Pomračenje medija

Srbija je ponovo dobila represivan medijski zakon. Deset godina je prošlo od poslednjeg tvrdog zakona o informisanju i konačno je uspela da se sakupi skupštinska polovina spremna da ponovo zavodi red i disciplinu u srpskim medijima. Konačno, jer je nije bilo lako sakupiti; izmene i dopune Zakona o informisanju po hitnom postupku su u julu doterane pred narodne poslanike ali nije bilo dovoljno onih koji bi glasali za takav zakon. Zato što su Ivica Dačić i Dragan Marković Palma pokazali da su najevropskiji deo ove najevropskije Vlade Srbije. Pa je proglašena pauza u trajanju od celog avgusta da se nekako sakupi većina. Na kraju je sakupljena polovina a ne većina, za zakon je glasalo tek 125 poslanika, ali s obzirom na to da Riza Haljimi nije bio u skupštinskoj sali, i to je bilo dovoljno. Pokušaji da se obezbedi dovoljan broj poslanika koji su spremni da dignu ruku na medije bili su toliko uzbudljivi da se nije znalo ko će da glasa za zakon i kad su poslanici seli u skupštinske skamije. Šefovi poslaničkih grupa nisu bili sigurni ni kako će da glasaju poslanici kojima oni komanduju. Da li će možda neko slučajno pritisnuti pogrešno dugme? Pa je Dragan Todorović, šef poslaničke grupe radikala, hteo da predloži da se glasa javnom prozivkom. Nije dobio ni reč a kamoli da je njegov predlog usvojen. Na kraju je listing pokazao opravdanost njegovih slutnji – čak i njegova dva poslanika, Sulejman Spaho i Momčilo Duvnjak (ovom drugom je, istina pozlilo nakon glasanja u načelu), nisu glasali protiv zakona, ali to nije spasilo zakon. Spasio ga je drugi doskorašnji član poslaničke grupe radikala Jovan Damjanović, jedan još uvek važeći član poslaničke grupe SPS-a Saša Dujović i, posredno, još jedna članica poslaničke grupe SRS-a Marina Toman. A zapravo još deset poslanika LDP-a, pet PUPS-a i Vladan Batić. Naime, kad je koalicija SPS – PUPS – JS odbila da glasa za zakon, vlada se upustila u potragu za rezervama. Kao prvi džoker naravno izabran je LDP. Ali eldepeovaca ima 12 a poslanika SPS-a, PUPS-a i JS-a 20 od kojih je 19 neophodno za većinu. A pri tom se još ispostavilo da i u poslaničkoj grupi LDP-a ima dva poslanika koji neće da glasaju za zakon. I nisu glasali. Ali da bi ovih desetoro eldepeovaca dobilo opravdanje zato što, čak i na ovoj temi, spasavaju vladu, morali su da posegnu za evropskim standardima. Pa je, pošto nije bilo javne rasprave, LDP u avgustu zaređao po medijskim udruženjima da rasprave šta valja, šta ne valja. Ali, kako popraviti kad više nije bilo vremena za amandmane? Tako što je LDP čeprkajući po već podnetim vladinim i opozicionim amandmanima našao nekoliko onih koji bi, kako su procenili, učinili zakon prihvatljivim. Sad, od dva pronađena radikalska amandmana koji bi trebalo da daju evropsku notu zakonu, G17 nije dozvolio prihvatanje amandmana koji bi popravio član koji zabranjuje prenošenje osnivačkih prava nad glasilima, ali je morao da se složi oko brisanja odredaba o zabrani izlaska medija u slučaju tromesečne blokade računa. I to je taj amandman poslanice SRS Marine Toman koji je dao evropsku boju zakonu i spasao vladajuću koaliciju. Pet glasova potiče od penzionera: PUPS je brzo prešao put od ogorčenih protivnika zakona, preko onih koji će verovatno ostati uzdržani, do toga da glasaju za zakon. „Jesmo govorili da ćemo biti uzdržani, ali smo istovremeno ostavljali mogućnost da promenimo stav. Pre glasanja održan je sastanak najužeg partijskog rukovodstva na kome nas je predsednik Jovan Krkobabić obavestio da su prihvaćeni amandmani u skladu sa našom politikom“, izjavio je šef poslaničke grupe PUPS-a Momo Čolaković. Od još potrebna četiri glasa, pronađena su tri ali je četvrti, Riza Haljimi, obećao da neće da bude u sali, što omogućava izglasavanje zakona i sa 125 poslanika. Ko su ta trojica? Prvi je Vladan Batić, kome je mandat ustupio LDP a on se posle tranferisao u samostalnog poslanika koji je posle postavljanja drugog preostalog člana DHSS-a Milana St. Protića za ambasadora u Švajcarskoj počeo da glasa za zakone vlade. Međutim, ovoga puta je posebno zanimljivo to što je taj isti Batić bio jedan od najvećih kritičara ovog zakona; na svaki član zakona je podneo amandman koji je glasio: briše se. Da bi, naposletku, glasao za taj zakon iako nijedan od njegovih amandmana nije prihvaćen. A Batić je izgleda samo tih nekoliko minuta tokom kojih se glasalo bio za zakon, jer je odmah pošto je omogućio izglasavanje zakona u izjavama za medije oštro kritikovao i zakon i način na koji je donesen. Drugi je Jovan Damjanović, koji je izabran na listi Srpske radikalne stranke a u ovoj stranci je bio sve do maja ove godine kada se i on premetnuo u samostalnog poslanika i to ne zbog sukoba sa radikalima već, kako je rekao, „zbog vapaja i pritiska na romski narod“. Damjanović se tad prijavio kao poslanik Demokratske levice Roma, na šta je, budući da se deo budžeta deli na sve stranke podjednako, baš kao i Batić dobijao skoro milion dinara mesečno od građana Srbije. Jovan Damjanović je, takođe, dugo govorio da neće glasati za ovakav zakon o informisanju ali se predomislio „zato što teži demokratizaciji zemlje“. „Ja sam samo pojedinac, zakon je doneo većinski narod“, opravdao se Damjanović. Onaj koji se pre Damjanovića i Batića dosetio da nam uzima milion dinara mesečno je elektrozavarivač iz Zemuna Saša Dujović. NJemu je jedno mesto u parlamentu dao SPS a on je na ime članstva u Pokretu veterana Srbije uzimao pomenute pare iz budžeta. Inače, ta organizacija se pročula ne samo po Dujoviću nego i po Željku Vasiljeviću, koji je postavljen za državnog sekretara u Ministarstvu rada, odakle je stigao jedino da pozove na uvoz žena sa Dalekog istoka za neženje u Srbiji. E, taj Dujović jedini je iz poslaničke grupe SPS-a glasao za zakon o informisanju i tako omogućio njegovo usvajanje. Valjda poučen time što ga do sada niko nije primećivao, Dujović je čak pokušao da sakrije da je glasao za zakon pa je prvobitno izjavio da je glasao „u skladu sa stavom poslaničkog kluba“. Kada su listinzi, ipak, pokazali drugačije, Dujović je izjavio: „Nisam vam rekao da sam glasao protiv, već nešto drugo. A i ja nisam bio jedini.“ Više od ovih trgovaca, zaposlenih u Skupštini, za ovakav zakon su zaslužni vladajuća Demokratska stranka, stranke manjina i, naravno, G17 plus. A svoj deo zasluga nose i međunarodne organizacije poput OEBS-a, koje su tek nekoliko dana pred glasanje ustvrdile da pomenute izmene zakona ugrožavaju medijsku reformu jer uvode kazne „koje su previsoke za situaciju u Srbiji i kao takve mogu dovesti do autocenzure i zatvaranja medija“. OEBS ili neka slična organizacija propustila je da se oglasi i po usvajanju zakona u parlamentu Srbije. Restriktivne odredbe Obavezan je upis u Registar javnih glasila. U slučaju izdavanja glasila koje nije upisano u Registar, nadležni javni tužilac dužan je da odmah pokrene postupak za privredni prestup, a nadležni sud u roku od 12 sati da privremeno obustavi izdavanje glasila. Ukoliko ne poštuje zabranu i izdaje glasilo koje nije upisano u Registar, osnivač javnog glasila može biti kažnjen sa milion do 20 miliona dinara, a odgovorno lice sa 200.000 do dva miliona dinara, a predviđena je i zabrana izdavanja glasila. Prijavu za upis u Registar štampanih dnevnih javnih glasila osnivači su dužni na podnesu u roku od 30 dana od stupanja zakona na snagu, a osnivači drugih glasila za 90 dana. Visina kazni vezana je za tiraž i prihod od oglasa. Za štampane medije kazna može biti 25 - 100 odsto zbira vrednosti ukupno prodatog tiraža isporučenog na dan objavljivanja informacije i vrednosti prodatog oglasnog prostora u tom broju. U slučaju elektronskih medija, 25 - 100 odsto oglasnog prostora za dan u okviru kojeg je objavljena informacija. Odgovorno lice u osnivaču i odgovorni urednik mogu biti kažnjeni sa 200.000 do dva miliona dinara. Kazne za ostale prekršaje povećane su sa sadašnjih 30.000 - 200.000 na milion do deset miliona za glasilo, odnosno 100.000 do milion dinara za odgovornog urednika. UNS najavljuje žalbu sudu u Strazburu Preneražena sam i činjenicom da je predsednik Tadić ekspresno brzo potpisao zakon, uskrativši nam priliku da u hitnoj proceduri pred Ustavnim sudom Srbije saznamo da li je ovaj veoma sporni zakon utemeljen u srpskom ustavu – kaže LJiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije. Ona je najavila da će američka kancelarija „Kovington i Berling“, jedna od najprestižnijih vašingtonskih advokatskih firmi, da napiše za UNS žalbu Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. - To je ona ista advokatska kancelarija koja je svojevremeno napisala ubitačnu kritiku Miloševićevog zakona o medijima 1998. godine. Tada je taj zakon ocenila suprotnim evropskim standardima i srpskim pravnim normama. Ove je godine isto rekla za ovaj Dinkićev i Tadićev zakon – rekla je Smajlovićeva. I Nezavisno udruženje novinara je imalo primedbe na izmene Zakona o informisanju. - Kada je LDP preuzela na sebe inicijativu da se Zakon dodatno izmeni amandmanima, NUNS je iz Skupštine dobio 50 predloženih amandmana i uz pomoć pravnika smo ustanovili da tri mogu u značajnoj meri da poprave zakon. Od ta tri dva su usvojena, ostao je problem sa upisom u Registar – kaže Nadežda Gaće, predsednica NUNS-a.