Puno rada i malo ludosti

Na olimpijskim igrama, naročito zimskim,našu delegaciju čine više funkcionera, što sportskih, što državnih, a putuju i - sportisti. Dok se funkcioneri šepure na svečanom otvaranju, svako bi pomislio da su srpskim sportistima stvorili odlične uslove za dobre rezultate. Ali, potpuno je drugačije. Prvo, država, kobajagi, nije imala para da kupi bob za Vankuver, a tim je trenirao daleko od Srbije, u Nemačkoj, a odatle, tras, na stazu smrti „Visler“ u Vankuveru. Ekipa se vratila živa i zdrava sa osvojenim 18. mestom. I, zato treba čestitati Vuku Rađenoviću – pilotu, Milošu Saviću, Igoru Šarčeviću, Slobodanu Matijeviću na čelu sa Borisom Rađenovićem, selektorom srpske bob reprezentacije. U razgovoru za NIN, momci iz srpskog četvoroseda nisu krili zadovoljstvo, ipak, podvigom u Kanadi: „Trenirali smo malo, i s obzirom na to da smo prvi put nastupili u ovom sastavu, rezultat koji smo ostvarili je sjajan“, kaže Miloš Savić,najmlađi član posade, inače, prvak Srbije u atletskoj disciplini sprint na 100 metara. Ali, otkud atletičar u bobu? Za bob su potrebni eksplozivnost i brzina, a, osim Vuka Rađenovića profesionalnog bobiste, Igor i Slobodan su desetobojci.Naravno, ništa ne biva i bez napornih vežbi u teretani. Igor Šarčević priča: „Miloš, Sloba i ja dobili smo poziv od Vukovog oca, Borisa Rađenovića, koji je davne 1984. godine na Olimpijadi u Sarajevu pilotirao bobom, i završio na 24. mestu. Selektor nas je odveo na poligon za bob u Keziger, u Nemačkoj. Prošli smo testove i čarolija je počela. Adrenalin koji osetite tokom vožnje bobom je neopisiv, nijednog trenutka nismo se kolebali da nastavimo sa treninzima i uživamo“. Uspeh naše ekipe je još značajniji kada se zna da u ovaj sport ulažu milione evra mnogo bogatije zemlje, kao što su Švajcarska, Rusija, Nemačka, Amerika, Kanada... Naš tim je uložio u iznajmljivanje boba pet hiljada evra i oko 25.000 za ostale pripreme. A, recimo, za održavanje boba nemačke reprezentacije izdvaja se oko dva miliona evra. Pripreme za velika takmičenja koštaju duplo više. Bob četvorosed je vozilo dugačko 2,10 metara i dostiže brzinu i do 165 kilometara na čas. Tokom vožnje kočenja nema, a krajnji rezultat zavisi od starta – guranja i ulaska u vozilo. Miloš Savić objašnjava: „Prvo ulazi pilot, u našem slučaju Vuk, mi za njim, poređamo se kao sardine, i sve to traje sekundu ili dve! Tako skučeni sedimo, a pilot ima ručke kojima upravlja“. Ukoliko se u toku vožnje bilo ko od članova posade pomeri, može doći do prevrtanja i povreda. A one mogu biti kobne! Igor Šarčević crnohumorno prepričava kako to izgleda u praksi: „Pri prevrtanju boba do sada sam zadobio tri potresa mozga. Postoje i druge povrede – ogrebotine, modrice, udaranje o bob, ali to ne računam“. Saznali smo i to da posebna psihička priprema za ovaj sport nije potrebna, ali „malo ludosti“ jeste. Osim tehnički dobrog i kvalitetnog boba, čija se cena kreće od sto hiljada evra pa naviše, potrebno je pronaći tim koji dobro funkcioniše i diše kao jedan. Uspelo je to selektoru Rađenoviću, koji u razgovoru za NIN ne krije oduševljenje uspehom na Olimpijadi: „Da smo imali bar još 20 dana za pripreme u ovom sastavu, rezultat bi bio još bolji. Do Sočija ima puno vremena. Obezbedićemo dobar bob, utreniraćemo ove momke do savršenstva, i potrudićemo se da uzmemo neku od medalja“. Mlađi Rađenović slaže se sa svojim ocem, i smatra da bi bilo sjajno kada bi Srbija dobila pilot stazu za treninge: „U stazu za vežbanje nije potrebno puno ulagati. Ona košta između 20.000 i 50.000 evra, dok cena prave staze iznosi oko 10 miliona evra. Momci koji su bili sa mnom u bobu su sjajni, i trebalo bi iskoristiti ovaj uspeh iz Vankuvera, kao početak svih narednih“. Vlade Divac, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, već je obećao pomoć našem četvorosedu. A, valjda će i Ministarstvo omladine i sporta nešto preduzeti. Jer, ovi su momci to zaslužili.