Ni kritika, ni apologija

Da li je ovogodišnji trijumf Ketrin Bigelou ( 6 Oskara od 9 nominacija) bio svojevrsno iznenađenje? Ako jeste, da li je to zato što je ekssupruga DŽejmsa Kamerona u nekoliko najvažnijih kategorija (najbolji film, režija, originalni scenario) ostavila Avatara za sobom, koji je, mora se priznati, važio kao izraziti favorit! Ili se smisao ovog iznenađenja krije na drugoj strani, s obzirom na to da delikatna priroda filma Katanac za bol jeste Irački rat! Rat koji je kao nijedan drugi toliko podelio Ameriku, na velikim ekranima, vrednosno gledano, dao je sporadične rezultate. Ako je Brajan de Palma filmom Redacted, 2007. prvi radikalno zapalio iskru žestokog antiratnog raspoloženja do razmera nemilosrdnog upiranja prstom na počinioce zločina nad silovanom četrnaestogodišnjom Iračankom u Mahmudiji - američke vojnike, neki drugi filmovi, nešto manje eksplicitni (In the Walley of Elah, Pola Hejdžisa, 2007) ovu temu nisu učinili ni privlačnom a ni primerenom kontekstu. Za one koji ne poznaju kontekst, situacija može biti svojevrsni paradoks: još od dana kada je Meril Strip u društvu Suzan Sarandon održala legendarnu konferenciju za štampu u kući producenta Alana Lada Juniora, i tada izjavila: „Mi ne idemo u Irak da širimo demokratiju, nego da krademo iračku naftu!“, Holivud je, interesantno, bio jedan od centara intelektualnog otpora Iračkom ratu. U svetlu postojećih smernica, film Ketrin Bigelou diskutabilni je, kontroverzni rebus, prihvatljiv kako za apologete američke intervencije tako i za njihove oponente. Ovaj izvrsno režirani film (filmove Ketrin Bigelou resi izuzetno muški rafinman, a njena perspektiva je uvek perspektiva „muškog“ pogleda na svet, čime ona stupa u tabor zigelovske poetike) govori o naredniku DŽejmsu (dosta dobro ga igra DŽeremi Rener) i o njegovom angažmanu unutar odreda koji je u Iraku zadužen za deaktiviranje bombi. Preživevši sve izazove iračkog pakla, DŽejms se vraća kući, ali samo na kratko. Jedna nežna poruka sinu, i vidimo ga ponovo na iračkom bojištu na sledećih godinu dana... To bi, u najkraćem bio narativni okvir filma. NJegova problemska razina najpre otpočinje pitanjem je li Katanac za bol uopšte narativan film? Pre bi se reklo da je u pitanju film sekvencijalnih nizova, dramaturških celina koje funkcionišu separatno, ali im ritmički kontinuitet a ne fabulativni, obezbeđuje neophodno jedinstvo. Analiziramo li ovaj film pažljivo, ne pronalazimo u njemu nijednu indiciju koja govori o njegovom apologetskom viđenju rata. Ketrin Bigelou, istina, gledaocu ni malo ne olakšava problem, i u filmu, za razliku od loših filmova, ne postoji nijedna dijaloška ili inscenacijska naznaka distanciranja od rata koja bi njegov pacifizam učinila uočljivim. Svakako imamo posla sa izuzetno strukturiranim filmom iznutra, čije je stanje moralnog angažmana apsolutno nulto. Katanac za bol je film koji samo pokazuje. On ni u jednom svom segmentu jednostavno nema nijednu akcentuaciju koja bi ga deklarisala kao proameričko sagledavanje iračke drame. Sve njegove aspiracije su aspiracije izuzetnog pobornika cinema-veritea: hladni, dokumentaristički stil (patroliranja bagdadskim ulicama) odlika je jednog reporterskog, hladnog do ogoljenosti, bezmalo ciničnog viđenja rata. Paradoksalno, Katanac za bol nema ni metaforičkih dubina a ni simboličkih slojevitosti jednog Avatara, ali je, upravo iz tog razloga, „teži“ za dešifrovanje. U Avataru, čitav film funkcioniše kao antiratno ustrojstvo. Analogija sa invazijom na Irak je ne očigledna, nego dramatično identična. Militarni odredi u ime ciljeva jedne više misije okupiraju i vojno zauzimaju jednu planetu sa razvijenom, autohtonom kulturom koju sistemski uništavaju, eksploatišu naslage njenog bogatstva (naftu), legitimne vlasnike ovih resursa proglašavaju neprijateljima, pacifikuju ih surovim vojnim akcijama i ...najlogičnije, nailaze na otpor. Pukovnik Majls, na primer, vojno edukuje autohtono stanovništvo, regrutujući ga za najgore destruktivne ciljeve... U označiteljskom sistemu koji u celini funkcioniše kao represija, položaj DŽejka i jeste, u jednoj direktnoj prozivci položaj “veleizdajnika, čiji je cilj da spreči prirodu ove misije. Upravo ova obnovljena humanost Avatara najizraženije je etičko ali i emocionalno participiranje filma u suočenju s individualnom i kolektivnom odgovornošću. Na kraju krajeva, naučni program čija egzekutiva počiva na korporacijama i vojnim stratezima i završava tako kako je i otpočela... U Katancu za bol, naznaka je malo i u drugom pravcu: decidiranih potvrda da se film protivi tom ratu gotovo da i nema. To je film koji stvara prostor za analitičko tumačenje tek pažljivim izgledavanjem. Recikliranje jedne osnovne dramske situacije: deaktiviranje bombe, proizvodi jednu paranormalnu svakodnevicu koja, opet, ostaje bremenita paranormalnim ljudima. Da sve ostaje tek privid regularnog, navešću sam kraj filma: u kojem bi se normalnom ustrojstvu normalan čovek iz porodičnog okruženja vratio na bojno polje... Bez ijedne izgovorene suvišne reči i suvišnog gesta, Bigelou nam tako pokazuje šta rat čini od ljudi: njihova devijacija nastaje neprimetno. Možda je izjava scenariste Marka Boala na dodeli Oskara doprinela negativnom sagledavanju prave prirode filma Katanac za bol: „Ovo je za onih 150.000 vojnika u Iraku i 120.000 u Avganistanu!“ Ketrin Bigelou takođe nije bila mnogo određenija. Svesni smo koliko njene reči mogu biti tumačene kao neporeciva proamerička propaganda: „Neka se naši momci živi i zdravi vrate kući!“ što je svakako daleko od moralne osude bilo kojeg tipa... Kako god, Kameron Bejli je 2008. godine, odmah nakon njegove pojave, napisao da se Katanac za bol „pridružuje Panteonu velikih američkih ratnih filmova“. Kada je to napisao, film još nije bio prikazan u američkim bioskopima. Filmski festival u Torontu 2008. odigrao je promotivnu ulogu, s obzirom na to da je Toronto mesto gde prećutno ponekad osvanu američki nepodobni filmovi... U Avataru DŽejmsa Kamerona se sve urušava, a u Katancu za bol sve stabilizuje. No, dok je prvi film kritika sistema, manipulacije i moći, drugi je humanistička kritika samog rata...