Gadafijevo slavlje

Usred noći grupa mladih vojnika, učenika Vojne akademije u Bengaziju, upada u radio-stanicu u ovom gradu i emituje znak za početak državnog udara, odnosno antizapadne revolucije u Libiji. Predvodi ih nepoznati mršavi kapetan obučen u bež uniformu sa naočarima za sunce, Moamer Gadafi. Pod sloganom „socijalizam, jedinstvo i sloboda”, udar je izvršen brzo i efikasno, bez ijedne kapi krvi. Kralj Idriz Prvi je u tom trenutku bio na lečenju u Grčkoj, a njegov sestrić princ Said Hasan je zbačen sa vlasti i stavljen u kućni pritvor. Monarhija je odmah ukinuta i proglašena je Libijska Arapska Republika. Bio je 1. septembar 1969. godine. Malo ko je mogao da pretpostavi tada koju će težinu ovaj događaj imati ne samo po budućnost Libije, nego i čitavog sveta i kakvo će mesto u istoriji sebi obezbediti tada anonimni, ali vatreni i odlučni kapetan. Životni put kapetana Gadafija, koji je po državnom udaru uzeo čin pukovnika, toliko je čudnovat da nema potrebe vraćati se u tu sudbonosnu noć da bi ono što se danas dešava u Libiji bilo neverovatno. Dovoljno je vratiti se deceniju ili dve unazad i setiti se da je još u vreme kada je Sadam Husein bio miljenik Vašingtona, Gadafi za Belu kuću bio najveće svetsko zlo zbog svoje podrške teroristima, odnosno revolucionarnim pokretima širom sveta. Tako je, na primer, Gadafi 1996. spremio čak milijardu dolara pomoći za američku Naciju islama, organizaciju čiji je jedan od osnivača čuveni Malkolm Eks. ’’Naše sukobljavanje sa Amerikom ličilo je na napad na tvrđavu spolja. Danas smo našli prolaz i imaćemo svoju armiju unutar te tvrđave”, izjavio je Gadafi nakon susreta sa liderom tog pokreta Luisom Farakanom. Čovek koji je izgubio kćer u američkom bombardovanju Tripolija i Bengazija 15. aprila 1986. godine, danas je, reklo bi se, naslednik jednog drugog afričkog vođe koji je, takođe, bio proglašavan za teroristu dok se borio za slobodu svog naroda - Nelsona Mandele. Prelomni trenutak dogodio se 2003. godine. Slom režima Sadama Huseina pod američkom invazijom i potpuna inertnost ostalih arapskih zemalja doveli su dotle da se Gadafi potpuno razočara u arapski svet i definitivno odbaci ideju o stvaranju jedinstvene afričke države. Od tog trenutka okreće se Africi, ali i Zapadu, sa kojim ubrzano normalizuje odnose i već 2004. u goste prima prvog važnog zapadnog državnika, Tonija Blera. Odustaje od podrške revolucionarnim i gerilskim pokretima, napušta program oružja za masovno uništavanje, sarađuje sa američkim i britanskim vlastima u procesuiranju osumnjičenih za postavljanje bombe na „Pan amov“ avion koji je eksplodirao iznad Lokerbija 1988. godine i isplaćuje gotovo dve milijarde dolara odštete porodicama poginulih. Zauzvrat, Libiji se ukidaju sankcije UN. Iako su se prethodnih nekoliko godina prosto takmičili u tome ko će se više dopasti libijskom vođi i dobiti bolji ugovor sa ovom naftom bogatom zemljom, zapadni političari odlučili su da ignorišu proslavu 40. godišnjice revolucije iz straha da bi na sebe mogli navući gnev sopstvene javnosti koja ne uspeva da mišljenje o „teroristi iz Tripolija” promeni političarskom brzinom. Ovo je posebno opasno posle javnog gnušanja koje je izazvala odluka škotskih vlasti pre desetak dana da, zbog zdravstvenih razloga, oslobode bivšeg libijskog obaveštajca Abdela Baseta Alija al-Megraija, osuđenog, (mnogi kažu nepravedno) na 27 godina zbog organizovanja Lokerbija. Osim italijanskog premijera Silvija Berluskonija, koji je sa Gadafijem već razvio neku vrstu prijateljstva i koji je u Tripoliju boravio u nedelju kako bi proslavio ne 40 godina libijske revolucije, nego godinu dana potpisivanja sporazuma o pomirenju Italije sa svojom bivšom kolonijom, ovih dana u Libiji neće boraviti nijedan zapadnoevropski državnik, ali su sve države zastupljene na ministarskom nivou. U Tripoliju će biti primetno i odsustvo predsednika i premijera Ruske Federacije Dmitrija Medvedeva i Vladimira Putina, sa kojima Gadafi ima tradicionalno dobre odnose. Sa druge strane, u Libiji borave skoro svi afrički lideri, koji učestvuju i na specijalnoj sednici Afričke unije, kojom trenutno predsedava upravo Gadafi, koja je organizovana u okviru proslave. Proslavu je svojim prisustvom uveličao još jedan od „lidera slobodnog sveta” i boraca protiv američkog imperijalizma, venecuelanski predsednik Ugo Čaves. Na proslavu Gadafijevog dolaska na vlast otišli su i lideri nekoliko bivših jugoslovenskih republika. Srbiju su na proslavi predstavljali predsednik Boris Tadić i ministri spoljnih poslova i odbrane, Vuk Jeremić i Dragan Šutanovac. U ime Crne Gore u Tripoliju je bio predsednik Filip Vujanović, a BiH predsedavajući Predsedništva Željko Komšić. Najveća žurka u istoriji Libije Šestodnevna proslava započeta je 31. avgusta uveče velikom konjičkom paradom na vojnom aerodromu u Tripoliju, koji je već pred početak proslave izgledao kao grad u kojem se održavaju Olimpijske igre. Drugog dana festivala organizovana je vojna parada koja bi se mogla porediti sa proslavom Dana pobede nad fašizmom na Crvenom trgu. Nakon parade, usledio je tročasovni spektakl o libijskoj istoriji u režiji Francuza Martina Arnoa održan na bini, za koju se tvrdi da je najveća na svetu, postavljenoj za tu priliku na centralnom Zelenom trgu, potom je noćno nebo Tripolija obasjao veličanstveni vatromet ispaljen sa ratnih brodova u priobalju.