Država pravi novi Telekom

Tender za prodaju Telekoma biće raspisan najranije polovinom septembra, a cena koju država očekuje je, prema saznanjima NIN-a, oko 1,5 milijardi evra za paket od 40 odsto akcija. Da je tražena cena previsoka, poručili su iz „Dojče telekoma“, pozivanjem na knjigovodstvenu vrednost ovog paketa od 800 miliona evra. Upućeni kažu da će se Vlada Srbije, zainteresovana da što pre dođe do para, i Nemci, željni da zaokruže poslovanje u regionu, verovatno “naći” na 1,3 milijarde evra, koliko bi mogla da iznosi početna cena državnog paketa. Upravo nju treba da odredi privatizacioni savetnik, čiji je izbor najavljen do polovine juna, a kako sada stvari stoje vlada se sprema da na njega prebaci odgovornost za sve vezano za prodaju državne “zlatne koke”. Naime, nakon svojevrsnog sondiranja javnog mnjenja i dosta negativnih reakcija na prodaju, u Vladi su se svi proglasili nenadležnima. I brže-bolje osnovali sedmočlanu radnu grupu za vođenje prodaje. Tako država ne samo da ne zna koliko joj Telekom vredi, nego ne zna ni šta tačno prodaje, odnosno da li uz akcije ovog preduzeća budućem vlasniku daje i TT-kanalizaciju, odnosno infrastrukturu i kompletnu mrežu. Svi upućuju na Radnu grupu, na čijem se čelu nalazi Slobodan Ilić, državni sekretar u Ministarstvu finansija, a on na budućeg privatizacionog savetnika, koji će razrešiti sve dileme uključujući i tu da li je infrastruktura u vlasništvu države ili Telekoma. Tako Ilić za NIN kaže da su ova pitanja preuranjena, iako je do tendera ostalo svega nekoliko meseci. “Koja imovina je vlasništvo Telekoma Srbija zavisi od onoga što će biti utvrđeno na osnovu raspoložive dokumentacije. Ona, pak, koja, između ostalog, obuhvata interna akta preduzeća, ugovore, vlasničke dokaze, popisne liste, revidirane bilanse, a koja će biti predmet različitih analiza izabranog savetnika. Kada sve to bude predočeno Vladi Srbije, tada će se tačno utvrditi kakve odluke će se donositi“, kaže Ilić. Ni ministarka telekomunikacija, Jasna Matić, ne zna ko ima vlasništvo nad kanalima (telekom kanalizacijom), ali se kako kaže, zalaže da ona pripadne Pošti Srbije. Ipak, ni sama nije sigurna da će njen predlog proći. „Mislim da TT kanalizaciju treba dati Pošti Srbije, a da se budućem kupcu besplatno da pravo korišćenja na 99 godina. Ipak, odluku o tome doneće privatizacioni savetnik“, kaže za NIN Matićeva. Da je izdvajanje infrastrukture iz Telekoma najbolje rešenje smatra i Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja. On ipak veruje da je sada kasno za to, jer se komplikovana procedura razdvajanja imovine između PTT-a i Telekoma ne može raditi navrat-nanos. “Kako sada stvari stoje, izgleda da prodajemo i kompletnu optičku mrežu, što je verovatno i zahtev kupaca, jer bi se izdvajanjem bitno umanjila cena”, kaže Kovačević. Jedino u Telekomu nemaju dileme oko vlasništva. Ubeđeni su da je ovo preduzeće vlasnik kompletne infrastrukture, a kako se nezvanično može čuti, u Vladi očekuju da bi u slučaju izdvajanja telekomunikacione mreže iz sastava Telekoma, usledila međunarodna tužba grčkog Otea, u čijem ugovoru stoji da je vlasnik i 20 odsto mreže. Probleme sa infrastrukturom nemamo samo mi. Kao loš primer iz regiona, navodi se Hrvatska, koja je uz svog operatera, „Dojče telekomu“ prodala i infrastrukturu. To je izazvalo niz sporova sa hrvatskim gradovima i opštinama, koje su ulagale u ovu mrežu i tražile nadoknadu za to. “`Dojče telekom`, kao sadašnji vlasnik hrvatskog Telekoma i država imaju više sudskih sporova sa lokalnim zajednicama i sa tumačenjem ugovora. Zato se Hrvatska na mnogim konferencijama pominje kao primer kako ne treba raditi i kako ovaj deo infrastrukture treba da ostane u državnom vlasništvu”, objašnjava za NIN Nataša Gospić, profesorka telekomunikacija na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu. U većini evropskih zemalja upravo su lokalne samouprave vlasnici telekom kanalizacije, odnosno zemljišta kroz koje ona prolazi, pa operateri njima plaćaju nadoknadu. U mnogim zemljama nadoknade i nema, već se samo traži dozvola lokalne samouprave za postavljanje kablova. Tako je u Belgiji, Danskoj, Španiji, a uz minimalne razlike i u Francuskoj, Irskoj, Italiji, Luksemburgu, Holandiji, Austriji, Portugalu, Grčkoj, Finskoj i Švedskoj. U retkim izuzecima, operateri su vlasnici mreže, poput susedne BiH. Tamo tri operatera (uključujući i Telekom Srpska) imaju vlasništvo nad infrastrukturom, ali uslove zakupa određuje tamošnje regulatorno telo. Ukoliko u roku od osam dana ne odobre zakup zainteresovanoj strani, sledi kazna oduzimanjem dela profita. Srbija nema ni takav zakonski okvir ni snažno regulatorno telo. Ratel doduše određuje cene i uslove zakupa, ali u slučaju da dogovora sa zakupodavcem (Telekomom) nema, kao mogućnost ima uglavnom pisanje prekršajnih prijava. Upravo zato je Ministarstvo telekomunikacija pripremilo Nacrt zakona o elektronskim komunikacijama, koji bitno povećava ovlašćenja regulatornog tela, predviđa mogućnost oduzimanja dela profita i uvođenje inspekcije, koja sada u praksi ne postoji. Ovakvim zakonom, koji će zameniti postojeći zakon o telekomunikacijama, trebalo bi da se omogući dalja liberalizacija tržišta fiksne telefonije, bez obzira na vlasnika mreže, doduše tek od 2012. godine, do kada se država obavezuje da neće uvoditi nove fiksne operatere. Iako je ideja da se novi zakon donese pre prodaje Telekoma, kako bi se novi igrač od starta tome prilagodio, oko Nacrta novog zakona nema saglasnosti ni u samoj Vladi. Zato je krajnje neizvesno kada će on biti usvojen. Tražeći način da odobrovolji zahtevnog i moćnog kupca, država je odlučila da ne insistira na zadržavanju infrastrukture, delom i zbog toga što bi time bitno umanjila cenu. A željna je para. Zato se opredelila za drugu opciju - ulaganje u novu mrežu. Tačnije, u postojeću mrežu optičkih kablova kojima danas upravlja JP Elektromreže Srbije - EMS. Ova mreža, građena od 2003. do 2008. godine, dužine 3.800 km, koja se nalazi na dalekovodima, svojim telekomunikacionim signalima već pokriva blizu 70 odsto teritorije Srbije. Među njima i najveće gradove poput Beograda, Niša, Kragujevca i Novog Sada. Tek da ne bude dosadno, u trku za novu mrežu upustila se i Pošta, čiji je direktor Goran Ćirić nedavno najavio ambiciozan poduhvat dva gubitaša. Pošta i Železnica gradiće zajedno novu optičku mrežu polaganjem kablova duž budućeg železničkog Koridora 10. U krugovima koji odlučuju pominjala se i mogućnost spajanja svih državnih mreža (EMS-ove, PTT-ove KDS kablovske mreže i budućih optičkih kablova duž pruga) u novo javno preduzeće. Pošto je procenjeno da je ovaj poduhvat suviše ambiciozan, dugotrajan i skup, od njega se odustalo. Umesto toga, prema saznanjima NIN-a, državni vrh se opredelio da nakon prodaje Telekoma, završi izgradnju EMS-ove mreže. Za to je, prema procenama, potrebno 50 do 100 miliona evra i nešto više od godinu dana rada. Novi državni operater bi se bavio velikoprodajom, dakle davanjem kapaciteta u zakup za potrebe širokopojasnog interneta, ali i fiksne i mobilne telefonije. Time bi država osigurala konkurenciju, očito već svesna da će teško budućeg vlasnika Telekoma naterati na davanje kapaciteta u zakup. Nova mreža bi služila i za internu komunikaciju bezbednosnih struktura, policije i vojske, čije je neprepuštanje kontroli stranog vlasnika, glavni argument države za ovo ulaganje. Korišćenje alternativnih kapaciteta uveliko postoji u svetu, a 16 evropskih zemalja već je iz sastava svojih elektroprivreda oformilo telekomunikacionog operatera. Među njima su Francuska, Velika Britanija, Irska, Danska, Mađarska i mnoge druge. Kod nas bi to značilo restrukturiranje EMS-a, odnosno izdvajanje ćerke firme, koja bi upravljala ovim resursima. Aleksandra Smiljanić, bivša ministarka telekomunikacije tvrdi da svaka alternativa zahteva ulaganja. Prodaja jedne mreže da bi se gradila druga ne čini joj se naročito smislena. „Telekom poseduje celokupnu infrastrukturu, bakarne kablove do korisnika, optičke kablove između centrala, lokalne i regionalne centrale sa opremom, hiljade baznih stanica. Ako država proda Telekom to znači da ona gubi svaki uticaj na telekomunikacione usluge i na nove investicije u opremu i mrežu, koja je građena preko 100 godina“, kaže Smiljanićeva za NIN. Sumnju u način prodaje i brzinu donošenja odluka ima i Nataša Gospić, iako je za prodaju Telekoma. Mnogo je, kaže ona, presecanja na brzinu i improvizacije, iako se radi o strateškim interesima građana, privrede, a i same države. „U principu ja sam za privatizaciju Telekoma Srbija. Mislim da država Srbija nije u stanju da obezbedi vlasničko upravljanje kao što su u stanju države poput Norveške, Finske, Slovenije i Švedske. Zato mislim da je sasvim u redu da prepustimo Telekom nekome ko zna dobro da radi i upravlja tim poslovima. Uostalom za to su se opredelile mnoge države u svetu. Međutim, tender mora biti raspisan na način i sa uslovima koji će u potpunosti koordinirati sa interesima društva. Visina cene koju će država ubrati za 40 odsto Telekoma ne sme biti prioritet”, kaže Gospićeva. Zašto prodaja 40, a ne 50 odsto akcija Telekoma, šta sa infrastrukturom, kako će država bez jakog Ratela i zakona naterati bilo kog privatnog vlasnika mreže da je daje drugima u zakup, kako će obezbediti investicije u Telekom, samo su neka od pitanja za Vladu Srbije? Hoće li privatizacioni savetnik umeti bolje da prepozna interes države od nje same, hoće li vagati nešto više od cene, brinuti o daljoj liberalizaciji tržišta i razvoju mreže, teško je pretpostaviti? Čini se ipak, da u brzini da inkasira novac od prodaje, Vlada ne nudi odgovor ni na jedno pitanje koje javnost postavlja, čime prodaju i onima koji je smatraju potrebnom čini maglovitom, nejasnom i opet nekako sumnjivom. Zaokruživanje „Dojče telekom” putem svog brenda, mobilne telefonije „T-mobajl”, već radi u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (preko Hrvatskih telekomunikacija iz Mostara, odnosno Hrvatskog telekoma u kojem DT kontroliše 36 odsto akcija). To znači da posrednim ulaskom (putem OTE-a) u Grčku, Albaniju i Srbiju (u Bugarskoj, Rumuniji i Makedoniji je već prisutan), u jugoistočnoj Evropi ne preostaje više nijedna zemlja u kojoj Nemci nemaju firmu. Putem suvlasništva u lokalnim kompanijama, „Dojče telekom” je prisutan i u Slovačkoj i Mađarskoj. „Dojče telekom”, sa sedištem u Bonu, najveći je telekomunikacioni operater u EU. Nemačka vlada u „Dojče telekomu” direktno kontroliše 15,7 odsto akcija, a posredno, preko državne banke KfV, još 14 odsto. Pismo Tadiću Aleksandra Smiljanić, bivša ministarska telekomunikacija u Vladi Srbije jedna je od potpisnika otvorenog pisma predsedniku Borisu Tadiću, u kome su svoju zabrinutost zbog negativnih posledica prodaje Telekoma izrazili i rektor Univerziteta u Beogradu Branko Kovačević, dekan Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu Miodrag Popović, dekan Elektronskog fakulteta u Nišu Dragan Antić, dekan Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu Ilija Ćosić, preko sto profesora i naučnika u zemlji i inostranstvu, i više od 1.700 građana raznih struka.