Laž ili fikcija

Slava poljskog pisca i novinara Rišarda Kapušćinjskog (1932-2007) naglo je potamnela po objavljivanju nove biografije „Kapušćinjski Non-fiction“ iz pera njegovog kolege Artura Domoslavskog (izdavač „Swiat Ksiažki“ ) u kojoj je svetska, hladnoratovska zvezda predstavljena kao špijun i falsifikator, koji je paktirao sa komunističkim režimom. Kapušćinjski je važio za jednog od najvećih novinarskih pera 20. veka. Pratila ga je reputacija da će, tamo gde se on pojavi, sigurno početi da ključa. Od 1959. do 1981. bio je dopisnik PAP-Poljske novinske agencije i stekao neponovljivu reputaciju „Herodota našeg vremena“. Hroničar „trećeg sveta”, opčinjen crnim kontinentom, opisivao je ratove, državne udare i krvave revolucije koje su potresale Afriku i Latinsku Ameriku. Izveštavao je o stvaranju gotovo svih novih država Afrike, svrgavanju diktatura u Južnoj Americi kao i reportaže iz Pakistana, Avganistana, sa Kipra i Bliskog istoka. Knjige su mu prevedene na tridesetak jezika. Među izdanjima na srpskom je njegova najčuvenija knjiga “Car“ (SKZ, „Paidea“), koja je pratila pad ekscentričnog etiopskog vladara Hajla Selasija, zatim „Imperija“, anamneza raspada SSSR-a, „Lapidarijum“ (Samizdat B92), „Putovanja s Herodotom (“Službeni glasnik“) i druge, uključujući i zbirku reportaža „Fudbalski rat“ (Dečje novine), u kojoj je najčuvenija priča o fudbalskom konfliktu Salvadora i Hondurasa iz 1969. koji je trajao 100 sati, koštao dve zemlje 6.000 mrtvih i 15.000 ranjenih. Novu biografiju prati lavina revolta u Poljskoj, a udovica Alicja Kapušćinjska, podržana protestima najviših zvaničnika, uključujući i crkvene, zatražila je sudsku zabranu, koju nije izdejstvovala. Biograf, pak, tvrdi da je knjiga fer, pisana je sa empatijom i divljenjem pa je, kako kaže, iznenađen zahtevom da knjiga bude sudski zabranjena. Prema navodima Domoslavskog, Kapušćinjski nije uvek poštovao jasnu granicu između reportaže i literarnog pisanja i „vrlo često je odstupao od strogih pravila anglosaksonskog novinarstva“, iznoseći netačne detalje, kao i da nije bio na mestu događaja o kojima je pisao. Izmišljao je slike koje su se uklapale u njegovu priču, zanemarujući realnost u interesu više estetske istine. „Ponekad bi ga prosto savladala literarna ideja. U jednom pasusu piše kako je riba u jezeru Viktorija u Ugandi bila krupna zato što se hranila ljudskim leševima, koje je ubio Idi Amin. To je živopisna i užasavajuća metafora. A u stvari riba je bila krupna zato što se hranila sitnijom ribom iz Nila“, rekao je Domoslavski „Gardijanu“. „Voleo je da eksperimentiše u novinarstvu, on nije bio svestan da meša granicu novinarstva i literature. I dalje smatram da su njegove knjige divne i dragocene, ali one pripadaju fikciji“, kaže biograf. Između ostalog tvrdi da se Kapušćinjski nikada nije sreo sa Če Gevarom i da nije 1968. godine prisustvovao masakru u Meksiku, što su optužbe koje prevazilaze granicu eksperimenta. Naročito kada njegov moto glasi „bio sam tamo“. Iako poštovan u Poljskoj, Kapušćinjski je već bio optuživan da se bavio špijunažom za komuniste na svojim putovanjima po svetskim žarištima, u vreme kada je bilo gotovo nemoguće napustiti zemlju bez potpisivanja dokumenta o kolaboraciji. Poljski „NJusvik“ maja 2007. objavio je podatke da je pisac u jednom periodu radio za poljsku tajnu službu. Udovica Alicja Kapušćinjska tvrdila je u intervjuu koji je 2007. dala „Rojtersu“ da njen muž nije bio špijun, već da je taj ugovor sa režimom bio „cena koja je morala biti plaćena“ da bi se u vreme komunizma moglo putovati po svetu. Neusmnjivo je da je upravo jedinstven stil literarnih reportaža Kapušćinjskog naišao na dopadanje pa i više od toga, bilo da su bazirane na činjenicama ili vođene njihovom literarnom aurom. Poređen sa Hemingvejem i Borhesom, hvaljen od Ruždija i Markesa rečima najvećeg divljenja, dugo je figurirao u užem prstenu kandidata za Nobelovu nagradu i bio rado viđen gost na američkim univerzitetskim katedrama. Ipak, njegov ne baš laskav portret Andžej Vajda je prikazao u filmu „Bez anestezije“.