница и људи различитих раса.
За укидање затвора Анархистички црни крст истиче симбол који су у царској Русији користили противници политичких затварања - црни крст, који се у горњем делу завршава песницом. А један од најстаријих анархистичких симбола - црна кломпа или сабот - данас је само име за мешовите продавнице и корен речи саботажа - акције коју су холандски синдикалисти користили убацујући кломпе у фабричке машине и коју анархисти сматрају својом главном стратегијом до данас.
Драгана Перић