Anarhizam, inspiracija gubitnika

Beogradski anarhisti ne prihvataju vezu sa „Crnim Ilijom“, ali se raduju što je Molotovljev koktel oslobodio Teodorisa Iliopulosa, uhapšenog u Atini, na protestima anarhista s kraja prošle godine. Domaći anarhisti tvrde da nikada nisu ni čuli za „Crnog Iliju“, ali su imenom ove grupe nastavili da se igraju provocirajući „ograničenost“ sistema. Uz istoimeni koktel od dve srpske rakije slavili su oslobađanje njihovog grčkog druga u jednom prestoničkom kafiću, u Ulici despota Stefana, ali je policija u želji da spreči distribuciju „Ilije“ intervenisala u klubu, za neke od anarhista i veoma bolno. Ovdašnje anarhističke grupe zatvorene su za javnost, posebno u trenucima kada im se pripisuje terorizam. Sami tvrde da ih u Srbiji ima oko pet stotina, ali sporazumno ne žele da govore jedni o drugima. Udruženja koja se u novinama pominju kao anarhistička (Kontrapunkt) tek pre nekoliko godina objavljivala su poneki anarhistički materijal, ali od tada gotovo da ništa ne rade. Marginalna grupacija, reklo bi se. Ali, stručnjaci za bezbednost poslednjih dana u medijima upozoravaju na opasnosti od anarhista. Iako su ove grupe prve na protestima protiv fašizma, podrška su Danu ponosa i drugim skupovima za toleranciju, njima se pre svega pripisuje terorizam. Sami najčešće organizuju proteste protiv privatizacije i kapitalizma, a na meti su nervoznih navijača i skinheda, ali i vlasnika privatnih kompanija. Za razliku od „drugova“ u Grčkoj, Rusiji, Francuskoj, ovdašnji anarhisti nisu imali mnogo aktivnosti. Učestvovali su u manjim radničkim pokretima i jednom zapalili američku zastavu tek što je američki potpredsednik DŽozef Bajden sleteo na srpsko tlo. S vremena na vreme aktivne su bile grupe AntifaBgd, Ćelija i Zlurade parade. Najpoznatije, Anarhosindikalistička inicijativa i Inventati, bave se ažuriranjem sajtova ili objavljivanjem lista „Direktna akcija“ i dela poznatih anarhista Pjer Žozefa Prudona, Mihaila Bakunjina, Petra Kropotkina, ali i Karla Marksa i raznih dela domaćih autora sa tematikom pacifizma koji su, istina, malo pisali o anarhizmu. Jedan od retkih sociologa koji se bavio anarhističkom idejom, profesor Trivo Inđić, objašnjava da se ovaj pokret smatra opasnim zato što teži da ukine državu. „Anarhističko društvo je organizovano na uzajamnosti. Teži se ukidanju svakog nivoa prinude, pa čak i današnjeg sistema školstva, na primer. Odbacuje se prinudni tip organizovanja u ime slobodnog organizovanja. Anarhisti žele društvo koje će biti organizovano po modelu sindikata, radnika samoupravljača, a u osnovi anarhističkog društva je samoupravljanje“, kaže Inđić. Ali to što anarhisti vide kao neposrednu demokratiju, iz perspektive sistema, prava je opasnost. Inđić objašnjava da osuda anarhista za haos i teror kreće od Velike francuske revolucije, kada je četvrti stalež, na čelu sa Robespjerom, bio nezadovoljan pobedom buržoazije trećeg staleža i zahtevao više jednakosti i socijalne pravde. „Danas se teror javlja u represivnim režimima i teokratijama poput Grčke i Izraela, pa i u svakoj ekstremnoj verskoj i političkoj ideologiji. U osnovi anarhisti poput Gandija i Tolstoja bili su pacifisti, a anarhizmom se smatraju i nuklearni pokreti, američki pokreti protiv rata u Vijetnamu, deca cveća, hipici“, objašnjava Inđić. Metode stvaranja anarhističkog društva razlikuju se kod anarhokomunista i anarhosindikalista, koji, na primer, revoluciju vide kao generalni štrajk, sabotaže i opštu blokadu rada, i insurekcionista, koji smatraju da su jedino delotvorne vatra narodne pobune i „individualne akcije“ terorizma. Kroz vekove, pojedinci su se „isticali“ odlučivši da svojom rukom „svet liše“ tiranije. Iako klasična anarhistička doktrina dozvoljava nasilna sredstva kao odgovor, nasilje je legitimno samo kada postoji represija. Ponajviše zbog toga, koren reči anarhija - bez vlasti - večno dobija negativnu konotaciju i značenje nereda, haosa, terora. Moderni anarhisti sebe obično nazivaju slobodarskim socijalistima ili radikalnim demokratama, liberterima. Još od Sokrata i stoika do rodonačelnika Prudona smatrali su se borcima za jednakost i sirotinju. Pomogli su stvaranju socijalističke i socijaldemokratske ideje i učestvovali u mnogim oslobodilačkim revolucijama, a neretko ih i organizovali - Velika francuska, španska, ruska. Uvek bi na koncu bivali pobeđeni od saboraca, a pre svih od svog najvećeg neprijatelja - države. Nakon buržoaske revolucije, žirondinci su ubijali besne, nakon ruske, anarhisti su masovno progonjeni i „istrebljeni“ do te mere da je anarhistički pokret tek u novom veku ponovo uticajan u Rusiji. U Srbiji, osim u naznakama, kroz pank kulturu i kroz delovanje levičarskih pokreta, ova ideologija nikada nije imala snagu da postane pretnja sistemu. „Redukovano shvatanje anarhizma je da je to otpor državi. Srbija je društvo autoritarne kulture od 1804. godine od tada se na vlasti smenjuju monarsi i samozvanci sa demokratskim patosom naroda. Vlast je koncentrisana moć i sredstvo dominacije, a ne sredstvo ostvarenja sloboda i ljudskih prava. Ceo Balkan je društvo zakasnelih nacija koje nisu nastale spontanim istorijskim razvojem nego u sprezi sa verom i uz pomoć takozvanih nacionalnih oslobodilačkih pokreta. Bogumilski pokret jedna je od prvih slobodarskih ideja, ali srpskom političkom kulturom oduvek dominira jaka birokratija. Anarhizam je i glavni kritičar reprezentativne demokratije danas“, objašnjava Inđić. Anarhističko shvatanje demokratije je neposredno. Postoje demokratske baze, slobodna udruživanja, imperativni mandat i pravo opoziva. Ideološki inspiratori i današnjih anarhista u Srbiji su Prudon, Bakunjin i Kropotkin, koji su smatrali sa se sloboda ostvaruje samo sredstvima slobode i da postoji jedino kada su svi slobodni. Ali nasilje viđeno u Grčkoj prošle godine i individualne akcije iza kojih su stajali anarhisti neretko ne potvrđuju tu tezu. Građanska neposlušnost je, međutim, prema viđenju anarhista, samo uzimanje stvari u svoje ruke. Jedini način da se deluje kada ne postoje druga sredstva. Jedini put oslobađanja od državnog terora. Stanje nužne odbrane. Ratibor Trivunac, iz Anarhosindikalističke inicijative, osnovane pre sedam godina, kaže da kao organizacija ASI podržava drugove u Grčkoj, ali je pre za događaje javnog tipa. „Nismo za individualni, nego za kolektivni terorizam. Anarhosindikaliste čine svi radnici koji su spremni da deluju na anarhističkim principima. Imamo ljude u sindikatima koji nisu anarhisti, imamo i vernike, ali minimum zajedničkih stavova postoji. Naši članovi ne mogu biti globalisti, protiv su imperijalizma i ne smeju biti protiv ravnopravnosti“, kaže Trivunac. Pokret za slobodu, druga je vrsta antiglobalističke organizacije, bliske anarhizmu, koja se okuplja oko ugroženih radnika da se suprotstavi štetnim posledicama kapitalizma i privatizacije. Milenko Srećković, predstavnik ove organizacije, kaže da anarhisti u Srbiji uglavnom samo propagiraju određeni pravac anarhizma bez razvijenije prakse po kojoj bi moglo da se sudi da li su i zaista sledbenici, na primer, anarhosindikalizma ili insurekcionizma. „Besmislena provokatorska dela, nalik ovom bacanju Molotovljevog koktela na grčku ambasadu, u autoritarnim državama često organizuju tajne službe ili policija kako bi napravili povod da se obračunaju sa slobodarskim aktivistima, kao u Italiji šezdesetih godina“, objašnjava Srećković. „Anarhizam nema nikakve veze sa nasiljem ni sa terorizmom, niti država može da ima bilo kakav legitimitet da se sa anarhistima obračunava nasilno. Anarhizam dozvoljava nasilje jedino ukoliko ono ima masovnu narodnu podršku, dakle u slučaju narodnog ustanka, kada je to nasilje u stvari deo borbe za slobodu. Individualni teroristički činovi nisu anarhizam, iako mnogi pokušavaju da ih plasiraju pod maskom anarhizma. Oni se kose sa centralnom idejom anarhizma – a to je direktna demokratija.“ Takozvani direktaši, anarhisti koji jedino cene direktnu akciju, ne bi se složili sa izbacivanjem individualnog terora iz sfere anarhizma. Oni smatraju da kategorisanje terorizma potire demokratski naboj narodnog pokreta, ali Srećković ne smatra da je anarhizam ugrožavanje drugog uopšte. To može biti samo borba protiv državnog i kapitalističkog ugnjetavanja. „Postoje različite metode takve borbe, ali jedina koja ima smisla je ona koja najpre stiče masovnu podršku za svoje ciljeve“, kaže Srećković, koji podseća da su davno prošla vremena propagande delom, kada su anarhisti ubijanjem vlastodržaca pokazivali da oni nisu nedodirljivi. Po pravilu, čak i danas, tamo gde ima sindikalne svesti, a posebno borbe, ima i anarhista, ali to u Srbiji odavno nije slučaj. Ako je bilo sindikalnog raspoloženja, u vreme najvećeg žara levičarskih pokreta, Srbija je doživela radničko samoupravljanje. Nije isključeno, međutim, da nove okolnosti, posledice propalih privatizacija, rast broja nezaposlenih i tranzicionih gubitnika, mogu postati „dobar“ ambijent za stvaranje šireg anarhističkog pokreta. Ne slučajno, ASI je trenutno dobila da rukovodi Sekretarijatom Međunarodne konferencije rada, čije je predsedavanje prvi put napustilo Zapadnu Evropu. „Sve više nam se ljudi javlja. Širimo mrežu sindikata pa delujemo preko baza. Ako ih nema, delujemo na radnom mestu na osnovu konkretnih dogovora. Štitimo pojedince. Organizovali smo štrajkove za pojedinačna radna mesta, ali ponekad je bilo dovoljno i da samo pozovemo kapitalistu. Naš cilj je širi društveni pokret. Uvođenje generalnog štrajka i preuzimanje fabrika od strane radnika. Štrajkovi koje imamo poslednjih dana, dolaze odozdo po našem modelu. Kao društvo već imamo izražen egalitarizam koji bi mogao biti primenjen“, kaže Trivunac. Od prošlogodišnjih protesta u Grčkoj, koji su imali najširu podršku javnosti, jasno je da se anarhistički pokret u svetu ponovo formira preko radnika i sindikata. Sindikalni pokreti u 19. veku bili su u velikoj sprezi sa razvojem anarhizma u Francuskoj, Španiji, Grčkoj. Posle raspada Prve internacionale, levičari se okreću sindikalizmu, a revolucionarni sindikalizam postaje najsnažniji oblik socijalno klasne borbe. Srećković, međutim, smatra da anarhisti u Srbiji trenutno nemaju skoro nikakav uticaj na socijalne borbe. „Baš kao što ga nemaju ni pripadnici drugih levičarskih ideologija. Za neke anarhističke kolektive je dobro što nisu uticajniji, jer i nemaju mnogo veze sa anarhizmom, osim što se tako deklarišu, a za neke je već šteta što nemaju većeg uticaja, jer bi to bilo korisno po naše društvo“, kaže Srećković. Kroz istoriju, ipak, gde god su postojale velike socijalne razlike, javljala se i ekstremna potreba za borbom. Dokaz su Baskijci, Bretonci, Korzikanci. Moderni anarhistički pokret, uopšte, nastao je kao reakcija na vojnu huntu sedamdesetih godina. Stoga ne treba isključiti da bi predstojeća velika socijalna raslojavanja mogla biti povod širenja ovog pokreta. Profesor Inđić kaže da ulazimo u društvo naglašenog egoizma, individualizma i teritorijalnih segregacija. Sva ta odvajanja poslužila su za stvaranje novih pravaca anarhizma. „Vrlo eksploatisane socijalne grupe nalaze se u stanju nužne odbrane, pa je prirodno da bi se mogao stvoriti radnički i širi anarhistički pokret. Plodno tlo za građansku neposlušnost je društvo sebičnih pojedinaca, država koja ostvaruje minimum ljudskih potreba. Ali, država je istovremeno i zajednica ljudi koja koordiniše delatnosti i njena uloga bi mogla biti i u ostvarenju slobode“, objašnjava Inđić. Anarhosindikalisti veruju da država nije neophodna i da ne mora da zadržava ni monopol nad nasiljem da bi zaustavila nasilje. Smatraju da kada se ukine privatna svojina i materijalni interes postane nebitan, kako je želeo njihov veliki inspirator Prudon, neće biti razloga za nasilje. Tumačenje anarhizma kao haosa, prema njima, samo je nametnuta ideologija državnog aparata. Anarhosindikalistička inicijativa u Srbiji sarađuje sa sindikatima, gej organizacijama („iako su mahom liberalne“), antifašističkim, sa nešto snažnijim anarhističkim pokretima iz Slovenije i Hrvatske. Funkcionišu na principu radničkih zborova, pa ne sarađuju sa hijerarhijskim organizacijama, kapitalistima, crkvom i državom. Zato ne veruju u socijalni dijalog. „Nema dogovora između radnika i kapitaliste. Naš cilj nije ni saradnja sa birokratama“, kaže Trivunac, u čijoj organizaciji je zabranjeno finansiranje iz državnih fondova, hijerarhijskih organizacija i kapitalista. Ipak, kada bi nekim slučajem dobio odštetu na ponovljenom suđenju za paljenje zastave za Bajdena, ne bi je, kaže, odbio. „Dozvoljeno je pobeđivati sistem na njegovim nedostacima.“ U anarhističkom udruživanju dozvoljeno je biti i vernik iako je potkultura koja dominira ovom grupom ateistička, a nadrealizam je umetnički pokret koji kritikuje otuđene ljude nošen anarhističkim nabojem. Iz anarhizma ili u sprezi s njim nastali su feminizam, zeleni, gej i pokret za rodnu ravnopravnost, većina mirovnih pokreta od polovine prošlog veka, ali i mnoga dela Oskara Vajlda, Albera Kamija, Lava Nikolajeviča Tolstoja, Remboa, Gistava Kurbea. Poslednji umetnički trag anarhizma u Srbiji ostavio je Slovenac Andrej Kosak svojim filmom „Autsajder“, koji je u najgore vreme za kinematografiju u beogradskim bioskopima puštan mesecima. Muzika iz tog filma veoma brzo postaje popularna i do danas prepevavana u Anarchia all over Srbija. U tom filmu, verovatno i poslednji put korišten je simbol „A u O“, koji anarhisti napuštaju i zato što je sa sve većom popularnošću pank muzike i sam postao komercijalan. Taj elitistički prezir navodi na sumnju da anarhističke težnje ka masovnoj revoluciji mogu da budu inspiracija ojađenim radnicima, ali ne i pravi cilj anarhističkog pokreta. Sve revolucije koje su ikada inspirisane anarhističkim idealima završile su se u nekoj autoritarnoj verziji - staljinizmu, fašizmu. Anarhisti će reći da je njihov cilj jednak ciljevima radnika i da njihova težnja i nije vlast, koja je, zapravo, svesno odustajanje od zdravog razuma (Godvin). Jedino na neko vreme uspelo anarhističko uređenje desilo se u Španiji tridesetih godina kada je Nacionalna konfederacija rada (CNT) brojala dva miliona članova, ali imala i podršku spolja, jer je bila najveći neprijatelj fašističkim falangama. Brojnost anarhističkih udruženja u svetu ni danas nije zanemarljiva, ali se sa izuzetkom Grčke, Francuske i s vremena na vreme Latinske Amerike, njihov uticaj na sindikalnu borbu i zvaničnu državnu politiku „uspešno“ održava na marginama. Iz perspektive modernog i, istina, otuđenog društva, anarhistički mutualizam, solidarnost i povratak robnoj razmeni, deluju kao bajka. Pre svetske krize usled koje se netremice suspenduju prava radnika, anarhizam ni u Srbiji nije imao nikakvu podlogu da nametne sindikalnu borbu. Ali, ironično, na istorijskim rezultatima njihovog najvećeg neprijatelja – kapitalizma - anarhisti priželjkuju šansu. Anarhistički simboli Sve boje crnog Crna zastava je prvobitni simbol anarhističkog pokreta sa kraja 19. veka, nakon raspada Prve internacionale. Istih godina, nose je radnici u Čikagu, a u Francuskoj se pojavljuje „crna traka“ i u Andaluziji „crna ruka“. Za vreme Ruske revolucije, anarhisti su nosili crnu zastavu i zvali se Crna vojska, ali je ona tokom 19. veka poslužila i kao znak borbe gladnih i radnika u Lionu. U Rusiji u kojoj je anarhizam zahvaljujući Bakunjinu i Kropotkinu bio i najšire prihvaćen, crna su zastave nošene poslednji put 13. februara 1921. godine na sahrani Petra Kropotkina, kojoj je prisustvovalo više od 100.000 ljudi. To je do kraja veka u Rusiji bio poslednji masovni skup koji nije organizovala država. Dok je povorka prolazila pored zatvora, politički zatvorenici su pevali anarhističku himnu mrtvima. Tokom studentskih protesta 1968. godine, crne zastave nosili su Francuzi, Amerikanci, Britanci, ali najpoznatiji znak anarhista, svakako je slovo A zaokruženo u slovu O. Zajedno, ova dva slova znače „Anarchy is Order“ ili „anarhija je red“ i deo su Prudonovih citata. Anarhisti ovaj simbol nisu koristili u vreme Prve internacionale do kada su ga upotrebljavale okultističke i masonske grupe. Tek pedesetih godina postaje prepoznatljiv simbol anarhista, a 1970-ih već i simbol anarho-panka, muzičkog pravca koji je širio anarhizam kroz bendove kakvi su Crass i Sex Pistols. Simbol internacionalnog libertetskog radničkog pokreta, pre svih anarhosindikalista sada je crveno-crna zastava. Crvena boja simbolizuje materijalnu i socijalnu jednakost, crna slobodu i solidarnost, a dijagonalni presek te dve boje simbolizuje „rast radničkog otpora“. Industrijski sindikat u Americi usvojio je tokom jednog štrajka i crnu nakostrešenu mačku kao znak, jer su nahranivši životinju na izdisaju, kako veruju, podstakli i borbu koja je potom imala uspeha. Ona je kasnije imala ulogu simbola za slobodu govora, prava radnica i ljudi različitih rasa. Za ukidanje zatvora Anarhistički crni krst ističe simbol koji su u carskoj Rusiji koristili protivnici političkih zatvaranja - crni krst, koji se u gornjem delu završava pesnicom. A jedan od najstarijih anarhističkih simbola - crna klompa ili sabot - danas je samo ime za mešovite prodavnice i koren reči sabotaža - akcije koju su holandski sindikalisti koristili ubacujući klompe u fabričke mašine i koju anarhisti smatraju svojom glavnom strategijom do danas.