Eros, Giros i Tanatos

Eros je, veli mit, vanbračni sin Pora i Penije, boga obilja i boginje oskudice i siromaštva. Uz Erosa, međutim, kao senka ili, modernim jezikom, alter ego, uvek ide Tanatos, daimon razaranja i smrti. Gde god preovladava siromaštvo i destrukcija tu – saglasno Sokratovoj paraboli i docnijim Frojdovim i Fukoovim tumačenjima – imamo rad nesublimisanog erosa. Ako proces sublimacije erosa u agape – pojam koji obuhvata širok spektar osećanja koja zahtevaju samoprisilu, kao što su blagonaklonost, trpeljivost i praštanje – zastane negde na polovini puta, kao rezultat ne dobijamo, a mnogi bi to priželjkivali, raspojasanu Zemlju dembeliju nesputanih uživanja i bahanalija već neslobodu i razobručeno nasilje i razaranje. Endemsko siromaštvo i destruktivnost u Srbiji nedvosmisleno ukazuju da sa kolektivnim erosom ovde nešto nije u redu. On je, reklo bi se, zastao na polovini puta i projektovan na naciju, što na prvi pogled izgleda relativno moderno, ali je u suštini oživljavanje htonskog kulta Velike majke. Elem, kao što znamo, Velika majka (ali i mnoge savremene majke) ne dozvoljava sinovima da odrastu i da se otrgnu od njenog zaštitničkog krila. Pravo govoreći – sinovi su ti koji neće da se odvoje od materinske udobnosti i da postanu muževi. Osujećeni eros brižna mati nadoknađuje besplatnim girosom, ali obroke uredno zapisuje na raboš, pa smo joj uvek dužni. Prevedeno na našu situaciju: mi smo pre svega u obavezi da budemo Srbi, sinovi Velike majke, pa tek onda slobodne ličnosti. Ali to je nemoguća misija. Jer da bismo bili slobodni moramo prvenstveno biti ličnosti. Tu se stvari dodatno komplikuju. Toplina majčine „sigurne kuće“ ipak nije u stanju da zatomi ljudsku težnju za slobodom, ali ta se težnja takođe zaustavlja na polovini puta i poistovećuje se sa slobodom od dominacije stranih sinova. Računica je jednostavna: ako nismo pod okupacijom strane sile – onda smo slobodni. Ona prava sloboda se, međutim, time ne da zadovoljiti. Ali lukavstvo neslobode i samozavaravanja uvek pronađe izlaz. Recimo u podsvesnom privlačenju i izazivanju stranih okupacija i unutrašnjih diktatura koje neprestano reaktualizuju problem oslobađanja. U devetnaestom veku smo se oslobađali od Turaka. Potom smo oslobađali srpske teritorije. Kada su konačno svi Srbi i sve teritorije oslobođeni, Velika majka Srbija se utopila u Veliku maćehu, Jugoslaviju, samo zato da bi je sedamdesetak godina kasnije razorila. Šta je drugo, recimo, parola iz predvečerja Drugog svetskog rata „bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob“, ako ne borbeni poklič Tanatosa. Od tada naovamo, kao da spoljašnje okupacije nisu dovoljne, kao da sinovi tuđih Velikih majki ne ubijaju dovoljno Srba, sinovi srpske Velike majke kreću u međusobni pokolj, sve vreme opravdavan „slobodama“ i „oslobođenjima“. Isto to, poklič Tanatosa, na početku devedesetih, jeste i gromopucatelna izjava vrhovnog žreca Velike majke Srbije, Dobrice Ćosića, da „bi opet krenuo u (bratoubilački) rat protiv `četnika`.“ Ćosić, kome je okean viđen sa palube Titovog broda depresivno mesto jer dokle pogled puca nigde nema groblja, paradigmatična je pojava svojevrsne samosvesti neslobode, nepovratno osakaćenog erosa koji sada već sasvim otvoreno srlja u nekrofiliju, divinaciju (tuđih) patnji i uživanje u (tuđoj) nesreći. Ali nije da to Velika majka više ne rađa. Na našoj (polu)javnoj sceni deluje čitava legija majčinih sinova koji predano rade na oslobađanju roditeljke od porobljenosti globalizacijom i novim svetskim poretkom, ne uviđajući, ili se pretvarajući da ne uviđaju, da je ta stvar završena i da se naša Velika majka nalazi upravo na mestu koje joj je namenjeno. U takvom jednom ambijentu, razumljivo da ni politika nije u stanju da se uzdigne iznad magijskog poimanja sveta. Pravo govoreći, to u strogom smislu i nije politika nego ovlaš politizovani htonski, paganski kult. Kao leviti u starozavetno vreme, naši politički šamani se predstavljaju kao posednici istine o Velikoj majci i kao posvećeni posrednici između nje i profanih sinova. U suštini, taj se, nazovimo ga kultni deo srpske politike, iscrpljuje nabrajanjem pravdi i nepravdi, istorijskih pobeda i poraza i inkantacijom poziva na „borbu“ i „oslobođenje“. Praktični deo te „politike“ svodi se na redistribuciju girosa, koga je sve manje i koji sve češće biva zamenjen projom. Magijsko mišljenje ima svoju ulogu i značaj, ali potpuno je neupotrebljivo u svetu zasnovanom na visokim tehnologijama. Uostalom, reč Techne, iz koje se izvodi „tehnologija“, izvorno i znači magija, ali istrajavanje na simboličnim eliksirima od krila slepog miša i salivanjima strave, kao i uporno odbijanje da se ovlada savremenim tehnikama politike i proizvodnje, ostavlja nebranjenim prostor stvarnog suvereniteta, dok se energija traći na apstraktnu „odbranu“ pseudomitološkog „identiteta“ na koga niko i ne nasrće. Ta lažna sakralizacija praktično je ključni razlog nesposobnosti, nemoći i promašenosti gotovo svih srpskih politika. Iz prostog razloga što se ovde politika samo sporadično i u krajnjoj bavi uređenjem odnosa u sadašnjosti, a mnogo više prepravkama prošlosti, jalovim korekcijama svetskoistorijske realnosti i projekcijama budućnosti koje su, usled istrošenosti, sve ređe u opticaju. U zajednici ogrezloj u stoletnu nemoć, profesionalno bavljenje politikom jedini je izvor materijalne, društvene i – ko bi očekivao – erotske moći. I to u najdoslovnijem smislu. Počev od knez Miloševog basnoslovnog libida, preko legendarnih seksualnih podviga posleratnih udbaša, zaključno sa prekonoć ispoljenim donžuanizmom demokratskih politikanata, kojima je pokojni Zoran Đinđić – zbog skandala neprestano visećih u vazduhu – svojevremeno zabranio bludničenje po prigradskim motelima, pa su majstori političke erotike morali da odlaze dublje u anonimnost provincije ili u Bosnu. Kćeri srpske Velike majke, hajde da proširim, kćeri svih Velikih majki veoma vole moć i moćnike, a vijagra čuda čini i tako su se – posle dvehiljadite godine – mnogi miki mausi, patkovi paje, kerempusi i zgubidani dokopali platinastih lepotica. A lepotice su zauzvrat dobijale stanove, zaposlenja, ponekad bogme i batine. Neki to zovu uglađenom prostitucijom. Ali šta je srpska politika nego prostituisanje same ideje politike? Da su naši političari erotski vezani za vlast belodano dokazuju užasne depresije u koje zapadaju kada izgube vlast. I tu bi se moglo navesti mnoštvo tragikomičnih primera poput onog o generalu koji – osamdesetih li valjda – posle penzionisanja nije hteo da izađe iz kabineta, pa su morali da ga silom iznesu. Da bi se došlo ili ostalo na vlasti, ovde se ne preza ni od krvoprolića ni od najstrašnijeg samoponižavanja. Zoran Đinđić je, uostalom, izgubio glavu upravo zato što je ugrozio poredak i logiku orijentalnog harema i doveo u pitanje validnost mita o Velikoj majci Srbiji, mita koji je u međuvremenu postao veliki biznis. On je tačno i na vreme uvideo da potpuri otrcanih slavopojki i žalopojki nad materinom sudbinom mora promptno biti zamenjen patriotizmom akcije i hvatanja koraka sa svetskoistorijskom realnošću. U tom poslu stvarnog oslobađanja ništa ne pomažu pisanja ustava, korekcije zakona i donošenja uredbi. Proces unutrašnjeg oslobađanja Srbije zahteva individualni napor svakog građanina. Napred je već rečeno da sublimacija podrazumeva samoograničenja i samoprisilu. Male su šanse da se to može postići na ovom stepenu društvenog rasapa, a da cela stvar ne bude artikulisana kao državna politika. A to je, za sada, malo verovatno. Sve dotle, međutim, dok promena vlasti za „pobednike“ bude predstavljala produženi orgazam, a za „poražene“ postkoitalnu depresiju, od tog posla neće biti ništa. Niti će „pobede“ i dolasci na vlast ovih, a „porazi“ i zglajzavanja „onih“ išta promeniti u začaranom poretku stvari. Imajući sve ovo u vidu, nije preterano čudan slučaj jednog visokog demokratskog funkcionera na dobrom mačo-glasu, fakultetski obrazovanog, svojevremeno ministra veoma važnog resora, koji je lek za opozicionu polnu nemoć potražio u salevanju strave i skidanju uroka kod jedne poznate užičke vračare. Zvuči tabloidno. I jeste tabloidno. Ali je tako. Suštinska skamenjenost vladajuće matrice samo naoko paradoksalno miri formalnu obrazovanost, vladanje informatičnim tehnologijama i magijske obrasce iz vremena starih Slovena. Setimo se samo onih joga letača koji su – neki tvrde uspešno – obarali NATO bombardere, pa zamislimo scenu u nekoj državnoj musafirhani u kojoj državotvorci, opijeni autoerotizovanom politikom, zabadaju čiode u sliku Hašima Tačija. Pa kad završe posao – pravac žurka. Nemojte misliti da je ovo preterivanje. Nemojte, nipošto.