Dokoni Šetač hita ka nebu

Rođen 8. 4. 1937. u Sarajevu. Još nije odrastao. NJegovu najkraću biografiju izgovorila je njegova nepismena strina u Hercegovini i ona glasi: Da naš Momčilo nešto slučajno poludi, ne bi mu se ništa poznalo. Nikada nije proslavio godišnjicu mature, jer je jednom izbačen iz gimnazije, drugi put ponavljao, pa tako ne zna s kojom generacijom je maturirao. Diplomirao je 1961. na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu u klasi akademika profesora Nedeljka Gvozdenovića. Kada ga predstavljaju, prijatelji kažu da je akademski slikar i naivni pisac, jer za pisca nije učio. Napisao je dvadesetak romana. Iz prvog braka ima kćeri Anu i Jelenu, Ana je slikarka koja živi i radi u Rimu, a Jelena pijanista u Beogradu. Ana mu je podarila unuka Luku Pajevića. Iz drugog braka ima ženu LJiljanu. Ona je bila stjuardesa i zvala se LJiljana Todorović. Budući da se Momo Kapor plašio letenja, on je za vreme jednog leta držao LJiljanu za ruku, i držao ju je dvadeset godina, sve do poslednjeg dana. Ovako je Moma skicirao svoju biografiju još pre sedam godina. Kada je Frane Barbijeri izbacio Momu Kapora, iz NIN-a jer je, tobože, došao kraj „autorskog novinarstva“ mi, novinski žutokljunci iz beogradskog Bermudskog trougla, a koji smo o ulasku u NIN sanjali, u težak očaj smo pali. Jer, ako u NIN-u više nema mesta za Momu Kapora čemu onda naša slabašna nadanja. Ali, posle dva-tri meseca, Barbijeriju počne, malko, tiraž da se ljulja, pa i strmoglavljuje te je „lukavi Latin“ brzo, brže-bolje, po Momu emisare poslao. Teškom i ozbiljnom NIN-u, odvajkada su bili potrebni „laki“ i „živi“ pisci. I gloduri koji to nisu shvatali, po pravilu, su sa takvim preozbiljnim NIN-om zajedno tonuli. Bilo je, dakle, i posle Barbijerija rigidnih glavnih urednika kojima Momo Kapor nije bio NIN-ova mera. Ali, tih nesrećnih urednika teško da se, danas, seća i najvernija ninovska publika, a Mome će se sećati doveka. Moma je, poslednji put, vraćen u NIN pre tri godine. Učestvovao sam, i rukama i nogama, u tim teškim pregovorima. Bio je ljut, vidno uvređen, ali ranjiv i na samo pominjanje NIN-a. I, videlo se, oči su mu zacaklile kada mu je predloženo da sam i ilustruje svoje tekstove. To ga je, valjda, slomilo. Tako sam Momi postao, šatro, urednik, tačnije, prvi čitač. Jer, šta da diraš u Mominom tekstu kad u njemu nema ni jedne slovne greške i gde ne možeš ni zapetu da pomeraš. Ipak, zvao me je „uredniče“, a ja njega „saradniče“. A, kada bi NIN imao više saradnika poput Momčila Kapora, urednici u redakciji bili bi suvišni. Kada je NIN postao vlasništvo kompanije „Ringier“ Moma, sviknut na redakcijske progone, zabrinuto me pitao: “Hoće li moći da se piše kod Švajcaraca?“ Rekao sam mu: “Saradniče, za tebe nema zime!“ I pisao je, već teško bolestan, i iz Švajcarske, iz ženevske bolnice. Pisao je, iz nedelje u nedelju, sve jače i lakše, pisao je poluslep kao Borhes, pisao je kao srpski Selindžer, kao, zašto da ne, beogradski, ovovekovni Čehov. NJegova „Razmišljanja dokonog šetača“ pisana su plajvazom na pristojnoj daljini od kompjuterskog miša i bešumne tastature kompjutera. Zato su, valjda, Momine rečenice imale kunderovsku, nepodnošljivu lakoću pisanja koju kao da nije razumeo nijedan sastav NIN-ovog žirija. Često su, nekako, umesto „lakog pisca“ Momu Kapora za laureata NIN-a izmišljali nekog genija čijeg smo se imena i prezimena, dogodine, jedva prisećali i s mukom mu sricali ime i prezime. Pre pet godina umro je Dragoš Kalajić, onaj sa kojim je Moma bosanska ratišta obilazio i istu boleštinu, po svoj prilici, tamo, na nekom uranijumskom polju, zapatio. Na ovom istom beogradskom Novom groblju, Dragošu je govor održao njegov „ratni drug“ Momo Kapor. Dok je, iz glave, kao napisan govor iščitavao, svi smo pored Dragoševog odra kao deca plakali. Kad je govor završio Moma mi je, u prolazu, rekao: “Jebi ga, izgubio si još jednog čitača“. Sa Mominom smrću, prošle sam nedelje izgubio nenadoknadivog „saradnika“. U kapeli, pored odra, grlim Radu Đuričin, a ona, kroz plač, kaže: “Iz Turske me je zvao da mu pročitam njegov poslednji tekst u NIN-u i da mu opišem kako je tekst prelomljen. “Duško Kovačević, nekad fudbaler šabačke „Mačve“, a sada trener FK „Zvezdara teatar“, onako, „maratonski“ mi na ljutu ranu dosoljava: „Do prošle nedelje imao si dva ubojita centarfora u timu, Momu i Miću Danojlića. Kako ćeš sada bez jednoga? Oslabiće ti navala...“ Da, Dokoni Šetač svojevoljno je napustio naš ovozemaljski tim i sada baza ili hita ka nebu, ka nebeskom NIN-u. Hita ka nebeskim ninovcima koji sede i piju duple vinjake u nebeskom „Šumatovcu“ i odozgo nam mere svaki tekst, svaku reč, svaku glupost koju u novinama napravimo. Dokoni Šetač im se u tom poslu pridružio, zaseo u to nebesko ninovsko društvance , a da nije predao tekst za ovaj broj. I ljut zbog toga Mominoj Likici nisam ni izrazio saučešće. Samo sam je poljubio šapućući: “Liki, ostao mi je dužan jedan tekst.“ Ona se tužno osmehnula i odgovorila: „Da, eno ga do pola je napisan i spakovan u kompjuteru.“ Da, od ovog broja NIN igra sa deset igrača. NIJE MU SE ODLAZILO SA OVOGA SVETA Smrt Mome Kapora jedinstvena je prilika da se vidi je li Beograd živ ili nije. I već na njegovom ispraćaju uveravamo se da 011 još živi, i da najvrelijim suzama oplakuje svog omiljenog pisca i najvoljenijeg građanina. Od velike gospode koje je Beogradu podarila Hercegovina Momo Kapor ostaje među najvećima kao i ponajveći Beograđanin među Beograđanima. I dan njegove smrti morao je biti “taman i hladan dan“. Ima najmanje pedeset godina otkad mi je pesnikinja Sana Tanasković u redakciji „Prosvete“ rekla kako se samo još jedan čovek smeje i govori kao ja i da se zove Momo Kapor. Tada sam prvi put čuo za njega, a danas nema nikog ko ne zna to ime i gotovo da nema ni jedne kuće bez nekog od njegovih dela. Napisao je koliko jedno udruženje književnika i naslikao koliko cela likovna akademija. U višegodišnjoj bici sa opakom bolešću pokazao se i upisao u znamenite hercegovačke junake, mirno gledajući smrt pravo u oči. Više je mislio na svoju redovnu rubriku nego na svoju boljku. I kad mu se uzimao govor i slabio vid nije se odvajao od pribora za crtanje i pisaće mašine. Do poslednjeg daha se nije zatvorio u sobu već zamajavao smrt skačući u more i pentrajući se uz planine. Nije mu se odlazilo sa ovog sveta niti mu je njegova ljubav dala da ode. Svaki dan se raspitivao šta je objavljeno u medijima i znam koliko ga zanima kakvi su nekrolozi i današnja sahrana. Zato bi bilo pravedno i lepo kad bi njegove rubrike još dugo redovno izlazile kako bi se produžio njegov jedini pravi život i teže primećivalo da ga nema. Od svih galaksija najmilija i najvažnija bila mu je ona Gutenbergova iz koje nikad neće otići. Imao je tri godine kad mu je majka Bojana poginula štiteći ga svojim telom. Ostao je živ da o tome posvedoči i dokaže da nije zaludu dala život za njega. Svedoci smo kako se među brdima snimaka Mome Kapora kao ikona izdvojila ona fotografija na kojoj se vidi ta lepa stasita žena kako vodi za ruku svog sina. NJegov otac je napisao Rodoslov Kapora u kojem je svom jedincu (zamislite, čudio se Moma) posvetio samo jednu rečenicu: “Momčilo Gojka Kapor. Nema muške dece.“ Za žensku decu nema mesta u Rodoslovu. A siroče Momčilo Gojka Kapor je napisao: “Istorija me nikad nije zanimala. Osećao sam se kao da sam sebe rodio i da potičem ni od kuda. Moje porodično stablo ne ide dalje od mojih đonova.“ Pa ipak kad je došlo stani-pani i bio primoran da bira samo jedno, ovaj najgradskiji i najmoderniji pisac čiji su đonovi držali korak s vremenom, ni za blago i slavu celog sveta nije dao ni svoj rodoslov ni zemljani pod svoje kuće u Mirilovićima. Izgovaram ovo neveselo slovo i po njegovoj želji a nismo se nikada sreli a da smo i trena bivali neveseli. Momo Kapor je bio od onih ljudi koji ne mogu da ostare i ostao je mladić i u svojoj 73. godini. Smrt je odnela ono što je njeno. Dokopala mu se tela, ali njegovom delu nije naudila nego ga učinila još vidljivijim i neponovljivijim nego što je bilo. Dragi mi sabrate i kume Momčilo, sve te pitah sem kojim si putem otišao: preko Liješnja ili uz Mrtvicu, pored škole ili pored Bajčetića kuća? Koji god si put izabrao stigao si ne samo u bolji svet nego i u bolje društvo. Ko ti ne bi zavideo što ćeš već večeras biti sa Duškom Radovićem i Branom Petrovićem, Bogdanom Tirnanićem i Jovanom Raškovićem, Petrom Lubardom i Nedeljkom Gvozdenovićem. I tolikim tvojim prijateljima u ovoj aleji koji će te sačekati. Matija BEĆKOVIĆ Emir Kusturica Nevinost ozbiljnog crtača Momo mi je bio prijatelj. Iako je bio bliži generaciji mog oca, to prijateljstvo je nastalo još kada sam čitao njegove knjige. Na Mećavniku sam jedan bar nazvao njegovim imenom, i Momo je bio presrećan. Momo je mene podsećao na Selindžera. Bio je pre svega gospodin, a kroz svoju umetnost je iskazivao svoju posebnu nevinost. LJudsku. Bio je najčitaniji pisac na teritoriji bivše zemlje. Posvećenik. I ozbiljan crtač. Jako dobar slikar. Kao i većini takvih ljudi, nije mu posvećeno dovoljno pažnje, niti je doživeo satisfakciju za svog života. Tek ćemo, kako vreme bude odmicalo, otkrivati koliko je ozbiljna njegova umetnost. Skandalozna je ova novouvedena praksa, kad neko umre onda se jave stručnjaci koji smrt više ne poštuju, nego objašnjavaju političke stavove pokojnika s kojima se ne slažu. Skandal koji ne postoji nigde a ide preko onih medija koji misle da nas uvode u Evropu. To je vrsta spontanog divljaštva za koje ne znam da li je zabeleženo u toj Evropi o kojoj pričaju. Dario Fo svoj antiglobalizam izražava najglasnije što može, ali kad se priča o njemu, onda se ne priča o tome nego o njegovoj umetnosti. Nije Momo jedini koji to ovde trpi. Kad je umro Sergej Mihalkov, isti su naglašavali njegove veze sa Staljinom. To je strašno i bogohulno i najgore što može da bude. Dobrica Ćosić Doviđenja, Momčilo Za svagda, prestao je da slika i piše Moma Kapor, umetnik koji je svojim svestranim darom duhovno, estetski, životno uticao na sve generacije rođene u drugoj polovini 20. veka. Nema jugoslovenske devojke kojoj nije bila drugarica Ana Mome Kapora. Nema jugoslovenskog mladića kome Provincijalac i Foliranti nisu bile knjige koje su ih učile da postanu Beograđani; nema čitača knjiga na srpskom jeziku koji nije pročitao roman, priču i feljton Mome Kapora o beogradskoj svakodnevici, napornom miru i poslednjem ratu. Nema ničeg živog i zanimljivog u Beogradu i svetu po kome je putovao, a da ga nije Moma Kapor čarobnjačkom lakoćom i majstorskom pripovedačkom veštinom ispričao i opisao. A što mu nije stalo u priču, stalo mu je u sliku, u virtuozne crteže i ulja na platnu. Taj lirski, rafinovani, uvek estetski i životno ubedljiv Momin svet, jedinstven u svom vremenu, stvorio je neumorni radnik koji je imao i vremena za uživanje, prijatelje, kafane i splavove na Savi. U Srbiji postoje za sada samo dva grada koji imaju svoje pisce: Vranje – Boru Stankovića i Beograd – Momu Kapora. Ta dva srpska pisca ugradili su svoje delo u trajanje i budućnost svojih gradova. Moma je graditelj Beograda koji se preselio u njegove knjige i slike; on je pesnik i slikar onog Beograda koji se životom i razvojem unepostojava. On je lirski nostalgičar za Beogradom koga više nema. Moma Kapor je svojom pitomom dobrotom u surovim danima blokade i Bosanskog rata darovao ljude vedrinom i nadom. On se duhovitošću i ironijom borio protiv neslobode, teskobe, licemerja i zla; ljubaznošću, šarmom; „srcem na reveru“ osvajao ljude i stare i mlade. Ne poznajem savremenika koji je od Mome Kapora imao više prijatelja i prijateljica iz svih staleža i svakojakih svojstava. U mom dobu od pisaca jedino su ljudi Desanku Maksimović i Branka Ćopića voleli kako su voleli Momu Kapora. Hvala mu za prijateljstvo i poslednji osmeh sa samrtničke postelje u Vojnomedicinskoj akademiji. Posle tog osmeha on je sklopio oči, a ja sam u sebi izgovarao predsmrtne stihove Anrija Mišoa, koje sam u stotinama svojih ponoći izgovarao sebi: Predaj se, srce moje, Dosta smo se borili. Neka se moj život zaustavi. Nismo bili mlakonje. Uradili smo što smo mogli... Doviđenja, Momčilo Kapore!