Čovek koji je živeo 200 godina

Kad su 2003. u nekoj anketi pitali đake prvih razreda osnovnih škola pre koliko godina je rođen Sergej Mihalkov, nemali broj dece opredelio se za odgovor “od 150 do 200 godina”. Razlog je sasvim jednostavan: reč je o pesniku čije su stihove napamet znali bake i deke tih mališana. Mihalkov je tada imao 90 godina i još je bio sasvim aktivan. Jednako su aktivni bili njegovi poštovaoci, ali i njegovi kritičari. Čim bi se u nekom društvu povela reč o njemu, uvek bi se našao neko ko je mogao da ispriča anegdotu o tome kako je dobri Sergej Vladimirovič, duša od čoveka, pomogao u objavljivanju neke knjige ili pronalaženju stana ili kupovini automobila - da bi se smesta javio i drugi glas koji je takođe pričao anegdote o tome da je zli Mihalkov, prodana duša, upropastio ovog ili onog pisca ili nekoga sprečio u rešavanju egzistencijalnih pitanja. Takve rasprave, koje jedino samog Mihalkova nisu uzbuđivale, ili bar nije pokazivao da mari za njih, nastavile su se i posle pesnikove smrti, 27. avgusta. Rodio se, skoro ceo vek proveo i umro u jednom istom gradu - Moskvi. Samo se država menjala. Živeo je u četiri režima, pod 12 vladara: smenjivali su se carski režim samodržavlja, režim Kerenskog kao pokušaj demokratije, sovjetski režim komunističkog totalitarizma pa birokratskog socijalizma i ruski režim prvo deregulisanog neoliberalnog, potom državnog kapitalizma. Nikolaj Drugi, Kerenski, Lenjin, Staljin, Hruščov, Brežnjev, Andropov, Černjenko, Gorbačov, Jeljcin, Putin i Medvedev. Mihalkov je preživeo, od početka do kraja, celu sovjetsku epohu. I nadživeo ju je. Posle perestrojke, kada se krenulo u reviziju svega i svačega, novopečeni demokrati proglasili su ga za staljinistu i oportunistu jer ga je Staljin odlikovao i nagrađivao. Zamerano mu je i to što je godinama bio na čelu Saveza pisaca RSFSR, i što je bio deputat Vrhovnog sovjeta. Najviše mu je zamerano to što je 1943, zajedno sa novinarem El Registanom i kompozitorom Aleksandrovom, bio autor sovjetske himne kojom je zamenjena Internacionala i što je posle, 1977, kada je donet novi Ustav SSSR, napisao drugu verziju himne, onu u kojoj se Staljin više ne pominje. (Od 1956. do 1977, sovjetska himna se nije pevala, samo se ćutala i slušala instrumentalna verzija.) Strogi kritičari nisu bili spre-mni da mu uzmu kao olakšavajuću okolnost ni to što je od prvog do poslednjeg dana rata bio na frontu kao ratni dopisnik, ranjen u Odesi i pod Staljingradom. U prvim postsovjetskim godinama nikako nisu bili spremni da mu oproste to što nikada nije bio niti je želeo da bude disident, kao što su njegovom ocu zamerali što, posle Oktobarske revolucije, nije emigrirao. Mihalkovi su pripadali starom plemstvu, jedan njihov predak je u 16. veku bio dvorjanin Mihaila Fjodoroviča, prvog ruskog cara iz dinastije Romanova. Bili su i u rodu sa Šestovima, porodicom Marfe Ivanovne, majke cara Mihaila. Vladimir Mihalkov, Sergejev otac, u vreme revolucije tridesetogodišnjak, zamenio je pravničku karijeru poljoprivrednim naukama, i u zemlji koja je gladovala opredelio se za živinarstvo. Specijalizovao se u toj oblasti, objavivši tokom naredne dve decenije tridesetak važnih naučnih radova o patkama i o kokama-nosiljama. Sergeju su ozbiljno zamerali i uspešne rediteljske karijere obojice sinova, slavjanofila Nikite i zapadnjaka Andreja Končalovskog. Zamerali su mu, razume se, i njihovo slavjanofilstvo, odnosno zapadnjaštvo. U Gorbačovljevo vreme Mihalkovljeve stihove skoro da su prestali da objavljuju. Dotad je već postigao tiraže koji su se merili desetinama miliona primeraka. U Jeljcinovo vreme on sam nije želeo ništa da objavi. U Putinovo vreme ponovo su počeli da ga štampaju i zasipaju lovorikama, ali se na njega sručila i lavina nezadovoljstva, opet zbog himne. Kad ga je Putin, posle mukotrpnih i jalovih pokušaja da do nove ruske himne dođe konkursom na kome su učestvovali svi - od Ale Pugačove do školaraca iz Vladivostoka - zamolio da napiše nove stihove, Mihalkov je, kažu, postavio uslov: napisaću, ali na Aleksandrovljevu, a ne na Glinkinu muziku, Glinkina melodija je nepevljiva. Putin je pristao i Mihalkov je napisao stihove, svečane, rodoljubive, hrišćanske i sasvim starinske. Zli jezici kažu da je Putin imao neke posebne, stroge zahteve u pogledu sadržaja. Ukoliko ih je bilo, svi su ispunjeni, jer predsednik nije krio oduševljenje, kao ni pola države. Druga polovina bila je zgrožena. Sam Mihalkov je rekao da je od sva tri teksta himne koje je pisao, ovaj potekao „pravo iz srca”. I usput u jednom intervjuu objasnio da „himna nije umetničko delo nego državni dokument. Kad su ga, u istom intervjuu, pitali šta treba uraditi u Rusiji da bi se stanje popravilo, odgovorio je da je Staljin bio u pravu kad je ocenio da kadrovi sve rešavaju. „A mi sad s kadrovima dosta loše stojimo.” Bulgakovljeva žena je jednom pitala muža: „Zašto toliko veruješ Mihalkovu? Znaš da smo okruženi doušnicima!” „Čovek koji je toliki cinik ne može da bude doušnik”, odgovorio je pisac Majstora i Margarite. I nije pogrešio. Među raznim uglednicima koji su Bulgakova, da li iz straha, ili iz zavisti, potkazivali vlastima, zaista nije bilo Mihalkova. Proživeo je život s lakoćom pišući vedru dečju poeziju uglačanog stiha. Najdublje emocije i ideale, ako ih je bilo, držao je za sebe. Komentator Radio Slobode primetio je, s dosta gorčine, čak zluradosti, da je „politički najpodobniji i najtraženiji pesnik SSSR i Ruske Federacije bio, po svemu sudeći, i najapolitičniji građanin tih država”. Ili je možda Sergej Mihalkov sve posmatrao s visine svog najpoznatijeg junaka, dobroćudnog diva ujka Stjope, koji glavom oblake doseže.