Krsne slave

Eto, završava se sezona krsnih slava. Opipavamo stomake i opuštamo kaiševe; svako je dobio nekoliko kila više. Ali krsne slave poslednjih godina donele su i neke novine; slave ih i oni koji ih nikada ranije nisu slavili – vatrogasci i policija, na primer. Vidim veliko, očigledno moćno preduzeće u Čačku, okreće slavski kolač sa parohom. I paroh i slavljenici su prilično ugojeni i elegantni, a svetac im je, da oprostite, nikakav, sav odrpan u ritama stoji u svetoj vodi Jordana i krštava Isusa Hrista. Za ovakvu firmu očekivalo bi se da joj je zaštitnik sveti Đorđe u sjajnom oklopu sa kopljem kojim probada marketinšku aždaju. Tu su i predsednik opštine, bivši sekretar opštinskog komiteta, komitetski kadrovik, šef za bezbednost i ostali koji su zaboravili šta su bili. Odnegovana amnezija. I uopšte, krsne slave više ne liče na one nekadašnje stare i skromne porodične svečanosti. Postojala je krsna sveća, kuvano žito i slavski kolač, a slavio se samo ručak. Na koji su dolazili isključivo najbliži rođaci, kumovi i prijatelji; ne više od desetak. Ručak je naravno bio nešto bolji nego obično, ali ne nikada čitavo prase ili jagnje, već samo deo, plećka ili bubrežnjak. Predveče su dolazile stare gospođe u izlizanim astraganskim bundama da provere jesmo li u međuvremenu propali i odustali od pravoslavlja. Kljucale bi male kolačiće sa kristalnih tacni. Rum-štanglice, vanilin-grancle, išlere, bajadere… i pijuckale zelene likere iz čaša ne većih od naprstka. Onda bi se izvinjavale što moraju da odu jer imaju još šest slava. Baka bi tada padala u nesvest, očajna što su joj upropastile onako čiste, uštirkane i ispeglane salvete. Danas slave liče na koktel parti sa sto do sto pedeset zvanica, kelnerima, peračima sudova i garderoberima, često i sa orkestrom. A sve češće se slavi u restoranu. Ni traga od one divne prisne skromnosti starinskih slava; često se zaboravlja i slavsko žito, a malo ko i zna koja je slava u pitanju. Kad na početku ovog malog ogleda o krsnim slavama pomenuh Čačak, nisam to slučajno učinio; setih se jedne davne godine s početka osamdesetih (ne pitajte me nikada za godine, ne znam ni sam koliko ih imam). Dakle, u Čačku je imao porodičnu kuću, nasledstvo od oca, režiser Puriša Đorđević zvani Purke. Kuća je bila duga prizemljuša debelih zidova a u dnu avlije nalazila se magaza od koje smo hteli da napravimo kinoteku ili džez klub. Kuća je inače izgledala kao ispala pa zaboravljena iz neke starovremenske pripovesti Janka Veselinovića. Čitavom njenom dužinom protezao se jabučnjak koji je rađao male zelene plodove što su otpadali tup-tup odbrojavajući srećne noći toga leta. Skupljao sam ih sa zemlje, ljuštio, rezao i kuvao u vangli ogromne kompote sa malo šećera i štanglicama vanile. Ispred kuće je stajao dugi hrastov crvotočni astal sa dve klimava klupe za kojim su po ceo dan sedele čačanske badavadžije; sudija vrhovnog suda Keri, Kukić urednik čuvenog čačanskog “Gradca”, jedan zubar Bojanić, i Mika koji je i leti i zimi vozio bicikl i pecao na Moravi. Stolom je vladao legendarni Ćeten, švercer sa čačanske pijace koji nam je donosio po kilo tek ispečene prasetine iz prve pečenjare u Srbiji. Povremeno bi lepa komšinica prebacivala preko plota pola pleha gibanice, a svakog dana bi u avliju ulazio sa biciklom poneki dečak koji je jednom rukom vozio a drugom nosio u mreži šerpu sa punjenim paprikama. “Poslala mama ali rekla da vratite šerpu!” Ima li to igde u svetu? I tako dođe Sveti Jovan Krstitelj. Bili smo pozvani da održimo književno veče u domu kulture koji je bio prepun Čačana. Bili su tu na bini, naravno, Purke, pokojni Miodrag Maksimović, urednik “Politike”, čuveni gitarista Točak, sin još čuvenijeg točkonje i jedan ciganski pesnik. Tek kad se nađoh na bini shvatih da je tog dana moja krsna slava pa se izvinih dvorani što kao pravi Srbin, kao što je red, ne sedim kod kuće nego se smucam po Srbiji. Na to dvorana ustane i svi do poslednjeg, kao fini ljudi, čestitaše mi slavu. Tada poče neviđena frka...