Energetska bezbednost

U okviru posete ruskog predsednika Medvedeva Beogradu potpisan je bilateralni Sporazum o saradnji u oblasti humanitarnog reagovanja u vanrednim situacijama, sprečavanju nepogoda, tehnogenih havarija i uklanjanja njihovih posledica. Ministri Dačić i Šojgu su ambiciozno najavili da će u Nišu biti formiran poseban „humanitarni“ centar kao logistička baza, te da će Centar biti otvoren 2012. Namera je da preraste u regionalni i da obuhvati i druge države u regionu: Bugarsku, Grčku, Makedoniju i Crnu Goru. Kada se malo preciznije pogleda, ovu inicijativu bi zapravo mogli posmatrati kroz prizmu snažnog ruskog interesa da preko Balkana realizuje gasovod-megaprojekat Južni tok. Planirana investicija vredna 25 milijardi evra i nesmetani protok 63 milijarde kubnih metara godišnje zahteva adekvatan nivo bezbednosti, uključujući i fizičku duž cele trase. Pogotovo na čvorištima tj. mestima gde se sa magistralnog gasovoda račvaju krakovi u različitim pravcima gde se najčešće nalaze ključna postrojenja-kompresori i centri za distribuciju. Najave govore da će regionalno širenje gasovoda biti upravo iz Srbije prema BiH, Crnoj Gori, Makedoniji i Kosovu, a moguće i prema Hrvatskoj. Načelno, sve države na trasi gasovoda imaju isti interes - nesmetani tok gasa bez rizika, pogotovo bezbednosnih. Druga stvar je što se percepcije energetske bezbednosti razlikuju zavisno da li se radi o proizvođaču, tranzitnim državama ili potrošačima. Gas jeste i visokokurentna (geo)politička roba, pa gasovodima, pored energije, teče i politička poruka. Energetska bezbednost je uvek imala i svoju vojnu komponentu, tzv. militarizaciju. To možda najbolje odslikava Karterova doktrina kojom je još daleke 1980. istaknuto da je nesmetani tok nafte iz Persijskog zaliva „vitalni interes“ SAD. Neprijateljskim nastojanjima da se to spreči Vašington će se suprotstaviti svim sredstvima, uključujući vojna, kaže ova doktrina. Ona se vremenom samo dopunjavala. Formirano je niz odvojenih vojnih komandi po svetskim regionima, a poslednja je ona za Afriku. Američki profesor Kler je opisujući taj trend rekao da je njihova vojska „služba za globalnu zaštitu nafte“. Energetska bezbednost je i na NATO agendi. Nakon prve rusko-ukrajinske gasne krize 2006. čula su se zalaganja, iz Poljske i SAD, za formiranje „energetskog NATO-a“. Alijansa ovo pitanje, za sada, razmatra u četiri oblasti: monitoring kritične infrastrukture (naftovodi, gasovodi, rafinerije, skladišta nafte i gasa, ključni pomorski pravci i moreuzi); obuka u zaštiti na izvorima nafte i gasa, ali i u tranzitnim državama; zajednički planovi za vanredne situacije; preventivne diplomatske akcije. Dodatno, EU energetsku bezbednost tretira pre svega politički, bez vojne komponente, kroz unutrašnju i spoljnu dimenziju energetske politike. Kloni se militarizacije energetske bezbednosti, delom i zbog velikog značaja energetskih veza sa Rusijom. Rusija nije u zaostatku sa militarizacijom energetske bezbednosti. Državi koja skoro dve trećine izvoza realizuje kroz prodaju nafte i gasa ne može biti svejedno kako će se to realizovati, sa kolikim stepenom bezbednosti i uz koje rizike. Istovremeno, tranzitno pitanje je pitanje svih pitanja za ruski izvoz nafte i gasa, kako za sopstvene energente tako i za obilje nafte i gasa u centralnoj Aziji i Kaspijskom regionu koji Rusija želi da što više usmeri na svoje naftovode i gasovode, na infrastrukturu postavljenu u sovjetskom periodu. Zbog toga Rusija u okviru Šangajske organizacije za saradnju formira politički, a kroz Organizaciju ugovora o kolektivnoj bezbednosti dodatni, bezbednosni, okvir za energetsku bezbednost. U oba formata sve se više razgovara, ali i praktično vojno vežba zaštita kritične infrastrukture, prvenstveno one vezane za naftu i gas. To obuhvata i posebne jedinice za brza dejstva. Ne treba skoro ni reći da se time stiče jako uporište i uticaj već na samim izvorištima. Upravo je bezbednost takvih objekata, kada je reč o Rusiji, u portfelju ruskog ministarstva za vanredne situacije čije međunarodne veze, kontakti i ekspertiza su rašireni po regionu Evroazije, ali i globalno. Za prekogranične gasovode i naftovode korisna je maksima: posmatraj globalno zaključuj lokalno. Praktično, svaki takav projekat ima niz ne samo energetskih, već i lokalnih implikacija. Jedna od njih može biti planirani „humanitarni“ centar kod Niša. On bi mogao biti namenjen za prevenciju i otklanjanje posledica prirodnih katastrofa, ali intrigira formulacija „tehnogena havarija“ iz naziva Sporazuma. Upravo to usmerava pažnju na planirani gasovod Južni tok i potrebu njegovog adekvatnog obezbeđenja. Korisno je znati da Rusija na planu sprečavanja vanrednih situacija ostvaruje veoma sadržajnu saradnju, ni sa kim drugim nego sa NATO. To je jedna od tema koja se razmatra u okviru Saveta NATO - Rusija od samog formiranja 2002. Postoji posebna radna grupa za ovu temu, a redovno se održavaju vežbe i usklađuju planovi reagovanja na vanredne situacije, terorističke napade na infrastrukturne objekte i slično. Uostalom, naznake učešća drugih država u formiranju centra navode uglavnom NATO članice. Inače, osnovna struktura regionalne saradnje u oblasti vanrednih situacija na Balkanu je postavljena u okviru Regionalnog saveta za saradnju. Hrvatska nastoji da verifikuje Divulje kod Splita kao regionalni centar za te namene, prvenstveno za borbu protiv požara.