Rasprodaja Srbije

ebo nad Srbijom je tmurno, čak i na 30 iznad nule. Ostavite načas karijere, profite, beli šengen, suvišne kilograme, sekretarice i ljubavnice i zađite tamo odakle su vas preci doveli u grad i na položaje. Nećete biti oduševljeni onim što ćete videti, požurićete natrag. Od sela je ostao samo pejzaž. Doduše, još ima prostora samo za vikendice, tzv. netaknuta priroda. Selom vladaju agrarni profiteri, ostalo su agrarni proleteri. Ukratko, srpsko selo ubrzano odumire, ali i takvo kakvo je, u kolapsu i već 60 godina na izdisaju, moglo bi uskoro budzašto da bude prodato (4,25 miliona obradivih hektara), i to po nalogu spolja, koji se ne može odbiti, o čemu će se nešto reći pri kraju ovog priloga. U potencijalno bogatom smederevskom kraju, primerice, nailazili smo na osnovne škole sa po JEDNIM jedinim đakom u prvom razredu. Nema više davnih formi traganja za darovitom decom, podrške i blagodelanija, a neće biti ni onih slučajeva da se glavni inženjer Budimpešte Milutin Milanković, istraživač Jovan Cvijić ili profesor Skerlić vrate sa evropskog asfalta u srpsko blato, kako bi odužili dug zabitoj i siromašnoj, ali prema sopstvenoj pameti odgovornoj matici. Legendarni beli šengen olakšaće odliv ostatka talentovane srpske mladosti, rešavajući problem zastoja na granici i odlaska samo u jednom pravcu, zapadnom, pre svega. Nekad krupna seoska domaćinstva danas su u korovu, zadrugarstvo je zaboravljeno i nema reprodukcije naroda; s kim da se oženiš? A kad je sve prazno, otvara se prostor za tragične ishode. Ako je verovati štampi, samo prošle nedelje zabeleženo je sedam samoubistava seljaka muškaraca između 25 i 50 godina, što dosad za centralnu Srbiju nije bilo uobičajeno. Praznina – očito je – vuče u patologiju... S druge strane, elitni tajkuni vlasni su da pri otkupu ucenjuju proizvođače malina i pšenice i da, navodno dekintirani globalnom krizom, zaposlenima isplaćuju zarade na raboš, dok obavezne doprinose doživljavaju kao klasnu lutriju. Dobroćudna država tada odlučuje da našim novcem, ili pozajmicom iz sveta, participira neuplaćeni radni staž; umesto metalnih lisica na zglobovima ovih bosova ili konfiskacije imovine na ime dugovanja, vlada im daje još jednu šansu iz opštenarodne kase, što nas nagoni da podsetimo – ne bez izvesne zlobe – na činjenicu da je današnji premijer Mirko Cvetković, svojevremeno nazvan „patrijarhom konsultantskih poslova“, baš tada kada se najžešće privatizovalo, 2003-2004, bio direktor Agencije za privatizaciju Republike Srbije. To što od privatizacije najvrednijih firmi ni cent nije otišao u razvoj proizvodnje pripada srpskom političkom folkloru, kao, uostalom, i suze ministarke Diane Dragutinović, prezentovane vladi, poslanicima i narodu u Skupštini Srbije. Rečju, bilo je i drugih rupa koje je valjalo popuniti prodajom nacionalnog blaga u interesu klasnog mira... I dok predsednik Tadić, od prilike do prilike, mahom prilikom neke posete (poslednji put u Kini) sastavlja – piše i briše – spisak naših strateških partnera, Mirko Cvetković obećava da će „počistiti svoje dvorište“, tj. saseći višak birokratije, kako bismo istrajali na putu vidljivog progresa i još boljeg života. I prosvećena Evropa, dobronamerno kako ona ume, preporučuje preko grada Brisela i druge moguće pravce štednje: obrazovanje i zdravstvo. I zaista, čemu toliko učitelja na onog jednog đaka u prvom osnovne. Predsednikovi stručnjaci za marketing, koji su možda i važniji od savetnika (jer se u politici u dobroj meri i živi od marketinga), biće uskoro na teškom iskušenju - i to je zapravo ono što smo hteli da kažemo – jer će se od njih tražiti (i to ne samo s naše strane, nego i od stranog faktora) da obrade i ubede srpski narod kako je za njega pametno i profitabilno da proda Srbiju. Ulog nije mali – Srbija! – i utoliko je odgovornost marketinških magova veća. Radi daljeg izlaganja pozajmićemo iz „Blica“ misao profesora dr Miroslava Maleševića, direktora Instituta za povrće i žitarice u Novom Sadu, koji je rekao povodom famoznog SSP: Obavezali smo se da za četiri godine dozvolimo strancima da kupuju oranice. Mislim da i nismo razmišljali šta smo prihvatili kroz Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Zato treba uvesti moratorijum na prodaju zemlje strancima od najmanje deset godina... Pitanje prava sticanja i uživanja svojine na nepokretnostima stranih pravnih i fizičkih lica uređeno je članovima 53. i 63. SSP-a. U članu 63. definisano je da će u roku od četiri godine Srbija osigurati isti tretman za državljane EU kao i za svoje državljane. Međutim, u važećem Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, stranim pravnim i fizičkim licima zabranjuje se kupovina... Zemlja je trajni resurs i normalne države ne ispuštaju vlasništvo nad njom, a samo pod određenim uslovima omogućavaju koncesije i zakup... Mi ne umemo da kažemo „ne“, jer su nas ubedili da to uvek može da nas košta. (Što reče nekadašnji rusofil Vuk Drašković: „Bez NATO-a nema nam života!“). Da smo mi što ovo pišemo kojim slučajem na vlasti (a takav slučaj nije moguć), umesto dosetke o regionalizaciji, naredili bismo jedan ekspertski, utemeljen, primenjiv, održiv i perspektivan program reanimacije, rekreacije, razvoja i života u selu, jer je selo doista jedina preostala srpska nacionalna supstanca. Ako to ipak ne može, ako je SSP crveno slovo u kalendaru našeg evropskog pregnuća, pod uslovom da nas neko pita, lično bismo prodali Srbiju Ircima: piju i ogovaraju vlast, baš kao mi. I za nijansu žive bolje...