Jukio Hatojama*

Još od okončanja Hladnog rata, Japan se nalazi na vetrometini tržišnog fundamentalizma izazvanog američkim pokretom koji obično nazivamo globalizacijom. Sloboda bi trebalo da bude vrhovna vrednost, međutim, u fundamentalističkom kapitalizmu se ljudi ne tretiraju kao cilj, već kao sredstvo. Na taj način se izgubilo ljudsko dostojanstvo. Na te činjenice nas je još jednom podsetila nedavna finansijska kriza i njene posledice. Kako da stanemo na put neobuzdanom tržišnom fundamentalizmu i finansijskom kapitalizmu lišenim svake etike i umerenosti ne bismo li zaštitili finansije i životni standard naših građana? Upravo to je pitanje pred kojim smo se našli. U ovakvim vremenima se moramo vratiti ideji bratstva (onoj iz francuskog slogana „sloboda, jednakost, bratstvo“) kao sredstvu za umanjivanje opasnosti koje sloboda uvek nosi. Bratstvo treba da bude kompas kojim određujemo svoj politički pravac, merilo politike koju vodimo. Ideja bratstva je takođe u duhu našeg nastojanja da svet uvedemo u „eru nezavisnosti i zajedničkog bitisanja“. Ono što podrazumevam pod pojmom bratstva moglo bi da se opiše kao načelo čiji je cilj da obuzda sve neumerenosti karakteristične za aktuelnu vrstu globalizovanog kapitalizma, kao i da lokalne privredne tradicije prilagodi današnjici. Najnovija svetska ekonomska kriza rezultat je načina mišljenja zasnovanog na dogmi da slobodnotržišna ekonomija američkog tipa predstavlja univerzalni i idealni ekonomski poredak i da sve zemlje treba da reformišu sopstvenu ekonomsku strukturu, tj. tradiciju i propise kako bi se prilagodile globalnim normama (ili, bolje rečeno, američkim normama). U Japanu su mišljenja o tome u kojoj meri treba dopustiti globalizaciju bila podeljena. Neki su tražili da se globalizam aktivno prigrli i zalagali su se za prepuštanje svega diktatu tržišta. Drugi su, pak, podržavali oprezniji pristup, uvereni da treba proširiti društvenu sigurnosnu mrežu i zaštititi naše tradicionalne privredne aktivnosti. Još od administracije premijera Đunićira Koizumija (2001-2006), Liberalno-demokratska partija se držala ovog prvog stava, dok smo mi iz Demokratske stranke Japana naginjali ovom drugom. Ekonomski poredak (lokalne privredne aktivnosti) jedne zemlje izgrađivan je dugi niz godina i odražava uticaj njene tradicije, običaja i načina života. Pa ipak, globalizam je napredovao ne osvrćući se na razlike u neekonomskim vrednostima, na zagađivanje životne sredine, niti na bespoštedno trošenje resursa. Ako se osvrnemo na promene koje su se od okončanja Hladnog rata dogodile u japanskom društvu, mislim da ne bi bilo preterano reći da je globalna ekonomija nanela štetu našim tradicionalnim privrednim aktivnostima i uništila lokalne zajednice. Kapital i sredstva za proizvodnju sada mogu lakše da se prenose iz jedne zemlje u drugu. Međutim, sami ljudi ne mogu da se kreću toliko lako. Prema teoriji tržišta, ljudi predstavljaju samo dodatne troškove na osoblje, dok su u stvarnom svetu upravo ljudi nosioci strukture jedne lokalne zajednice i fizičko otelovljenje njenog načina života, tradicije i kulture. Čovek svoj ugled stiče na osnovu posla koji radi u lokalnoj zajednici i sposobnosti da svojoj porodici obezbedi sredstva za život. Ideja bratstva ne dopušta nametanje nikakve politike kojom bi se privredne aktivnosti direktno povezane sa ljudskim životima i slobodom (na primer, poljoprivreda, ekologija i medicina) ostavile na milost i nemilost plimi globalizma. Odgovornost nas kao političara je da preusmerimo svoju pažnju na te neekonomske vrednosti koje je globalizam istisnuo na marginu. Svojom politi-kom treba da radimo na obnavljanju veza koje spajaju ljude, da više vodimo računa o prirodnoj sredini, da popravimo sisteme socijalne i zdravstvene zaštite, da obezbedimo bolje obrazovanje i podršku u odgajanju dece, da se pozabavimo nejednakom raspodelom bogatstva. Sve to je neophodno da bi se stvorila sredina u kojoj svaki pojedinačni građanin može sebi da traži sreću. Prevazilaženje nacionalizma osnivanjem istočnoazijske zajednice: Drugi cilj koji ideja bratstva podrazumeva je osnivanje istočnoazijske zajednice. Naravno, japansko-američki bezbednosni sporazum će i dalje biti kamen temeljac japanske spoljne politike. Niko, takođe, ne dovodi u pitanje ni važnost dobrih odnosa sa Amerikom. Pa ipak, ne smemo zaboraviti ni na svoj identitet azijske nacije. Smatram da zemlje istočnoazijskog regiona, čiji je ekonomski rast sve vitalniji, a međusobna povezanost sve čvršća, treba da budu priznate kao osnovna japanska sfera. Zato moramo da nastavimo sa nastojanjima da stvorimo osnovu za stabilnu ekonomsku saradnju i nacionalnu bezbednost čitavog regiona. Mnogi su finansijsku krizu shvatili kao nagoveštaj da se period američkog unilateralizma bliži kraju. Kriza je mnogima ulila i sumnju u večnost dolara kao glavne svetske valute. I ja sam smatram da se kao posledica neuspeha rata u Iraku i finansijske krize, era američkog globalizma bliži kraju i da se unipolarni svet polako pretvara u multipolarni. Pa ipak, trenutno ne postoji nijedna zemlja koja bi mogla da zameni SAD na poziciji najdominantnije zemlje na svetu. Niti postoji valuta koja bi mogla da zameni dolar na mestu glavne svetske valute. Iako uticaj Amerike opada, ona će još dve-tri decenije biti vodeća svetska vojna i ekonomska sila. Trenutno stanje stvari jasno pokazuje da će Kina, ubedljivo najmnogoljudnija zemlja na svetu, postati jedna od vodećih ekonomskih sila, a polako raste i njena vojna moć. Kineska privreda će u ne tako dalekoj budućnosti nadmašiti japansku. Kako da Japan, uhvaćen između Amerike koja se bori da zadrži svoju poziciju najveće svetske sile i Kine koja želi da tu poziciju zauzme, očuva svoju političku i ekonomsku nezavisnost i zaštiti svoje nacionalne interese? To pitanje ne brine samo Japan, već i ostale male i srednje azijske države. NJima je Amerika potrebna kao vojna sila koja održava stabilnost u regionu, ali žele i da ograniče njen preteran politički i ekonomski uticaj. Žele i da smanje vojnu opasnost u vidu susedne Kine, ali i da istovremeno omoguće kineskoj privredi da nastavi da uredno jača i napreduje. Sve to su važni faktori koji ubrzavaju regionalnu integraciju. Danas, kada nadnacionalne političke filozofije marksizma i globalizma manje-više stagniraju, nacionalizam ponovo ima sve veći uticaj na politiku velikog broja zemalja. Kao što se može videti na primeru antijapanskih protesta koji su se pre nekoliko godina odigrali u Kini, širenje Interneta je ubrzalo integraciju nacionalizma i populizma, a postoji i veoma realna opasnost od izbijanja ozbiljnih političkih nemira. Paralelno sa vođenjem računa o prirodnoj sredini i nastojanjem da stvorimo nove strukture međunarodne saradnje, moramo da prevaziđemo preterani nacionalizam i odaberemo put uređene ekonomske saradnje i bezbednosti. Za razliku od Evrope, zemlje ovog regiona se razlikuju po broju stanovnika, razvojnim stadijumima i političkim sistemima, tako da je ekonomsku integraciju nemoguće postići za kratko vreme. Uprkos svemu, treba da težimo integraciji regionalnih valuta, jer bi se to prirodno nadovezalo na brz ekonomski rast koji je prvi postigao Japan, zatim Južna Koreja, Tajvan i Hongkong, i najzad zemlje članice ASEAN-a i Kina. Stoga moramo svim snagama da nastojimo da stvorimo trajne bezbednosne strukture koje bi bile od ključne važnosti za integraciju valuta. Za uspostavljanje zajedničke valute za čitavu Aziju će po svoj prilici biti potrebno više od decenije. Na političku integraciju, kao rezultat uspostavljanja jedinstvene valute, sigurno ćemo morati da sačekamo i duže od toga. ASEAN (Savez zemalja jugoistočne Azije), Japan, Kina (sa Hongkongom), Južna Koreja i Tajvan su zaslužne za četvrtinu svetskog bruto domaćeg proizvoda. Ekonomska moć istočne Azije i odnosi međusobne zavisnosti unutar tog regiona sve su izraženiji, što predstavlja slučaj bez presedana. To znači da strukture neophodne za formiranje regionalnog ekonomskog bloka već postoje. S druge strane, moramo imati u vidu da usled istorijskih i kulturnih konflikata između zemalja ovog regiona, kao i njihovih suprotstavljenih nacionalnih bezbednosnih interesa, postoje brojni problemi političke prirode. Problemi rastuće militarizacije i spornih teritorija ne mogu se rešiti bilateralnim pregovorima Japana i Južne Koreje, na primer, ili Japana i Kine. Što se o ovakvim problemima više raspravlja bilateralno, veća je opasnost da će emocije građana obeju zemalja uzavreti, a to bi samo išlo u prilog jačanju nacionalizma. Stoga smatram, iako zvuči pomalo paradoksalno, da se problemi koji stoje na putu regionalnoj integraciji mogu istinski rešiti jedino putem veće regionalne integracije. Primer Evropske unije nam pokazuje kako regionalna integracija može da smanji napetost oko teritorijalnih sporova. Uveren sam da integracija i kolektivna bezbednost azijsko-pacifičkog regiona predstavljaju put ka ostvarenju načela pacifizma i multilateralne saradnje za koje se zalaže japanski ustav. Na taj način bi se takođe zaštitila politička i ekonomska nezavisnost Japana, kao i naši nacionalni interesi uhvaćeni između dveju velikih svetskih sila, Amerike i Kine. Nalazimo se na prekretnici svetske istorije, tako da su naša odlučnost i vizija na probi. Završio bih citiranjem reči grofa Kudenhova-Kalergija, oca Evropske unije, koje je napisao pre 85 godina u svojoj knjizi „Panevropa“. (Moj deda Ićiro Hatojama je preveo njegovu knjigu „Totalitarna država protiv čoveka“ na japanski.) Sve velike istorijske ideje su počele kao utopijski san, a završile se kao stvarnost. Da li će neka ideja ostati puki utopijski san ili će biti pretočena u realnost zavisi od broja ljudi koji u nju veruju i njihove sposobnosti da po tom pitanju nešto učine’’.