Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   16.10.2019. 08:27
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Друштво
Реч недеље
Људи и догађаји
Култура
Мини интервју
Догађаји недеље
Тевелогија
Осврт
Економија
Људи
Реч
Политика
Цитати
Перископ
Двоглед
ВИП коментар
Писма
Недељник
Топ техно
Life Style
Афоризми
НИН упитник
Свет
Колумне
Постекологија

 

Култура

Интервју: Желимир Жилник
Елита се смеје свом народу

Нисмо више никоме споља ни важни, ни опасни, ни занимљиви. Ако не започне темељан друштвени дијалог изгладнелог радништва и сељаштва са привилегованим шверцерима, бизнисменима и функционерима, социјални земљотреси су неминовни

Филмови које сам радио су хроника времена, из личног угла - каже Желимир Жилник, познати редитељ, плодног, награђиваног и забрањиваног опуса, коме је недавно припало признање „Тодор Манојловић“. Жири у образложењу, између осталог, истиче да је Жилник аутор 25 дугометражних и исто толико краткометражних филмова којима је остварио завидну светску репутацију и освојио бројне награде; да је читавог радног века као и данас „предан борац за дигнитет културе и културних вредности“, и да је „особена појава у домаћој кинематографији, оригиналан стваралац неисцрпне имагинације и енергије, уметник увек спреман на идеолошка заоштравања и јасан политички ангажман”.Признање ће му свечано бити уручено током друге половине априла, а у разговору за НИН прослављени редитељ говори о признању, свом искуству у кинематографији, рефеудализацији земље, вишепартијској диктатури, пауперизацији радништва.
“Признање ми је стигло потпуно неочекивано“, каже Жилник и додаје: „Мислио сам да се додељује само књижевницима. Када сам чуо образложење и имена ранијих лауреата, схватио сам да жири ради у оквиру критеријума који не искључују друге уметничке дисциплине. Уосталом, то што је Тодор Манојловић радио, сврстава га у мултимедијалне уметнике. Писао је драме, песме, ликовне критике, веома је много преводио, радио у опери, био професор на универзитету... Добро је што су лик тог ренесансног интелектуалца и његово дело, оснивањем Фонда у Зрењанину, почели да израњају из заборава...“
Шта вас је мотивисало да радите филм „Стара школа капитализма“, који се сада, са успехом, приказује широм света?
Мотив је исти као и код највећег броја наслова које смо урадили: забележити шта људи мисли, како се осећају, како мобилишу енергију да преживе у раљама живота, како је то згодно, одавно, формулисала Дубравка Угрешић. Као и у ранијим филмовима, немамо vox populi, који урла из једног грла. Прича прати сусрете четири групе људи, разних социјалних категорија: отпуштене раднике из шпекулантских приватизованих предузећа, нове газде које немају заштиту политичких партија и служби безбедности, па су у овој кризи пуштени низ воду, затим, групе младих анархосиндикалиста, спремних на радикалне акције, те коначно оца и сина из буржоаске фамилије од пре Другог светског рата, са својим правима у вези с којима владајућа номенклатура обмањује и манипулише већ двадесет година, без обзира на то која националистичка или проевропска партија држи власт.
Занимљив је и „број играча“ у филму?
Мотив да филм радимо са бројем играча колико их има на шаховској табли, браним једноставно. Налазимо се у пат-позицији. Нема тог потеза који нас волшебно може довести до победе. Стратегију треба прилагодити дугом позиционом мечу.
Ратови су изгубљени. Припајање Европи, као опција која аутоматски доводи до правне државе, одлаже се јер су тамо, недавно, придошли гости, од Мађарске и Румуније, до Грчке и Шпаније, направили много хаоса и дугова. Уздајмо се „у се и у своје кљусе“. Нисмо више никоме споља ни важни, ни опасни, ни занимљиви. Ако не започне темељан друштвени дијалог, ако се не обустави дивљање класних неједнакости - изгладнелог радништва и сељаштва, на једној страни и привилегованих шверцера, бизнисмена и функционера, на другој, социјални земљотреси су неминовни.
И у ранијим филмовима сте предочавали социјални колапс...
У многим ранијим филмовима, само ослушкујући глас човека који живи од свог рада, чули смо рационалније и дугорочније дијагнозе, где смо и шта нам се дешава, него што су била мудросерска муљања посланика и идеолога. Сетите се народа по улицама 1993, који је, упркос пропаганде и кланице, духовито, сентиментално, а тачно, говорио о протеклим годинама; филм „Тито по други пут међу Србима“. А то је тада била тотално табу тема. Док данас, од Вардара до Триглава, сва истраживања унисоно потврђују да су стандард, запосленост, школовање и социјална сигурност били на цивилизованијем нивоу него у текућем демократском капитализму....
Скоро две деценије уназад, међутим, било је оних лепљивих илузија: те ће доћи Руси са Козацима и победићемо у текућим ратовима. Теслин зрак смрти лансирамо из космоса, у последњем тренутку, као Амери атомску бомбу на Хирошиму. Сакупили смо и дебело плаћамо „српски кокус“ у Вашингтону и најбоље маркетиншке агенције. Дијаспора ће гласати за републиканце и донети инвестиције. Дошли су коначно и Руси, плаћамо им најскупљи бензин. Јер смо прво покушали да их преваримо лажним рачунима. Дошли су и Американци, седе у бази Бондстил у српској колевци и одатле шаљу делегације и војна парадна возила на прославу друге годишњице отцепљења Косова.
Ако од овако тврдоглавих чињеница овдашњи владајући слој не може да се отрезни, неће бити добро!
Недавно је филм „Стара школа капитализма“ приказан у Љубљани, након чега је уприличена и трибина. Какви су утисци? О чему се највише разговарало?
Још крајем новембра је филм приказан у Љубљани, а затим је дистрибутер ’Демијург’ наставио приказивање по биоскопима у другим градовима. Филм је примљен са изузетним занимањем, о чему сведоче филмске критике у свим дневним и недељним новинама, а и нови број часописа Кино је цео посвећен разговорима о филму и о две деценије транзиције.
Одмах после премијере је у „Кино двору“ била и трибина на којој су учествовали критичари, социолози, политиколози, позната имена: Растко Мочник, Јоже Вогринц, Дебељак и други. Било је и не баш очекиваних ствари.
На пример?
За нас је било неочекивано да слушамо како „предаторски капитализам“ са свим деструктивним ефектима, драматично тресе и Словенију. И тамо је било шпекулантских приватизација које су довеле до отпуштања и затварања фабрика. Затим, неки од највећих тајкуна, као Бавчар, директор и власник „Истрабенца“ иначе, човек ангажован повремено у демократским владама као министар полиције, направио је енормне губитке, близу милијарде евра, па је и ухапшен. То се исто десило са менаџером и власником пиваре Лашко, Шротом. Код нас Дачић прети да ће и тајкуни доћи на ред за хапшење, а у Словенији их је тај ред већ стигао...
Синдикати су боље организовани, а поред демонстрација, прихваћени су као партнер у социјалном дијалогу, па су се изборили за гарантоване минималне дохотке и помоћ незапосленима. А то све енормно оптерећује државни буџет. Приличан проценат оних који су узели кредите, нарочито у пољопривредном крају Прекомурје, те кредите више не могу да отплаћују, па су им земља и трактори, уписани под хипотеку, одузети, од стране банака из иностранства. Слушали смо описе не мање драматичне од ситуација које прати наш филм.
Шта је кључна одлика поменутих капиталистичких токова у Србији?
Ја то очекујем да чујем од наших универзитета, од Академије наука, од свих новинарских удружења. А затим, да се на основу те свеобухватне анализе закаже ванредно заседање парламента, да се види где смо и шта ћемо.
Куда нас садашњи процеси воде?
Још не знамо. Они који имају катастрофичне одговоре, да су у то сигурни, већ би копали земунице. Други, који мисле да све иде у најбољем реду, јер су добро прошли, морали би свој рецепт да поделе са већином.
Јунаци у вашем филму „Стара школа капитализма“ умеју да буду склони аутоцензури. Један од ликова каже - Они верују у транзицију више од тајкуна? Страх за егзистенцију или...?
У класи тзв. радних људи је становништво обесправљено у сваком погледу. Политика је таква да надница мора да буде ниска како би се страним инвеститорима обећало да ће људи бити срећни са 200-250 евра. Многи овдашњи стручњаци то сматрају нашом развојном шансом. А свако помињање стечених права и учествовања у власничкој структури предузећа, када су радници самодоприносом инвестирали у нове погоне и технологију јесте идеолошки стигматизовано, те добија одредницу „комуњара“. Дакле, нису реликти комунистичких метода сва она заузимања кућа, локала и вила по Београду и другим градовима, у којима живе бивши и новокомпоновани функционери, а стари власници или њихови наследници постоје и имовина им никада није враћена - мада уредно у земљишним књигама пише ко је и када подигао зграду тридесетих година прошлог века, или раније. Узурпатори су „господа“ а „комуњаре“ су металостругари који су годинама одвајали 10 одсто од своје плате да се прошири и модернизује, на пример „Југоалат“ у Новом Саду, који је некад био најмодернија фабрика алатних машина и извозио више од половине своје производње у западну Европу. Ти мајстори би требалo да буду сматрани „господом“ и овдашњи капитализам је требало да настави та искуства и сарадњу са стеченим партнерима, а он је за темељ свог бизниса узео трговину и увоз свега и свачега. То су ствари које дубоко деструктивно разарају ткиво нашег друштва.
Говорећи језиком филма ког жанра нам је реалност?
Широки миље посткомунизма, то је циркуска представа, коју рекламирају модерне PR агенције. Погледајте, на пример, туристичке рекламе Србије, Азербејџана, Грузије или Мађарске, које се за енормно велики новац, емитују на CNN. И упоредите то са реалношћу или са могућношћу да у рекламиране хотеле и коцкарнице уђе домаћи држављанин. Дакле, ново-успостављена мерила (не)вредности инкорпорирају и понижавање, па и подсмевање сопственом народу, од стране елите. А занимљиво је да је та елита освојила власт заклињући се у одбрану националног интереса.
У екс-Yu случају имамо и праксе потапања, ка труљењу и декаденцији, где су веома речити текстови стотине па и хиљаде блогера, када коментаришу наркомафију која је покуповала латифундије у Војводини, највећи број хотела и луксузних вила, а влада и елитним кафанама. И у Словенији када коментаришу аферу са булмастифима.
Када кажем да је слика у тоталу слика циркуса мислим на јефтино шаренило сценографије, ватромете и музику која не престаје да подгрева атмосферу. Кловнови се напињу да буду смешни, играчи на жици полуголи крију да су у животној опасности. А доле, у кавезу - страх. Страх у очима укротитеља, који има залеђен осмех на лицу и батину у руци. И страх међу животињама које изводе истренирану кореографију, а ако погреше неће добити храну, него батине.



Татјана Њежић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

Са Коштуницом морате бити опрезни. Не смете му се превише приближавати. Мени је сасвим довољан однос који сада имамо.

Томислав Николић, лидер СНС

Прочитајте све мисли

Култура