Izvoznik aviona

Milorad Matić vlasnik je firme Aero East Europe iz Kraljeva, koja jedina na ovim prostorima proizvodi najmanje i najlakše, takozvane ultralajt avione. U decembru prošle godine dobio je nagradu za najbolji srpski izvozni proizvod, za laki avion „Embera“. U razgovoru za NIN Matić objašnjava kako je došao na ideju da otvori fabriku aviona u Srbiji: - Dugo sam radio u Italiji, od 1991. godine, bavio sam se građevinom i od tog posla dobro zarađivao. Upisao sam kurs za helikoptere, kasnije sam leteo i na avionima, cesnama i pajperima. Na početku sam pomalo bio i skeptik prema ultralajt avijaciji, mislio sam da su to igračke. Kasnije sam shvatio da su to ozbiljni vazduhoplovi, ozbiljna avijacija, koja je u suštini ista kao i ona generalna „velika“ avijacija. Odlučio sam da kupim avion, naručio ga preko italijanske firme, koja je delove za njega trebalo da dobije iz Kolumbije. Kasnili su 14 meseci sa isporukom, iako je ugovor bio na šest meseci. U čemu je bio problem? Kolumbijci su proizvodili delove za avione zanatski, a ne industrijski, zato su kasnili. U to sam se uverio kada sam otišao tamo po svoj avion. Tada se javio moj preduzetnički duh i predložio sam Kolumbijcima da oni nama daju delove, a mi u Srbiji da ih sklapamo. Na kraju ste odustali od saradnje sa Kolumbijcima, i počeli sami da proizvodite avione. Zašto? Klijenti su tražili avione, a mi nismo dobijali delove koje smo već unapred platili. Često se dešavalo da stignu oštećeni delovi i što je još gore, neispravni. Nakon svih muka, započeli smo proizvodnju i dobili direktne narudžbe od italijanske firme da proizvodimo avione. Usledila je skupa obuka personala. Vodili smo naše ljude u Italiju, Češku, da prođu obuku i nauče sve oko elise, motora, padobrana, trebalo je napraviti i fabriku u kojoj se vrši grupisanje delova, sklapanje i proizvodnja. U poslu mi je puno pomogao Tomazo Perozino, koji je bio jedan od vlasnika italijanske firme, a danas je partner u mojoj firmi, zadužen za tehnički sektor. Znači li to da vi niste jedini vlasnik Aero East Europe? Da. Ja sam vlasnik 60 odsto firme, a Tomazo Perozino ima 40 odsto vlasništva. Kada je zapravo započela proizvodnja aviona u Srbiji? U novembru 2007. godine. Danas proizvodnja ide iz Kraljeva, ali se pojedini delovi prave u Trsteniku i Vrnjačkoj Banji. Neki delovi se, međutim, proizvode i u Češkoj. Koliko se delova, recimo u procentima, proizvede u Srbiji? U Srbiji se proizvede 85 odsto delova. Uz povoljnije kredite mogli bismo da kupimo mašine za proizvodnju delova koje nabavljamo iz inostranstva. Postoji problem i sa materijalima za delove kojih nema kod nas već samo u inostranstvu, odakle uvozimo vazduhoplovne limove, profile, aluminijum. Gde nabavljate repromaterijal? U Sjedinjenim Američkim Državama. Zašto tamo, zbog cene ili postoje neki drugi razlozi? SAD imaju svetski monopol. Na primer, naručimo materijal iz Austrije, oni kažu da su Amerikanci kupili celu godišnju proizvodnju, mi platimo Amerikancima, a materijal nam stigne iz Austrije. Koje avione proizvodite i gde ih prodajete? Pet tipova aviona namenjenih za sportsko letenje i klubovima za obuku pilota. Na Zapadu se ovi avioni koriste i u preduzetništvu. Na primer, biznismen koji bi trebalo da obiđe nekoliko gradova dnevno to može našim letelicama. Oni su u prednosti, jer za neke destinacije, koje automobil prelazi za 10 sati, avionu je potrebno sat ili dva. Sve što proizvedemo izvezemo. Najviše u Italiju, Španiju, Francusku, ali i u Rumuniju. Da li kurs evra utiče na vaš biznis? Ne utiče, jer mi nismo vezani za dinar. Ono što plaćamo je u evrima. Koliko košta jedan avion? Od 40 do 65 hiljada evra. Na cenu utiče snaga motora aviona, oprema, GPS sistem... Sve letelice koje proizvodimo imaju padobrane. Ukoliko se desi neka nepredviđena situacija i avion počne da pada, spušta se na stajni trap uz mogućnost minimalnog oštećenja. Koliko je potrebno vremena da se proizvede avion i ko ga testira? Potrebno je od dva do tri meseca. Standardna procedura traje četiri meseca, jer kada se avion sklopi, potrebno je da prođe jedan izvestan period da se on testira. Pre isporuke klijentu avion treba da ima 15 do 20 sati probnog leta, za šta je potrebno i do mesec dana, jer puno toga zavisi i od meteoroloških uslova. Letelice isprobavamo Tomazo i ja lično. Da se vratimo na početak vašeg biznisa u Srbiji. Kako su lokalne vlasti reagovale na vašu ideju da otvorite fabriku za proizvodnju aviona? U početku su mislili da sam lud. Tražio sam zemljište na aerodromu u zakup na 99 godina da napravim fabriku. Skupština nije imala sluha za moj zahtev, ali kada je na čelo opštine došao sada već pokojni Mile Korićanac, sve se promenilo. Problema je bilo i sa pojedinim ljudima iz Aerokluba, koji su hteli da nam uvedu naplatu poletanja i sletanja aviona. Na kraju se sve dobro završilo. Da li ste dobili subvencije od države? SIEPA je prihvatila naš biznis plan i dala nam 135 hiljada evra bespovratnih sredstava, ali pod uslovom da zaposlimo 54 radnika u prve tri godine bez otpuštanja. Da bi od banke dobili taj novac, kao garanciju traže hipoteku od 250 hiljada evra, što je previše. Isplatljivije je uzeti komercijalni kredit. Tomazo i ja smo skoro sve prodali, da bismo ušli u ovaj posao, rizikovali i nadam se da ćemo uspeti. Kako je svetska ekonomska kriza uticala na vaš posao i koliko aviona proizvodite godišnje? Kriza je veoma nepovoljno uticala na naše poslovanje. Poređenja radi, 2008. godine smo napravili 21 avion i remontovali sedam ili osam. Na osnovu tih rezultata prošle godine smo zaposlili još ljudi, a izvezli smo samo pet aviona. U krizi je sve skuplje - materijali, transporti, a klijenti gube poverenje i neće da uplate 50 odsto cene unapred. Pri tom, banke se ponašaju kao zelenaši, krediti su nepovoljni zbog ogromnih kamata koje iznose 22 do 25 odsto. Da bi firma mogla da radi, bilo bi lepo da kamate budu 3-4 odsto, nikako više od šest. Ipak, u godini krize mi nismo otpustili nijednog radnika, zaposlili smo još 10 ljudi. Sa spoljnim saradnicima - farbarima, plastičarima, tapetarima, lakerima - ukupno smo angažovali 45 radnika, od čega je 25 u stalnom radnom odnosu. Koliki su prihodi i profit vaše firme u prošloj godini? Radije ne bih govorio o prihodima naše firme, jer kada kažete cifre, ljudi odmah pomisle da ste puni para. Kada je profit u pitanju, on je veoma promenljiv. Naime, desi se da u toku tri meseca profit bude po pet hiljada evra mesečno, a zatim da naredna dva meseca na prodamo nijedan avion. Prošle godine nismo ni imali profit, jer novac koji smo zaradili od prodaje aviona, blizu trista hiljada dolara, naša kraljevačka firma iskoristila je da otkupi licencu od italijanske firme. Da bih otkupio licencu, radio sam sa gubitkom, jer sam isporučio avione klijentima kojima italijanska firma nije isporučila, iako je za njih već dobila novac. Zato profita nije ni bilo. Kakvi su vaši planovi za ovu godinu? Nadam se da ćemo ove godine izvesti 30 do 40 aviona. Mogli bismo i više, uz povoljnije kredite, subvencije. Da je zaživela industrijska proizvodnja na pravi način bilo bi i više letelica, jer i dalje neke delove proizvodimo ručno. Nadam se da ćemo ove godine, nakon svih ulaganja, početi i da zarađujemo.