Naši crtači u „NJujork tajmsu“

Sadržinom, formom, ugledom, uticajem i tiražom, NJujork tajms pripada samom vrhu svetske dnevne štampe. Objaviti u njemu tekst, crtež, fotografiju ili drugu vrstu priloga za autore, a pogotovo za one izvan SAD, uvek predstavlja veliki uspeh i potvrdu visoke stvaralačke vrednosti. Otuda je pojava radova četvorice naših karikaturista na stranicama ovog lista značila izuzetan afirmativan čin, posebno uz činjenicu da to nije bila tek uzgredna i privremena saradnja nego se ona protegla na višegodišnji period. Na samom početku osamdesetih godina prošlog veka Zoran Jovanović je bio naš prvi autor čije su resko iscrtane i sadržajno britke karikature privukle pažnju na našu umetnost crtane satire i jetkog humora. Jovanoviću se 1982. pridružio Jugoslav Vlahović, kreator osobenog likovnog izraza kojim je, na inovativan poentilistički način, gradio svoje kompoziciono svedene ali sadržajno bogate prizore paradoksa, apsurda, fantastike... Dve godine za Vlahovićem, 1984, njujorški list u Dušanu Petričiću dobija novog saradnika sa takođe posebnim kreativnim profilom. Petričićev vibrantni linearni crtež mestimično praćen finim zasenčenjima i kolorističkim akcentima pružao je čitaocima predstave pravih likovnih bravura sa neobičnim metaforičnim dosetkama. Prema već svakako slučajno ustaljenom dvogodišnjem razmaku u NJujork tajmsu se pojavljuju prvi radovi Mirka Ilića, autora više sklonog virtuoznim fotoiluzionistčkim ilustracijskim parabolama nego karikaturi. Sva četvorica naših umetnika bila su pravo osveženje u američkoj novinskoj ilustraciji i karikaturi i to je nepogrešivo prepoznato u redakciji prestižnog njujorškog dnevnika. Vlahović je, ostavši u zemlji, bio lišen češćeg neposrednog kontakta sa redakcijom, pa je više od trideset njegovih radova objavljenih u dvanaest godina uistinu vredan rezultat. Petričić, koji već deceniju i po živi u Kanadi, pored ranije saradnje u osnovnom listu sada više sarađuje ilustracijama u njegovoj nedeljnoj reviji posvećenoj knjizi. Jovanović i Ilić su već odavno stalni žitelji NJujorka, s tim što je Ilić, pored velikog broja objavljenih grafizama, u jednom periodu obavljao i ekstra cenjenu ulogu urednika rubrike „OP-ED“. Ova skraćenica od reči OPOSITE-EDITORIAL, što bi u slobodnom prevodu značilo Suprotstavljena mišljenja, stoji u zaglavlju jedne od najčitanijih rubrika u listu u kojoj se objavljuju autorski stavovi istaknutih novinara, javnih poslenika, političara... - ilustrovani perom poznatih majstora crtačke veštine. Upravo su likovni prilozi iz ove prestižne rubrike bili podsticaj da Jerelle Kraus (DŽerel Kraus), njena dugogodišnja urednica, sačini svoj izbor najboljih radova i objavi ih u reprezentativno opremljenoj knjizi “All the Art That’s Fit to Print (And Some That Wasn’t)” ili u srpskom prevodu „Sva umetnost koja je vredna objavljivanja (i nešto od one koja to nije)“, što je zapravo aluzija na čuveni moto NJujork tajmsa „Sve vesti vredne objavljivanja“. U predgovoru Ralfa Stedmana čitamo da je uvođenje rubrike “OP-ED” 1970. godine bio pravi revolucionarni novinski čin, da je ona podstakla uvođenje sličnih stranica u novinama širom sveta i da je zapravo ona preteča današnjih blog rubrika u novinama i na internetu. Istovremeno, DŽerel Kraus u svom prologu ističe kako je rubrika beskompromisno održavala svoj kvalitetni nivo ne podležući nikakvim pomodnim strujama. U ovu monografiju, koju je publikovao ugledni izdavač – Kolumbija univerzitet, ušla su 142 autora sa 300 radova probranih među 30.000 ukupno pristiglih crteža. Širinu ovog panoramskog pregleda pokazuje podatak da autori potiču iz 30 zemalja sa svih kontinenata. Četvorici naših umetnika pripala je doista izuzetna čast da se sa po nekoliko radova, tipičnih za njihov autorski profil, nađu u ovoj reprezentativnoj zbirci koja sadrži dela takvih veličina kao što su Dejvid Levin, Brad Holand, Milton Glejzer, Ralf Stedman, Horacio Kardo, Januš Kapusta, Ronald Sirl, Roland Topor, pa, eto posebne zanimljivosti, i pisac Ginter Gras. Svi izabrani radovi su grafičke predstave bez reči, ali su one veoma rečite u svojim filozofskim, satiričkim, crnohumornim ili polemičkim porukama. Interesantno je da su se u knjizi našli i radovi koji su svojevremeno, odlukama glavnog urednika, bili odbijeni, a Krausova ih je smatrala vrednim naknadnog objavljivanja. Iako je njena selekcija, kao i svakog priređivača sličnih publikacija, subjektivno intonirana, mora joj se odati priznanje na kompetentnom i dosledno provedenom kriterijumu. Tako je četiri decenije vrhunskog svetskog stvaralaštva u oblasti ilustracije i karikature u ovoj monografiji dobilo svoj verni odraz i trajni knjižni dokument.