LJubavne i druge drame

Da jednom, za promenu, počnem od kraja. Plesna predstava Mirisi cimeta Bitef-teatra završava se tako što se čuje prijatan ženski glas kako, bez imalo dramljenja, veoma ubedljivo govori odlomak iz biblijske Pesme nad pesmama koji je sam po sebi izuzetno snažan i potresan; cinik bi rekao da je bila ispravna odluka što nije dato profesionalcu da je govori, jer bi je on, siguran je cinik, preglumio i tako uništio. Sadržaj ove ultimativne ljubavne pesme naše civilizacije retroaktivno razvija i najopštiji tematski okvir predstave za one koji nisu uspeli da ga prepoznaju u sâmoj koreografiji čiji su autori Gaj Vajcman i Roni Haver. Različiti oblici potrage za ljubavlju čine, dakle, opštu temu ove predstave, toliko opštu da trpi razne preobražaje u procesu recepcije. Ta tematika nije izričita zato što koreografska zamisao, svesno izbegavajući svaku narativnost i ilustrativnost, ne gradi neku eksplicitnu erotičnost, sentimentalnost ili srodna osećanja koja vezujemo uz ljubav. Ono što može biti ljubavno u ovoj koreografiji jesu dinamični i dramatični odnosi među plesačima – tri mladića i četiri devojke – odnosi koji se na isti takav način menjaju, prolazeći vrlo široku skalu stanja i osećanja: od silovite borbe do nežne bliskosti. Jedina scena s očiglednom ljubavnom tematikom je ona u kojoj pojava nove, samouverene žene razara postojeće odnose, privlači pažnju muškaraca, te prepušta druge žene samoći ili očajnički bezuspešnoj borbi. Ti se odnosi, ispunjeni stalnim kretanjem, sudaranjem, razdvajanjem, spajanjem i stapanjem, ne doživljavaju, dakle, nužno kao ljudski i emocionalni, jer mogu da spadaju, posmatrani na višem nivou, i u svet matematičkih funkcija, kosmičkih tela, dramaturških ili arhitektonskih konstrukcija. Izrazit dinamizam i dramatičnost primarnije su odlike ove koreografije od pretpostavljenih ljubavnih i srodnih emanacija... Ovakav opšti ton rastura i predrasudu o nekakvoj suštinskoj razlici između plesnog i dramskog pozorišta: kako je Kreg davno tvrdio, razvijajući koncept „drame tišine“, suština drame nije u dijalogu, već u kretanju. Dramatičnost se ne ogleda isključivo u koreografskom planu, u plesnim kretnjama – mada je i tu vrlo izražena, pogotovu u prizorima s gotovo akrobatskom tehnikom – već i u nekim scenskim detaljima. Plesači povremeno dobacuju svoja imena ili nerazgovetno šapuću, što nema nikakvu narativnu funkciju – namerno su isuviše tihi – već pre deluje kao dodatni dramatični impuls njihovoj igri, kao davanje ritma u vojnoj vežbi, cirkuskom manježu, na probi plesne ili koncertne numere. Efekat dramatičnog stvaraju i oštre senke „letećih objekata“ na podu, nekih stilizovanih sfera ili oblaka koji su i jedina scenografija u predstavi. Kad pominjem scenografiju, treba dodati da je ovo jedna od retkih predstava Bitef-teatra u kojoj se pametno i darovito koristi njegova prostorna osobenost, izuzetna visina u kombinaciji s relativnom uskošću, jer ovi objekti koji se penju uvis upravo ističu vertikalu (scenografija Askon de Nijs). U odličnu organizaciju prostora spada i raspored muzičara – četvoro muzičara uživo izvodi odgovarajuće dramatičnu muziku čiji su autori Arvo Pert, Lepo Sumera, Marti Matisali i Erki Sven Tur – s posebnim naglaskom na položaj klavira: niša u dubini scene bila je dovoljna tačno za njega i pijanistu. Nije dramatičnost jedini opšti ton ili emocija koju stvara predstava Mirisi cimeta; neki pasaži su, kao što je već nabačeno, nežni i lirski, a ima i komičnih. Humorni predah ostvaruje se u retkim dijaloškim deonicama, kada se nabacuju „autoreferentni“ vicevi, privatni i lokalni, o odnosu belog baleta i savremenog plesa. Ovaj predah ukazuje i na glumačku veštinu nekih izvođača (Milica Jević), mada se, kada govorimo o izvođačima, kao glavna odlika njihovog rada, ali i cele predstave, neosporno izdvaja fizička kondicija i tehnička uvežbanost. Posle duže vremena dobili smo predstavu u našem savremenom plesu koja se odlikuje i vrlo visokim izvođačkim standardom – što je posebno bitno kada se ima u vidu fizička zahtevnost ove koreografije – te gledalac, uključujući i kritičara, ne može da uzvikne: pa ovo bih mogao i ja! Mogli smo, s velikom radošću, da pratimo dalji razvoj Bitef Dance Company – ansambl ove predstave čine odlični plesači Milica Jević, Nevena Jovanović, Sanja Ninković, Milica Pisić, Nemanja Naumovski, Luka Lukić i prvi među jednakima, Nikola Tomašević – što je jedno od retkih, na opštem planu, ozbiljnih postignuća u beogradskim pozorištima u ovoj bednjikavoj sezoni. Predstava Mirisi cimeta očito nema intelektualno zahtevnu i konceptualno razvijenu koreografsku zamisao – što bi kritičari više voleli – ali se odlikuje autentičnom snagom svoje dramatike i osećajnosti, kao i visokim izvođačkim nivoom. Dosad – najprijatniji događaj sezone.