Moj rat

Prkosno, potpuno sama Milica Tomić je opet krenula u rat. Oružje joj je umetnost, a neprijatelji su isti kao i pre – ravnodušnost, namerno brisanje istorije i zločina, fašizam. Bitka „Jednog dana“ je vođena dva meseca na beogradskim ulicama. I sada je deo grupne izložbe „Moj rat“ koja traje od 12. marta do 30. maja 2010. godine u Fondaciji za umetnost i kreativne tehnologije u Liverpulu. JEDNOG DANA: „Jednoga dana umesto noći, blesnuće rafal …” umetnička je intervencija u javnom prostoru Beograda. Akcija je trajala oko dva meseca i povremeno je dokumentovana fotografijama i video-zapisom. Sastojala se od mog hodanja kroz grad sa kalašnjikovom na mestima koja nisu deo javnog sećanja i javne istorije. To je bio moj način mapiranja i obeležavanja mesta na kojima su tokom Drugog svetskog rata izvedene uspešne antifašističke akcije učesnika Narodnooslobodilačkog pokreta, ali i običnih građana Beograda. Projekat „Jednoga dana“ je i govor o brisanju antifašizma iz javnog sećanja i javne istorije. Kroz ovaj rad razmišljam o značaju i aktualnost antifašizma danas. Planetarno smo zakoračili u eru permanentnog rata. Svi mi se pitamo a nemamo odgovor: ko je u stvari terorista, a ko terorisan? Jednostavno je prepoznati fašizam u njegovim ekscesnim oblicima, kada se zatvara izložba prištinske savremene scene, sprečava Gay Pride parada, proteruju Romi i uništavaju njihova naselja, vrše etnička čišćenja. Ali šta je sa fašizmom koji je svuda oko nas, ugrađen je u zakone, u administraciju i nije tako lako prepoznatljiv na prvi pogled? FAŠIZAM POČINJE U JEZIKU: Da li je javno ismevanje, igranje sa tuđim imenom fašizam? Neko bi rekao, pobogu, ne preteruj! Međutim, ja mislim da jeste, jer fašizam počinje baš na nivou jezika. Zločin u Bosni nad Muslimanima počeo je u jeziku: da li se M u reči Musliman piše velikim ili malim slovom! Upravo odatle je put vodio do ubijanja. Ne zna se šta je opasnije: prerano reći za nešto da je fašizam, ili kada izbegavamo da ga nazovemo pravim imenom. Možemo da kažemo: to su bile devedesete i da je reč o “divljem Balkanu”. Ali evo primera Švajcarske, države potpune suprotnosti košmaru u kome su se našli jugoslovenski narodi. Upravo danas, u jeziku vizuelnog Švajcarci počinju borbu sa fašizmom ili može biti za fašizam! Radi se o bilbordima za referendum o džamijama. I sada, naravno, nacionalisti u Srbiji mogu da postave pitanje: zašto je nama zabranjeno ono što je Švajcarcima dozvoljeno! Zar mi nismo bili u pravu kad smo se sa islamskom nemani obračunali 90-ih? Evropski liberal će reći: ne može se porediti rušenje džamija i ubijanje Muslimana, sa referendumom, kada se voljom građana zabranjuje dizanje džamija. Da, naravno da nije isto, ali ako im kažemo da je uvod u ubijanje i progon jugoslovenskih Muslimana bilo jedno slovo, nadam se da će svoje bilborde shvatiti već sada doslovce - kao rušenje džamije i ubijanje Muslimana. POVEZIVANJE: Stih iz pesme “Jednoga dana” Oskara Daviča iz 1925. godine našla sam na sajtu Anarhosindikalističke inicijative Srbije Kada sam započela akciju, petoro mladića i devojka još nisu bili uhapšeni i odvedeni u Centralni zatvor gde su kasnije šest meseci robijali čekajući na suđenje povodom optužbe za međunarodni terorizam?! Kada sam saznala da su uhapšeni, bilo mi je jasno da je ovaj rad posvećen njima. Oni su sada pušteni da se brane sa slobode, ali njih tek čekaju suđenje i odluka suda za ovu besramnu optužbu. Po mom mišljenju, ovaj sjajan Davičov stih najbolje sažima čitavu napetost našeg vremena. KALAŠNJIKOV: Koristila sam kalašnjikov jer on simbolizuje oružje trećeg sveta. Ili u odbrani protiv kolonijalista ili u ratovima koje vodimo među sobom. Ovo je oružje potlačenih i siromašnih. Ovakav tip rada ne podrazumeva da se ja prijavljujem policiji, publici i galerijama, da ću kao umetnica šetati gradom sa automatskom puškom. Baš ta sloboda koju za sebe na ovaj način “uzimam” od vlasti, od države i od sistema umetnosti, jeste bitan deo ovog rada. FOTO-PERFORMANS VEŠANJA: “Beograd se seća…” je rad direktno vezan za akciju hodanja, koja kreće sa Terazija, ispod “mesta bešenja”. Poziv magazina „Prestup“ je koincidirao sa pozivom Muzeja savremene umetnosti povodom izložbe „Konverzacije“, tako da je ovo “vešanje” – foto-performans, objavljen na naslovnoj strani „Prestupa“ - postalo deo izložbe. Već tada je bilo jasno da nakon petog oktobra i nakon ratova 90-ih, naše društvo kreće u novo samoubistvo tako što ubrzano čisti svoju javnu istoriju od svih simbola antifašizma. Baš u to vreme odlukom Skupštine grada 20. oktobar prestao je da bude Dan oslobođenja Beograda. Tada sam donela odluku da rekonstruišem „bešenje“ pripadnika NOP-a 1941, želeći da razumem da li i mi, 2001, na isti način ravnodušno posmatralo brisanje vlastite antifašističke istorije kao nekada, 1941. kada su Beograđani nastavljali da šetaju i jedu sladoled u Bezistanu, dok su se obešena tela patriota danima njihala na Terazijama, kako kaže Radomir Konstantinović kada se seća Beograda tog vremena. KLUPA: Na Oktobarskom salonu 2004. godine, otvorena je izložba How to End a Message, kao rezultat mog dvogodišnjeg rada sa arhitektima, umetnicima i studentima iz Finske, Norveške, Švedske, Austrije i Srbije, a na kojoj je predstavljen projekat Arbetsgruppen, grupe umetnika iz Švedske. Oni su ilegalno, preko noći, u centru Stokholma uzeli klupu gde su se okupljali neonacisti i skinhedsi. Klupa je bila iscrtana rasističkim šalama, kukastim krstovima. Mladi umetnici su je zamenili identičnom, neispisanom, potpuno novom klupom a onu staru su izneli iz Švedske i krenuli na put ka Srbiji, Beogradu. Putujući kroz mnoge zemlje i gradove Evrope predstavljali su je kao opskurni produkt švedske kulture. Klupu su kao poklon Beogradu zvanično ponudili tadašnjim gradskim vlastima. Vlast je odbila ovaj jedinstveni poklon. Umetnici su ovu klupu izlagali na Kalemegdanu a posle ju je prihvatio Centar za kulturnu dekontaminaciju. Ovo „preuzimanje“ klupe ne predstavlja samo simboličan gest prihvatanja dara, već veoma precizno govori o tome da institucija kulture CZKD ima kapacitet da prihvati i ovaj negativni deo kulture, koji je deo svakog društva, i o kome ne volimo ništa da znamo. U CZKD-u opet su dokazali da se ne plaše da će ih identifikovati sa natpisima na klupi i da su spremni da se direktno i s punim pravom suoče sa mračnom stranom našeg, ali i bilo kog drugog društva. I eto, klupa je još u dvorištu Paviljona „Veljković“. ŽRTVA I ZLOČIN: U razgovoru sa libanskim književnikom i umetnikom Fadijem Tufikom iz Bejruta došla sam do toga da je pravo na javni govor o zločinu uvek delegirano na državu i međunarodne organizacije koje proglašavaju neki akt - kriminalnim činom i kreiraju naraciju oko tog zločina. I da upravo to pravo na naraciju potvrđuje i definiše moć, odnosno pravo nad građanima jedne države. Mene je, oduvek, zanimalo kakav bi bio ishod proklamacije, koja je rezultat istraživanja i građenja naracije o nekom kriminalnom aktu od strane žrtve. Odnosno šta bi značila mogućnost da žrtva ima poslednju reč u građenju naracije i može li se izbeći da žrtva ima samo ulogu svedoka, da bude samo deo sirove građe za materijal zakona? Zašto bilo koji građanin ne bi mogao da ima ovo pravo? I zašto u to ime, ja kao umetnica, ne bih mogla da preuzmem pravo na proglašenje i označavanje (nekog) zločina. Ovo je upravo značajan deo mog rada, od 1997. godine do danas. U radovima „XY UNGELÖST – rekonstrukcija zločina“, „Kontejner“, „Porodica“ bavim se mehanizmima kako države prikrivaju zločine koje su same počinile i koja je uloga umetnika, a i svih nas koji smo u to hteli ili ne hteli – ipak upleteni. XY UNGELÖST: Počeo je 1989. godine, a trenutak kada sam uspela da ga izvedem je 1996/1997. godine. Iz „Mladine“ sam saznala da je trideset troje Albanaca, građana SFRJ, ubijeno jer su na Kosovu mirno demonstrirali protiv amandmana koji su suspendovali Ustav iz 1974. godine. Pitala sam se da li je moguće da mi u Srbiji o tome ne znamo ništa, da mediji nisu ništa objavili? Godine 1996. usledio je poziv za izložbu „Ubistvo“ u Centru za savremenu umetnost. Počela sam da pripremam rad, i kao i mnogi išla sam na proteste. Stojeći nasuprot kordona, jednog dana „moja grupa“ počela je da viče policajcima: „Idite na Kosovo!“ To je značilo: vama nije mesto ovde nas da zaustavljate, idite na Kosovo i maltretirajte Albance. Moja pozicija unutar grupe postala je potpuno drugačija, jer iako je ovo bio i moj protest nije isključivao i protest protiv aparthejda na Kosovu i po tom pitanju bili smo na potpuno različitim pozicijama. To je momenat političke odluke gde sam shvatila svoje mesto. Rekonstruisala sam odeću ubijenih Albanaca i pozvala sam kolege i prijatelje da je obuku i da se na taj način politički odrede prema teroru, ne samo onom koji se vrši tog trenutka nad nama, nego da prepoznamo da je to ona ista politika koja je vršila teror na Kosovu. KONTEJNER: Takođe, rekonstrukcija zločina koji su pripadnici NATO počinili nad zarobljenim talibanskim ratnicima. U novembru 2001. godine transportovali su ih iz Mazar-i-Šarifa u zatvor Šergan kargo-kontejnerima. U te kontejnere veličine dva sa deset metara, bez otvora, ugurali su 200-250 ljudi. Sve vreme puta koji je trajao oko osam dana kontejneri su ostali zapečaćeni. LJudi su vrištali, molili za kap vode, zalogaj hrane, za vazduh. To je kriminalni čin, zločin koji prevazilazi običaje i zakone rata i 2009. Barak Obama je rešio da ispita ceo slučaj. Na sudu će se, kao dokazni materijal, koristiti dokumentarni film DŽejmija Dorana. Zajedno sa Branimirom Stojanovićem spremala sam se za Ameriku i hteli na njegov predlog da proizvedemo novine koje bi diskutovale o permanentnom ratu. Vizuelni materijal trebalo je da proizvedemo jer u medijima ne postoji nijedna slika zločina u Mazar-i-Šarifu. Na taj način smo napravili rekonstrukciju zločina, ali nažalost ne i novine. Godinu dana kasnije vratila sam se materijalu rekonstrukcije i shvatila da suština tog rada nije fotografija koju smo dobili, već sam proces rekonstrukcije. Ispostavilo se da svi predmeti koje smo koristili imaju svoje „biografije“. Meci koje smo koristili da bismo probili debeli metal kontejnera proizvedeni su u Bosni 1988, dakle u bivšoj Jugoslaviji, da bi 1989. godine bili odneti na Kosovo i 1999. Sa povlačenjem armije preneti su u Beograd - istorija metka tačno govori o putanji nasilja. Time što smo rekonstruisali zločin koji se dogodio u Avganistanu, u Beogradu smo učinili vidljivom mrežu produkcije nasilja koje egzistira lokalno. Lepo se vidi kako preko tih objekata, određena politika u jednoj zemlji zapravo učestvuje u politici globalnog rata i zato sam projekat „Kontejner“ izvela ne samo u Beogradu već i u Sidneju, DŽumriju, a sada ga pripremam za Rim. PORODICA: Poslednje dve godine posvetila sam Srebrenici i Bosni. U radu sa Grupom „Spomenik”, a i sama sa sobom, pokušavam da razumem šta se zapravo dogodilo i zašto. Istraživali smo proces resocijalizacije identiteta ubijenih u genocidu - koliko su puta prekopavane i premeštane masovne grobnice, zbog čega je teško sastaviti telo ubijenog i zbog čega je komplikovano i teško identifikovati žrtve, koje bi i danas, da su žive uglavnom bile ljudi mojih godina. Družim se sa nekoliko žena iz Bosne koje posećujem. Radila sam na portretima koje crtam po njihovim sećanjima. One opisuju svoje najbliže bez kojih danas žive. Ovo je način da se pokrene živo sećanje na uništavanje ljudi, u sećanju nas, živih, ali ne ponavljajući priču o njihovom uništenju, već iz najljubavnijeg sećanja na najbliže kojih više nema. To je za mene pre svega pitanje empatije i solidarnosti sa onima koje je neko u moje ime uništio.