Sanjao sam Jovu Kapičića

Prvooptuženom anarhosindikalisti nakon šestomesečnog boravka u Okružnom zatvoru, dozvoljeno je da se brani sa slobode. U ovdašnjem pravosuđu grupa od šest anarhosindikalista, koja se tereti da je u noći između 24. i 25 avgusta prošle godine bacila „Molotovljev koktel“ na grčku ambasadu, prva je optužena za međunarodni terorizam. Shodno težini dela, pripadnicima ove grupe tokom istražnog postupka dodeljene su zatvorske ćelije koje su delili sa optuženima za ubistva, otmice, kriminal. U ispovesti za NIN, Ratibor Trivunac kazuje kako je maltretiran i objašnjava zašto se „iz prve ruke uverio da zatvor nema `popravnu`, nego sasvim suprotnu funkciju u društvu“. I da, kako veruju anarhisti, ne treba ni da postoje. SMRAD: Tokom istrage u Palati pravde okačili su me lisicama da visim sa nekog stepeništa, jer sam komunicirao s ljudima iz susedne ćelije. Kako sam nastavio da vičem da to tako ne može i da ću ih tužiti, tukli su me. U samom zatvoru nisu me tukli, ali na psihološkom nivou su stvari brutalne. Prvih dan-dva čovek provodi u samici. To je prostorija od možda pet kvadrata, sa dva kreveta, jedan iznad drugog. U njima je oko četvoro ljudi, koji spavaju na podu osim dva najjača, koji idu na krevet. Čučavac je u uglu pored kreveta. Prvi utisak kad su me odveli u ćeliju bio je da ceo prostor užasno vonja. Ali smradove sam prestao da osećam posle nekoliko sati. Prvog dana su mi predložili da se obrijem. To su mi savetovali i ljudi koji su tamo zatvoreni. Rekli su mi da delujem kao vehabija, pa da bi to nekome mogao biti povod da me napadne. Šišanje je moguće jednom u nekoliko meseci, jer za to mora da se piše molba. Zbog toga smo svi brijali glavu, pošto znamo da dugo nećemo doći na red. Otud taj zatvorski fazon. HIGIJENA: Od zatvora se dobija neka merica praška za veš na celu ćeliju u kojoj je bilo 12 ljudi. Ali to nije dovoljno ni da jedna osoba opere svoj veš, a kamoli svi. U tih trideset pet kvadrata, dva kvadrata je ve-ce, u njemu čučavac koji je istovremeno i lavabo. Ve-ce ima vrata koja su potpuno raspadnuta, pa je praktično otvoren. U takvim uslovima, svaka intima nestaje. Fiziološke razlike nema. Svi smo znali kada, ko i na koji način vrši malu ili veliku nuždu, kad ko onaniše. I ne samo da smo znali, nego smo to analizirali. Kupanje je organizovano dva puta nedeljno, u prostoru u kome se prikuplja đubre iz celog bloka. Deset minuta za kupanje ima šest ljudi. Što će reći, manje od po dva minuta po osobi. Kako smo imali problem da namestimo tuš, bilo je i manje vremena od toga. U ćeliji nema tople vode. U našem ve-ceu smo zbog toga od tuba šumećeg multivitamina improvizovali tuš, pa smo se tako tuširali u čučavcu. Imao sam sreće da ne moram da idem kod zubara. Inače bih se izlagao hepatitisu Be, Ce i svemu drugom čega u zatvorima ima najviše. Jer je zubar, kad dođeš do njega, sa svima radio u istim rukavicama. Osim toga, u zatvoru ne postoji mogućnost bilo kakve zdravstvene zaštite. Ti treba da pišeš danima molbe na papirićima da te neko pregleda, a onda se lako desi da se niko ne pojavi. Dečko u našoj sobi je dobio napad kamena u bubregu u subotu i do ponedeljka nije imao ko da ga pregleda, a u ponedeljak kažu dobro je, prošlo je. I kad te pregledaju to više liči na psihološko veštačenje nego na pregled. Bezobrazan ignorantski odnos prema ljudima. MARKS I CIPELE: U zatvoru se ne dobija toalet papir. Ukoliko čovek nema para, nema ni papir. Osim ako u samoj sobi postoji takav nivo solidarnosti da se papir deli. Jednom nedeljno smo vođeni u kantinu u kojoj su se mogle kupiti neke potrepštine za novac koji je neko spolja uplatio. Normalno, izbor je ograničen. Prvo što sam kupio je deset hemijskih olovaka od kojih nijedna nije radila. To je mala stvar, ali ni za veće se nikome ne možeš žaliti. U okviru soba se organizuju dužnosti - neko pere ve-ce, neko sudove, neko sređuje sto. A ve-ce čistimo tako što svi platimo i kupimo „kolinos“ kalodont, koji nam posluži za pranje. Na tom mestu možemo da kupimo još stvari za higijenu koje nisu problematične. Mada, nema nikakvih pravila šta sme da se unosi. Meni nisu dozvolili da unosim čepove za uši, ni „Glavne radove“ Marska i Engelsa, jer bi mogli da budu priručno oružje. Niti „Erotizam“ Žorža Bataja sa obrazloženjem da je u pitanju pornografija. A kako ja njima da objasnim da je u pitanju filozofija?! Reč je o tome da svaka stvar može da posluži za nešto. Recimo, imamo brijače, ali knjiga ne sme da se unese. Uspeo sam da dobijem dozvolu od načelnika da imam pravo da unesem više od dve knjige mesečno. Imao sam dozvoljenu posetu porodice na pola sata jednom u 15 dana. Ali i preko advokata, koji je mogao češće da me posećuje, uspevao sam da dobijem što mi je potrebno. Međutim, mi smo uspeli da zakačimo sve što nam je sprečavalo posete - svinjski grip, štrajk advokata, novogodišnji praznici, reizbor sudija. To se reflektuje na ljude unutra. Pravi je pakao što ti ljudi permanentno sede i čekaju da se nešto desi. Imao sam problem, jer su mi cipele u kojima sam uhapšen pukle, pa su mi četiri para cipela koje su pokušavali da mi pošalju vraćena sa obrazloženjem da imaju neko metalno ojačanje. Paradoks je što su metal imale i ove u kojima sam došao. Jer se cipele ne pregledaju kad uđeš u zatvor. KUĆNI RED: Svetlo se pali u šest, a gasi u deset uveče. Iskusni uzmu margarin koji dobiju uz ručak. Stave ga u kutiju od paštete, pa parče hartije izbuše na specifičan način, pa je zapale i to može da svetli još neko vreme. I ja sam se snašao da bih mogao da čitam. I to je bio jedini način da preživim. Suprotno međunarodnim konvencijama, ne postoji prozor koji gleda napolje. Ka suncu. Ovde ćelije gledaju na hodnik. Svih tih meseci nisam video ni sunca ni meseca ni zvezda. Dvorište po kome se šetamo je zatvoreno. Vidi se neka svetlost i znam da je dan, ali ne vidim nebo. U tih trideset kvadrata provode se dvadeset tri i po sata dnevno, a pola sata je predviđeno za šetnju. Vikendima šetnje nema, a praksa čuvara je da ljude izvode u veoma nezgodno vreme u šetnju da bi što manje ljudi želelo da šeta i da bi oni imali manje posla. Pa, na primer, onih dana kada je bila užasna kiša koja je popodne popuštala, oni dođu u sedam ujutru i kažu: Ajmo, šetnja. I sad ko voli... Tako se šetnja svodi na dva-tri dana nedeljno. CIMERSKA SOLIDARNOST: Odmah sam uvideo da ne postoji nikakvo pravilo. U istoj sobi mogu biti ljudi koji su počinili teška krivična dela, zajedno sa nekim ko nije imao prijavljenu pravu adresu i sa nekim drugima koji bi trebalo da budu u zdravstvenim ustanovama. Imao sam sreće da upadnem u sobu u kojoj su ljudi mogli da se dogovore. Da bi mogli da prežive tu situaciju, ljudi uglavnom uzimaju neke antidepresive, ali naša soba je, na primer, u tom smislu bila strejt. Svi su se korektno ponašali prema novima. U tim sobama su ljudi kao i svi drugi. Svuda ima različitih ljudi, pa i u ćelijama. Dela u kojima su se oni našli uglavnom su u vezi sa nekom materijalnom situacijom iz koje su želeli da pobegnu, a nisu prihvatali da rade za 15.000 dinara, pa su našli nelegalan način da prežive. Ta moja teška optužnica bila mi je u početku neka vrsta aure. Znali su da sam optužen za teško delo i da mogu da dobijem mnogo robije. Zato što bi oni kojima preti mnogo robije mogli da pate duže od ostalih, postoji nekakav odnos da prema tim ljudima treba biti okej. Pakleni mehanizam zatvora mi je, s obzirom na dobru organizovanost moje ćelije, bio podnošljiviji, koliko je to moguće. Ima i privilegovanih zatvorenika. To su oni koji dojavljuju iz soba, a zauzvrat dobiju, recimo, jedan poziv mesečno. I naravno postoji hijerarhija unutar soba. Dominira onaj ko je najjači. CRNI HUMOR: Ostali pritvorenici su razvili sa mnom vrlo korektan odnos, iako dolazimo iz potpuno različitih priča. Kada sam došao na vratima naše ćelije su bile zalepljene slike Ratka Mladića. Kasnije su na mesto tih slika nalepili isečke iz novina o anarhistima. Stalno smo razgovarali o problemima svakog od nas. A usput smo razvijali nivo crnog humora koji je neophodan da bi čovek izdržao taj psihički napor. Šalili smo se na račun dela za koja smo optuženi. Tako smo zezali jednog što se raspravljao sa optuženim za otmicu da mu je bolje da se ne svađa, jer će da mu otme nekog iz familije kad izađe. Jedan drugog smo zvali robom. A na drugom nivou tog našeg odnosa smo, ilustracije radi, simulirali suđenje da bismo spremili jednog iz sobe za pravo suđenje. Napravili smo malu sudnicu i izigravali sudiju, advokata. ANARHIZAM ROBIJE: Sam koncept zatvorenog prostora u kome se na silu drže ljudi je za nas anarhiste neprihvatljiv. Zatvaranje ljudi u ovakvoj situaciji je isključivo tu u funkciji odmazde. Smatramo da zatvori ne mogu da poprave ljude, a ono što sam ja video unutra je u potpunosti potvrdilo našu tezu. Zatvor ima isključivu funkciju odmazde. U buržoaskom pravu se za kazne nalazi legitimitet u prevenciji i resocijalizaciji. Veruje se da će se ljudi plašiti da ponove delo, ako su već bili kažnjeni. I smatra se da će se ljudi uklopiti u društvo kada budu izašli. Nakon ovog iskustva, garantujem da niko ko izađe iz zatvora, osim onog ko ode u poptunu apatiju i izolaciju, ne može da izađe kao osoba koja „bolje“ odgovara sistemu. Niko. Svi će u zatvoru uspostaviti još čvršće veze za bolje snalaženje. Osim toga, vreme gubi smisao u zatvoru. Najgore je kad na radio-stanicama počneš da primećuješ cikluse u kojima se ponavljaju pesme. I nakon nekog vremena, od recimo mesec dana, postane potpuno nevažno da li si tu šest meseci, godinu dana, dve, tri. Zatvori su sami po sebi tragični, i ne treba da postoje, ali istražni su svakako najteži. Zbog toga u nekim zemljama, poput Francuske, jedan dan u istražnom zatvoru vredi kao dva nakon kazne. Svedok sam da su ljudi godinama u istražnim zatvorima. NJihova krivica nije dokazana, nemaju pravosudnu presudu godinama. Pa se namerno daju kazne koje će pokriti taj njihov boravak. I sudije, da bi učinile državi, rade takve stvari. Ako čekaš analizu DNK, koja se u Srbiji čeka osam meseci, možeš biti siguran da ćeš dobiti toliku kaznu koliko si čekao. Relativno sam stabilan psihofizički, pa nisam došao u situaciju u kakvoj su bili moji drugovi. Jedan je izgubio dvadeset kilograma, kao da je izašao iz Aušvica. Drugi pati od epilepsije i za ceo život je imao samo tri napada, dok je za ovih šest meseci imao trideset. HRANA: Sve se jede kašikom. Ujutru, četvrtina bajatog hleba, ali može da se desi da dobiješ jedno kuvano jaje i parče nekog sira za mazanje ili neki narezak. Za Novu godinu smo jednom dobili hladan burek i jogurt i to je bio pravi praznik. Veliko slavlje. Za ručak je moguće naručiti iz tog nekog restorana sa kojim oni sarađuju, ali nije sigurno da ćeš dobiti ono što naručiš. Kao vegetarijanac, ponekad sam uzimao krompir-salatu, jer je to za mene bio jedini izbor. A u kantini se dobija neka tekućina iz koje je teško razaznati da li je grašak, boranija, kupus. U svemu, naravno, ima dosta bubašvaba, pa smo se zezali da su hranljive. Nešto kao - jedi bubašvabu da ne dobiješ rak. Taj nivo crnog humora čovek mora da razvije da bi preživao. Petkom i ponedeljkom smo imali pasulj i to je bilo veselje, takođe. Uveče dođe neki kačamak. I sve tako sa bubašvabama se pojede. Nije sporno. Imali smo pravo da povremeno dobijemo paket, koji smo u našoj sobi delili međusobno. NASILJE: Takozvani komandiri su različiti. Imaš one koji se drže kućnog reda, pa one za koje si srećan ako se drže kućnog reda, i one zbog kojih si srećan što se ne drže kućnog reda. Niko od njih nije dobar. Svi mlate ljude, ako se ukaže potreba. Sam kućni red je kriminalan po sebi. Ako se jedan iživljava i mlati zatvorenika, pa se zatvorenik pobuni, svi će početi da mlate zatvorenika i ako iživljavanje svog kolege nisu odobravali. Recimo, kad izvodi ljude koji idu na suđenje, jedan komandir peva opelo. Taj humor je prihvatljiv među nama zatvorenicima, ali on nije smešan za komandira. Ne postoji nešto što možeš da uradiš da bi izbegao takva maltretiranja. Jednostavno ti se neki od njih nakači ili ne nakači. Kad dođu oni što povremeno pretresaju, izbace nas napolje iz ćelije, pa rasture sve što smo iole sredili da bi nam bilo prihvatljivo da budemo tu. I jedan dečko se u razgovoru s drugim nasmeje tokom tog pretresa, a u vezi sa nečim desetim. Ovi ga uvuku nazad i krenu tako da ga prebijaju da je čovek arlaukao. SNOVI: Inače ne pamtim snove, ali imao sam jedan toliko bizaran da sam ga upamtio. Sanjao sam da sam na čudan način - za bradavice i bubrege - priključen na detektor laži, a da me ispituje Jovo Kapičić lično. Koji, na kraju, ozbiljno konstatuje: ti imaš žuticu. Još bizarnije je što sam nekoliko nedelja posle čitao razgovor sa Kapičićem u NIN-u. VREME: LJudi počnu da dobijaju velike kazne za banalna dela. Pa si srećan ako se nadaš da nećeš proći tako. Posle prvih mesec dana, ja sam se potpuno uklopio sa okruženjem i mislio sam - tri ili pet godina je okej. Preko toga je teško, ali bar se nadam nekom dobrom zatvoru. Garantujem da će u istražnom zatvoru i oni koji su nevini većinom pristati na kaznu od godinu dana i da to bude to. Godinu dana života više im nije ništa. U ovih mojih šest meseci sam poptuno izgubio pojam o vremenu. Svaki dan je isti i nemaš načina da se setiš nekog dana posebno. Po klišeu sam imao kalendar na kome sam zaokruživao datume, ali to je ubrzo prestalo da mi znači bilo šta. Sad mi više ništa ne znači vreme, ni godinu dana kao ni deset godina. Sada me kazna od godinu dana ne bi mogla sprečiti, ako nešto želim da uradim. Izašao sam mnogo bešnji na sistem nego što sam bio pre. Samo sam čekao da izađem i da krenem da grizem.