Napuštam politiku

Goran Ješić svakako nije tipičan čelnik „lokalne samouprave” u današnjoj Srbiji, više je predsednik-preduzetnik i menadžer. Takođe, nije ni predsednik - partijski apartčik, ima lični kredibilitet i integritet. Kako je Inđija, jedna od najuspešnijih opština u Srbiji, prošla kroz kriznu 2009. godinu? Mi faktički prošle godine nismo napravili nijedan ozbiljan posao. Doduše, došla je „Cinkarna Celje“ sa investicijom od 30 miliona evra i „Grunfos” sa sto miliona evra, ali to je sve dogovoreno nekoliko godina ranije, a sada se samo realizuje. Ali, novih investitora nije bilo. Tek su u poslednjem tromesečju počeli da se javljaju neki novi potencijalni investitori. Lokalne samouprave su ove godine bile u posebno lošem položaju. Nije postojala politika vlade koja bi jasno dala sliku šta se dešava sa javnim finansijama. U zakonu o budžetu za 2009. godinu, usvojenom krajem 2008, pisalo je da plate u javnom sektoru mogu da porastu devet odsto. A već u aprilu 2009. godine, transferi lokalnim samoupravama su sasečeni za 40 odsto. Tako smo mi prošle godine ostali bez gotovo četvrtine budžeta, jer nam je država uskratila 75 odsto transfera i to usred godine. A mi smo imali već ugovorene obaveze. Šta je sa IT parkom? IT park je prvi upao u krizu. Mi smo Embasi grupi dali besplatno zemljište, i rok od godinu dana da ako ga ne stave u funkciju i ne definišu šta je to prva faza, automatski ga vraćaju i plaćaju zakup zemljišta za vreme od godinu dana. Oni su imali problem sa njihovim glavnim partnerima, Targetom, IBM-om itd. Ali, od ove indijske kompanije konsultanata sam saznao da su završili plan regulacije, isplatili sve obaveze i da imaju ozbiljnu nameru da u martu ove godine nastave posao i počnu sa izgradnjom prve faze objekta. Da se vratimo opštinama, kakva je generalno situacija u njima? Jako loša. Mislim da je preko 80 odsto opština u raznim vrstama blokade i pred likvidacijom. Ne mogu da ispune obaveze prema elektroprivredi, prema dobavljačima gasa, prema vrtićima, ne mogu plate da isplate. Pored toga, opštine su ušle u neke male projekte i stvorile su određene obaveze prema izvođačima radova. To je uglavnom finansirano sredstvima koja su dobijale od države. I kada su transferi drastično smanjeni one su se našle u velikim problemima. Zar vam se ne čini da su i opštine bar delom krive za to pošto su jako malo uradile na reformisanju komunalnih sistema? Javna komunalna preduzeća u celoj Srbiji su monopolisti na tržištu. Država treba ili da ih privatizuje ili da te poslove da pod koncesiju. Nemoguće je da vi imate monopol u sakupljanju smeća i da tražite subvenciju od stranih ili lokalnih vlasti da to rešite. Ali u velikom broju gradova javna preduzeća zavise od subvencija, što je sumanuto. Ako proizvodite vodu, morate je prodati po tržišnim uslovima, a ne tretirati kao socijalnu kategoriju. Inače je za pet godina više nećete imati. Ta „Palmina“ demagogija ne može da opstane u normalnom vremenu. Ne može voda biti dva dinara. U Inđiji voda košta 80 dinara. Mi možemo da donesemo političku odluku da subvencionišemo investicije, ali sve ostalo mora da plati potrošač. Da bi komunalni sistemi radili bez subvencija moraju biti oslobođeni političkog uticaja, a ne da budu mesta gde se posle svakih izbora udomljavaju članovi partija. Na ta mesta moraju doći sposobni menadžeri, a menadžment opštine prema komunalnim službama mora da se odnosi kao prema preduzećima. Nisu li ti problemi posledica prevelike centralizacije? Glavna politička poruka koalicije Zajedno i DOS-a bila je decentralizacija. I na flajerima koje smo objavili tokom devedesetih pisalo je da ćemo vratiti imovinu lokalnim samoupravama, autonomnim pokrajinama... od tada je prošlo 10 godina mi to nismo uradili, niti imamo nameru to da uradimo. Ključno je da ne postoji politička volja da se izvrši decentralizacija. U stvari, mi imamo decentralizaciju u funkcionalnom smislu, lokalne samouprave mogu da formiraju svoja poreska odeljenja i kada im se vrati imovina u tom funkcionalnom smislu neće biti puno drugačije nego u okruženju. Ali, postoji problem decentralizacije u političkom smislu. Odnosno, uopšte ne postoji demokratija na lokalnom nivou, već partokratija. Svih 15.000 opštinskih odbornika ima svoje ostavke u partijskim centralama u Beogradu. Svaki odbornik u Srbiji, da bi to postao, iz bilo koje stranke, u bilo kojoj skupštini, morao je da potpiše blanko ostavku. Svaki gradonačelnik u Srbiji mogao je to da postane isključivo tada kada je njegov predlog iz opštinskog odbora otišao u Beograd, da bi centrala dala saglasnost da li on može da bude gradonačelnik - u Vlasotincu, Inđiji... Tako da ti ljudi u lokalnim parlamentima više zavise od centrale u Beogradu nego od građana. Upravo se nedavno govorilo o centralizaciji Demokratske stranke, kako gledate na to? Poslužiću se rečima jednog profesora Fakulteta političkih nauka koji je rekao da je prvi postulat decentralizacije da onaj ko decentralizuje mora biti decentralizovan. Vi ste član Glavnog odbora DS-a, to je važno telo. NJega čini 500 ljudi. Glavni odbor izgleda tako što izađe predsednik stranke i ispriča šta ima dok su mediji prisutni. Onda se aklamativno izjašnjava da se mediji izbace napolje i to se obavezno uradi. Nikada se nijedan medij u Srbiji nije upitao - izvinite, zašto mi ne možemo do kraja da prisustvujemo sednici. Zatim počinje diskusija, prvo govore ministri, ali priča se o slobodnim temama. Kao kad imate pismeni rad, slobodan izbor teme. Ne donose se odluke na Glavnom odboru. One se verovatno donose na predsedništvu stranke, a glavni odbor služi da se mi među sobom ispričamo – ne donosi se nikakva važna odluka. Čak i kada je tako važna tema, kao što je centralizacija partije, u pitanju. Mi o tome treba da pričamo, da čujemo i mišljenje stručnjaka - na tom odboru bilo je i stručnjaka koji bi nešto rekli na tu temu - možemo da se sukobimo ili ne, ali diskusija ne teče tim tokom. Prosto, predsednik kaže šta misli, nakon toga ministri pričaju svako na svoju temu, i onda mi članovi Glavnog odbora svako svoju temu. Tako izgleda glavni odbor DS. Da li zbog vaše prilično autonomne pozicije imate podršku u stranci, smeta li to vama lično da napredujete i kako se to održava na vašu opštinu? Da li imamo bolju prohodnost, pošto sam je takav kakav jesam? Ne nemamo, imamo goru. Lokalna samouprava, Inđija, ima problem sa ljudima sa kojima se ja znam sto godina. Sa ljudima sa kojima sam, recimo, studirao pa su danas neki od njih ministri. Tako da nije baš da neko to moje ponašanje percipira kao demokratičnost unutar stranke. Mi smo dobili najviše projekata od strane Evropske agencije za rekonstrukciju. Ispostavi se da lokalna samouprava Inđije može da ispuni visoke kriterijume Evropske unije i dobije ozbiljne projekte, a ne može da dobije projekte Ministarstva za lokalnu samoupravu, gde podneseš jedan papir i ponudiš projekat! Ali, na kraju krajeva, mi se nismo ni borili da neko u Beogradu donosi odluke za mene u Inđiji, nego prosto da napravimo sistem: koliko, majstore, napraviš para, toliko ćeš i dobiti. Nažalost, još uvek funkcioniše sistem: ukoliko si dobar sa centralom stranke, možeš da napraviš više za svoju sredinu. Kada je uhapšen Goran Knežević, biši predsednik Zrenjanina, izjavljivali ste da ste vi sledeći. Nije to bila moja izjava. Danima se po novinama spekulisalo da sam ja sledeći, a onda je jedan list na naslovnoj strani objavio da sam ja za sebe rekao „ja znam da sam sledeći“. Ja uopšte nisam dao takvu izjavu. Ali, taj list je u bliskoj vezi sa nekim ljudima iz naše partije, tako da sam ja pitao predsednika otkud to tamo, a on mi je rekao da ima problem sa tim novinama. S druge strane, nas su puno kontrolisali. Uprava za boru protiv organizovanog kriminala, UBPOK, šest meseci je bila kod nas i ništa nije pronašla. Budžetska inspekcija nas je prošlog leta „češljala” četiri meseca. Poslata je direktno sa zadatkom da nešto nađe, ali nije ništa našla. Za deset godina unazad ništa nije pronađeno. To je dokaz da smo dobro radili. Ja sam promenio 5-6 vlada na mestu predsednika opštine, tako da je nama vrlo značajno to što ništa nisu pronašli. Druga stvar, tužilac u Inđiji do skora je bio neki radikal... ja sam sretan što je on bio tamo, iako nam je sto puta slao kontrole, jer smo po sto puta morali sve da proveravamo i pazimo da sve bude po zakonu. To je za nas bilo dobro. Da li je to odraz nekog generalnog odnosa prema biznisu, ili je više lično? Da li ovde uspešni ljudi izazivaju više podozrenja ili podrške? Ovde ne shvataju pre svega da se javna uprava mora voditi kao kompanija. To su postulati od pre tridesetak godina. Ceo proces decentralizacije počeo je kada su nastale multinacionalne kompanije. Odjednom je ceo svet bio u konkurenciji za investicije, odluke moraju da se donose brzo, a državna administracija je spora, zato se poslovi prebacuju na lokalne samouprave. Ali vlasti u Srbiji to nikako da shvate. Mi stalno odlažemo reforme, a one moraju stalno da se sprovode. Oštro kritikujete monopole i uticaj pojedinih krupnih biznismena na politiku. Da li se tu stanje popravlja? Popraviće nam stvari Evropska unija, a ne mi sami. Ko god se iz srednje klase dočepao pasoša, moći će da odvoji nekoliko stotina evra da ode bilo gde bez onog ponižavanja za vize i videće da, recimo, u Beogradu četvrtu klasu neke robe plaćaju kao prvu, pa i skuplje, nego u Evropi. Ja imam tu privilegiju da često putujem, znam koliko košta komad garderobe ovde, a koliko u Beču u najskupljoj robnoj kući. Tamo je uvek gotovo upola jeftinije nego u Beogradu. Tako da mislim da će EU dovesti stvari u red i da su oni rešili da se ovde umešaju, ovo što se dešava je više njihova odluka, nego što su tome doprinele naše reforme. Jer, za proteklih deset godina nisam video ozbiljne reforme sem bankarskog sektora. Mi imamo deset godina istog ministra zdravlja, a još nismo dobili reformu zdravstvenih institucija... Obrazovanje, koje treba da bude budućnost ove zemlje, nismo ni pipnuli. Danas u školama po Srbiji uče decu za poslove u firmama koje više ne postoje. Deca završavaju neke srednje školice tekstilne industrije i ostaju na birou, ne mogu ništa da rade. Nema sistemske reforme koja bi rekla: 2012. će biti bolje, 2014. ćemo u EU. Šta ćemo tamo? U ovom trenutku šta ćemo tamo? Da budemo kao Rumuni pa da pola države ode u Španiju? Oni su otišli tamo pošto imaju sličan jezik, šta ćemo mi da radimo tamo? Čime ćemo mi to da se bavimo u EU? Da li vi razgovarate sa svojim drugovima ministrima o tim stvarima, imate li komunikaciju sa vladom? Ne, ja sam lokalni političar. Jedino mesto gde ja to mogu da kažem je na Glavnom odboru ili ovako, putem medija. Ja sam doduše i pokrajinski poslanik, ali i taj glas se slabo čuje u Beogradu. Komunikacija sa vladom praktično ne postoji. Od izbora 2008. nijedan ministar iz DS-a nije posetio Inđiju. Letos smo pravili večeru sa investitorima i u vreme najveće krize došli su nam svi potencijalni investitori. Pozvali smo i razne ministre iz vlade, odziv je bio više nego slab. A oni su mogli da kažu tim investitorima da će biti bolje i da će napraviti mesta za njih da dođu i ulože kod nas. Najbolji reper su strani investitori, oni nemaju subjektivni osećaj prema tvojoj zemlji i oni vam otvoreno kažu šta misle. Delujete nekako razočarano, da li će po vašem mišljenju ova godina biti bolja od prošle? Mislim da će pre svega za Inđiju biti bolja zato što imamo pet ozbiljnih ugovora. Sve su strane firme: jedna belgijska firma investira 30 miliona evra u preradu i proizvodnju mesnog brašna, Austrijancima smo izdali dozvolu za logistički centar na 15 hektara, Cinkarna Celje završava svoje pogone, Grunfos i IT park treba da se jave za građevinsku dozvolu i započnu prvu fazu investicije. Ove godine u oktobru, sa Fakultetom tehničkih nauka iz Novog Sada, treba da otvorimo IT koledž. Naš cilj je da 2015. imamo 1.500 studenata. Samo IBM-u će trebati 8.000 ljudi za operativu. Već smo za taj koledž kupili odličan prostor. Pregovaramo i sa Simensom, to traje već dve godine. Jednu Simensovu fabriku kućnih aparata hoću da dovučem iz Mađarske. Grunfos i Simens mogu da angažuju gomilu malih preduzeća, koja samo tonu, a ja ne mogu nikako da im pomognem. Ako dođe Simens, za sve njegove dobavljače iz Inđije, kada potpišu ugovor, ukoliko budu uzimali kredit, opština će subvencionisati kamatnu stopu. Sve to će nam ta preduzeća vratiti kroz taksu, poreze... To je u suštini kratkoročna pozajmica. To je kao kada zemljište date ispod cene. Ja sam Grunfosu dao zemljište za evro po kvadratu, a cena je minimum 15,5 evra. Ali, 40 gradova i šest država je bilo u konkurenciji za tu investiciju. NJihova investicija je 100 miliona evra, a državi će od PDV-a ostati 18 miliona. I ta investicija treba da obezbedi posao za 500 ljudi. On će tu beneficiranu cenu zemljišta vratiti za dve godine. Ja to neću dočekati, ali hoće neko drugi. Zašto nećete? Pa, verovatno ću otići pre kraja mandata koji ističe u maju 2012. godine. A što biste otišli pre isteka mandata? Idem nešto drugo da radim, dosta mi je, ne mogu više. Napuštate politiku, DS? Već 12 godina radim ovaj posao, znate šta je to, još na lokalu, to je katastrofa. Prvo, svakog dana ste sa biračima, drugo, sada opštini nanosim više štete nego što joj koristim; treće, nemam više motiva, hoću samo Grunfos i sportsku halu da završim... Imam ponude da radim kao konsultant u inostranstvu.  Beogradizacija Kada kažete Beograd, mislite na centralnu vlast? Mislim na sve vrste elite u Beogradu. Od medija do... Ima mnogo važnih događaja u Srbiji koje nacionalna televizija ne pokriva. Pogledajte, recimo, glavne informativne emisije na RTS-u, B92, Pinku, Foksu, i prebrojte u sedam dana koliko imate priloga iz unutrašnjosti, a da nisu ministri išli tamo. Mi u Inđiji već 11 godina zajedno sa Majkrosoftom dajemo 200 računara najboljim učenicima. Umesto knjige računar. I ukoliko ne dođe neki ministar na dodelu, to niko ne proprati. To uopšte nije važno za bilo koga u Beogradu ako ne dođe neko od njih. Tako je i u štampanim medijima. I onda nije ni čudo što mladi ljudi dođu na studije u Beograd i ne pada im na pamet da se vrate u Leskovac, Užice... Šta god da rade tamo, to će ostati neprimećeno, ne mogu da napreduju u svojoj profesiji, ne mogu ništa. Očigledno da jedino u Beogradu može da se napreduje bilo šta da se radi. Zato je, recimo, istočna Srbija takoreći prazna. Sport i mafija Jedan ste od prvih kritičara stanja u sportu. Da li su se tu stvari promenile? Ma kakvi. Sport je ozbiljan biznis, a ja sam u fudbalu ceo život, igrao sam ga, sada vodimo klub koji će ove godine, nadam se, biti super ligaš, gradimo novi stadion. Poređenja radi, u Hrvatskoj je fudbal 10 puta vredniji biznis nego u Srbiji, a objektivno ta hrvatska liga je duplo slabija od srpske druge lige. Tamo ozbiljni ljudi vode fudbal, pa su rekli: ovo su standardi, ovo su uslovi za stadione na kojima može da se igra, bankarske garancije za klubove... Kada se ti uslovi ispune, onda postoji fudbalska industrija koja je privlačna za sponzore. Recimo, Karlsberg ima samo dve divizije, jedna je rokenrol, druga je fudbal. Ukoliko nemate večernje utakmice u kojima možete da reklamirate pivo, nema Karlsbergovih para, ne samo njegovih, nego ni drugih pivara. Sprema se zakon o sprečavanju nereda na stadionima, a s druge strane ima ljudi koji su duboko involvirani u to. Čovek koji je u „Insajderu” bio jedan od glavnih „targetiranih” ljudi postao je potpredsednik Fudbalskog saveza. Savo Milošević, koji je institucija evropskog fudbala, dobije jedan glas na izborima za predsednika Partizana. Tako je danas u svim većim klubovima. Mislim na celo rukovodstvo klubova. Ministarka sporta kao da to ne vidi. A Savo je član Odbora DS, čovek koji je spreman da unese svoj kapital i njega pobedi neki dečko iz Nove Pazove. Nemoguće je da Savo Milošević ne može da dobije više od jednog glasa. A iza njega stoji Predrag Mijatović koji je direktor Reala. Politka UEFA-e je ista kao politika EU. UEFA ima sportske fondove za koje se aplicira kao za fondove u EU.