Elita se smeje svom narodu

Filmovi koje sam radio su hronika vremena, iz ličnog ugla - kaže Želimir Žilnik, poznati reditelj, plodnog, nagrađivanog i zabranjivanog opusa, kome je nedavno pripalo priznanje „Todor Manojlović“. Žiri u obrazloženju, između ostalog, ističe da je Žilnik autor 25 dugometražnih i isto toliko kratkometražnih filmova kojima je ostvario zavidnu svetsku reputaciju i osvojio brojne nagrade; da je čitavog radnog veka kao i danas „predan borac za dignitet kulture i kulturnih vrednosti“, i da je „osobena pojava u domaćoj kinematografiji, originalan stvaralac neiscrpne imaginacije i energije, umetnik uvek spreman na ideološka zaoštravanja i jasan politički angažman”.Priznanje će mu svečano biti uručeno tokom druge polovine aprila, a u razgovoru za NIN proslavljeni reditelj govori o priznanju, svom iskustvu u kinematografiji, refeudalizaciji zemlje, višepartijskoj diktaturi, pauperizaciji radništva. “Priznanje mi je stiglo potpuno neočekivano“, kaže Žilnik i dodaje: „Mislio sam da se dodeljuje samo književnicima. Kada sam čuo obrazloženje i imena ranijih laureata, shvatio sam da žiri radi u okviru kriterijuma koji ne isključuju druge umetničke discipline. Uostalom, to što je Todor Manojlović radio, svrstava ga u multimedijalne umetnike. Pisao je drame, pesme, likovne kritike, veoma je mnogo prevodio, radio u operi, bio profesor na univerzitetu... Dobro je što su lik tog renesansnog intelektualca i njegovo delo, osnivanjem Fonda u Zrenjaninu, počeli da izranjaju iz zaborava...“ Šta vas je motivisalo da radite film „Stara škola kapitalizma“, koji se sada, sa uspehom, prikazuje širom sveta? Motiv je isti kao i kod najvećeg broja naslova koje smo uradili: zabeležiti šta ljudi misli, kako se osećaju, kako mobilišu energiju da prežive u raljama života, kako je to zgodno, odavno, formulisala Dubravka Ugrešić. Kao i u ranijim filmovima, nemamo vox populi, koji urla iz jednog grla. Priča prati susrete četiri grupe ljudi, raznih socijalnih kategorija: otpuštene radnike iz špekulantskih privatizovanih preduzeća, nove gazde koje nemaju zaštitu političkih partija i službi bezbednosti, pa su u ovoj krizi pušteni niz vodu, zatim, grupe mladih anarhosindikalista, spremnih na radikalne akcije, te konačno oca i sina iz buržoaske familije od pre Drugog svetskog rata, sa svojim pravima u vezi s kojima vladajuća nomenklatura obmanjuje i manipuliše već dvadeset godina, bez obzira na to koja nacionalistička ili proevropska partija drži vlast. Zanimljiv je i „broj igrača“ u filmu? Motiv da film radimo sa brojem igrača koliko ih ima na šahovskoj tabli, branim jednostavno. Nalazimo se u pat-poziciji. Nema tog poteza koji nas volšebno može dovesti do pobede. Strategiju treba prilagoditi dugom pozicionom meču. Ratovi su izgubljeni. Pripajanje Evropi, kao opcija koja automatski dovodi do pravne države, odlaže se jer su tamo, nedavno, pridošli gosti, od Mađarske i Rumunije, do Grčke i Španije, napravili mnogo haosa i dugova. Uzdajmo se „u se i u svoje kljuse“. Nismo više nikome spolja ni važni, ni opasni, ni zanimljivi. Ako ne započne temeljan društveni dijalog, ako se ne obustavi divljanje klasnih nejednakosti - izgladnelog radništva i seljaštva, na jednoj strani i privilegovanih švercera, biznismena i funkcionera, na drugoj, socijalni zemljotresi su neminovni. I u ranijim filmovima ste predočavali socijalni kolaps... U mnogim ranijim filmovima, samo osluškujući glas čoveka koji živi od svog rada, čuli smo racionalnije i dugoročnije dijagnoze, gde smo i šta nam se dešava, nego što su bila mudroserska muljanja poslanika i ideologa. Setite se naroda po ulicama 1993, koji je, uprkos propagande i klanice, duhovito, sentimentalno, a tačno, govorio o proteklim godinama; film „Tito po drugi put među Srbima“. A to je tada bila totalno tabu tema. Dok danas, od Vardara do Triglava, sva istraživanja unisono potvrđuju da su standard, zaposlenost, školovanje i socijalna sigurnost bili na civilizovanijem nivou nego u tekućem demokratskom kapitalizmu.... Skoro dve decenije unazad, međutim, bilo je onih lepljivih iluzija: te će doći Rusi sa Kozacima i pobedićemo u tekućim ratovima. Teslin zrak smrti lansiramo iz kosmosa, u poslednjem trenutku, kao Ameri atomsku bombu na Hirošimu. Sakupili smo i debelo plaćamo „srpski kokus“ u Vašingtonu i najbolje marketinške agencije. Dijaspora će glasati za republikance i doneti investicije. Došli su konačno i Rusi, plaćamo im najskuplji benzin. Jer smo prvo pokušali da ih prevarimo lažnim računima. Došli su i Amerikanci, sede u bazi Bondstil u srpskoj kolevci i odatle šalju delegacije i vojna paradna vozila na proslavu druge godišnjice otcepljenja Kosova. Ako od ovako tvrdoglavih činjenica ovdašnji vladajući sloj ne može da se otrezni, neće biti dobro! Nedavno je film „Stara škola kapitalizma“ prikazan u LJubljani, nakon čega je upriličena i tribina. Kakvi su utisci? O čemu se najviše razgovaralo? Još krajem novembra je film prikazan u LJubljani, a zatim je distributer ’Demijurg’ nastavio prikazivanje po bioskopima u drugim gradovima. Film je primljen sa izuzetnim zanimanjem, o čemu svedoče filmske kritike u svim dnevnim i nedeljnim novinama, a i novi broj časopisa Kino je ceo posvećen razgovorima o filmu i o dve decenije tranzicije. Odmah posle premijere je u „Kino dvoru“ bila i tribina na kojoj su učestvovali kritičari, sociolozi, politikolozi, poznata imena: Rastko Močnik, Jože Vogrinc, Debeljak i drugi. Bilo je i ne baš očekivanih stvari. Na primer? Za nas je bilo neočekivano da slušamo kako „predatorski kapitalizam“ sa svim destruktivnim efektima, dramatično trese i Sloveniju. I tamo je bilo špekulantskih privatizacija koje su dovele do otpuštanja i zatvaranja fabrika. Zatim, neki od najvećih tajkuna, kao Bavčar, direktor i vlasnik „Istrabenca“ inače, čovek angažovan povremeno u demokratskim vladama kao ministar policije, napravio je enormne gubitke, blizu milijarde evra, pa je i uhapšen. To se isto desilo sa menadžerom i vlasnikom pivare Laško, Šrotom. Kod nas Dačić preti da će i tajkuni doći na red za hapšenje, a u Sloveniji ih je taj red već stigao... Sindikati su bolje organizovani, a pored demonstracija, prihvaćeni su kao partner u socijalnom dijalogu, pa su se izborili za garantovane minimalne dohotke i pomoć nezaposlenima. A to sve enormno opterećuje državni budžet. Priličan procenat onih koji su uzeli kredite, naročito u poljoprivrednom kraju Prekomurje, te kredite više ne mogu da otplaćuju, pa su im zemlja i traktori, upisani pod hipoteku, oduzeti, od strane banaka iz inostranstva. Slušali smo opise ne manje dramatične od situacija koje prati naš film. Šta je ključna odlika pomenutih kapitalističkih tokova u Srbiji? Ja to očekujem da čujem od naših univerziteta, od Akademije nauka, od svih novinarskih udruženja. A zatim, da se na osnovu te sveobuhvatne analize zakaže vanredno zasedanje parlamenta, da se vidi gde smo i šta ćemo. Kuda nas sadašnji procesi vode? Još ne znamo. Oni koji imaju katastrofične odgovore, da su u to sigurni, već bi kopali zemunice. Drugi, koji misle da sve ide u najboljem redu, jer su dobro prošli, morali bi svoj recept da podele sa većinom. Junaci u vašem filmu „Stara škola kapitalizma“ umeju da budu skloni autocenzuri. Jedan od likova kaže - Oni veruju u tranziciju više od tajkuna? Strah za egzistenciju ili...? U klasi tzv. radnih ljudi je stanovništvo obespravljeno u svakom pogledu. Politika je takva da nadnica mora da bude niska kako bi se stranim investitorima obećalo da će ljudi biti srećni sa 200-250 evra. Mnogi ovdašnji stručnjaci to smatraju našom razvojnom šansom. A svako pominjanje stečenih prava i učestvovanja u vlasničkoj strukturi preduzeća, kada su radnici samodoprinosom investirali u nove pogone i tehnologiju jeste ideološki stigmatizovano, te dobija odrednicu „komunjara“. Dakle, nisu relikti komunističkih metoda sva ona zauzimanja kuća, lokala i vila po Beogradu i drugim gradovima, u kojima žive bivši i novokomponovani funkcioneri, a stari vlasnici ili njihovi naslednici postoje i imovina im nikada nije vraćena - mada uredno u zemljišnim knjigama piše ko je i kada podigao zgradu tridesetih godina prošlog veka, ili ranije. Uzurpatori su „gospoda“ a „komunjare“ su metalostrugari koji su godinama odvajali 10 odsto od svoje plate da se proširi i modernizuje, na primer „Jugoalat“ u Novom Sadu, koji je nekad bio najmodernija fabrika alatnih mašina i izvozio više od polovine svoje proizvodnje u zapadnu Evropu. Ti majstori bi trebalo da budu smatrani „gospodom“ i ovdašnji kapitalizam je trebalo da nastavi ta iskustva i saradnju sa stečenim partnerima, a on je za temelj svog biznisa uzeo trgovinu i uvoz svega i svačega. To su stvari koje duboko destruktivno razaraju tkivo našeg društva. Govoreći jezikom filma kog žanra nam je realnost? Široki milje postkomunizma, to je cirkuska predstava, koju reklamiraju moderne PR agencije. Pogledajte, na primer, turističke reklame Srbije, Azerbejdžana, Gruzije ili Mađarske, koje se za enormno veliki novac, emituju na CNN. I uporedite to sa realnošću ili sa mogućnošću da u reklamirane hotele i kockarnice uđe domaći državljanin. Dakle, novo-uspostavljena merila (ne)vrednosti inkorporiraju i ponižavanje, pa i podsmevanje sopstvenom narodu, od strane elite. A zanimljivo je da je ta elita osvojila vlast zaklinjući se u odbranu nacionalnog interesa. U eks-Yu slučaju imamo i prakse potapanja, ka truljenju i dekadenciji, gde su veoma rečiti tekstovi stotine pa i hiljade blogera, kada komentarišu narkomafiju koja je pokupovala latifundije u Vojvodini, najveći broj hotela i luksuznih vila, a vlada i elitnim kafanama. I u Sloveniji kada komentarišu aferu sa bulmastifima. Kada kažem da je slika u totalu slika cirkusa mislim na jeftino šarenilo scenografije, vatromete i muziku koja ne prestaje da podgreva atmosferu. Klovnovi se napinju da budu smešni, igrači na žici polugoli kriju da su u životnoj opasnosti. A dole, u kavezu - strah. Strah u očima ukrotitelja, koji ima zaleđen osmeh na licu i batinu u ruci. I strah među životinjama koje izvode istreniranu koreografiju, a ako pogreše neće dobiti hranu, nego batine.