Veština preživljavanja

Najveći trendseter srpske politike zove se Mlađan Dinkić. Čovek koji je, u praskozorje tranzicije kada se u srpskoj opoziciji zaludnim smatralo bavljenjem ekonomijom, osnovao nevladinu organizaciju G17 plus. A kada se već ušlo u tranziciju G17 je postala stranka koja je stavila tapiju na bavljenje ekonomijom u svim demokratskim vladama. Sada, kada se tranzicija bliži kraju Mlađan Dinkić formira „Ujedinjene regione Srbije“. To znači da Srbiji sledi regionalizacija. A kako je Dinkić krenuo da se bavi partijom, to znači i da izbori nisu tako daleko. Pri tom, sam Dinkić je prešao put od mladog buntovnog ekonomiste koji je „provalio“ Miloševićeve piramidalne banke i bio prvoborac petooktobarskih promena, do isto tako buntovnog guvernera Narodne banke u novoj vlasti i drugog čoveka tek nastale partije G17 plus koji se specijalizovao za rušenje vlada. Srušio je Živkovićevu vladu. Srušio je i Koštuničinu vladu nakon prekida pregovora o pridruživanju Srbije EU. Postao je „dežurni krivac“ u tri poslednje vlade, zbog čijeg rata sa tabloidima smo dobili restriktivni Zakon o informisanju i koji je već godinama u vrhu liste najnepopularnijih političara u Srbiji. A koji uvek zna kako da se provuče kroz iglene uši i politički preživi. Da li sakupljanje lokalnih srbijanskih šerifa pod svoj barjak i igranje na kartu regionalizacije može ponovo Mlađanu Dinkiću obezbediti „političko preživljavanje“, možda čak i zadržavanje ili obnovu uticaja koji lider G17 ima skoro već čitavu deceniju? To jest da li je Mlađan Dinkić – političar sa devet života ili je URS labudova pesma najmoćnijeg kompozitora u istoriji srpskih lakih nota? Mlađan Dinkić ne liči mnogo na prosečnog srpskog političara kome su vrednoća i ambicioznost obično obrnuto proporcionalni i koji uz prvu kafu i poslednju rakiju promišlja o najvećim državnim pitanjima. Dinkić je i radan i ambiciozan i usmeren na konkretne stvari; od njega nećete čuti da govori mnogo o velikim pitanjima; njega je prilikom donošenja Ustava od Kosova u preambuli više zanimalo koliko procenata će biti upisano kao minimum za Vojvodinu. I, reći će nam jedan od njegovih bivših bliskih saradnika, ako je prosečan srpski političar zoon politikon tj. politička životinja Mlađan Dinkić je politička zver. „On je najvredniji srpski političar. NJemu je politika sve; on nema hobi, pasiju, život mimo politike. On živi za politiku. Muzika mu služi samo za još veću afirmaciju“. Igor Avžner, bivši medijski savetnik Mlađana Dinkića i kreator izbornih kampanja G17, za svog druga iz Prve ekonomske škole kaže da je originalniji u politici nego u muzici, da je jako uporan, ima veliku energiju, nedovoljno dobru procenu ljudi i da će bez obzira na veliku želju konkurenata za ubijanjem njegovog političkog rejtinga – biti jedan od trojice mlađih srpskih političara koji će, ne samo preživeti nego imati jednu od glavnih uloga na političkoj sceni u budućnosti. „Zato što on ima devet života? Ne. Nisu srpski političari baš takvi mačori. U srpskoj politici, kako bi to rekao DŽejms Bond, samo dva puta se živi. Čeda je imao DS pa sada LDP, Vučić i Toma radikale pa sad SNS, Čović SPS pa svoju stranku... Svako dobije maksimalno dve šanse. Unija regiona je drugi život za Mlađana Dinkića“, kaže Avžner. U prvom životu Mlađan Dinkić je sa 36 godina postrojavao celu opoziciju na preobraženjskom mitingu govoreći da samo dobro organizovana i udružena opozicija može sa skine Miloševića. U ovom drugom trebaće mu mnogo više strpljenja, da skuplja mrvicu po mrvicu da bi nekako premašio spasonosnih pet odsto. Naime, poslednjih nekoliko meseci, praktično od drugih voždovačkih izbora G17 počinje da biva vidljiv u istraživanjima javnog mnjenja tj. odvaja se od nevidljivih stranaka koje hiberniraju između jedan i dva odsto podrške (LSV, NS, PUPS, JS). „Na tom nivou uzorci ne mogu da budu precizni tako da je teško odgonetnuti da li G17 ima dva ili četiri odsto podrške, ali je sasvim sigurno da nema pet. E sad ove lokalne stranke koje G17 skuplja teže od 0,2 do 0,4 odsto i biće ih potrebno skupiti prilično da bi se preskočio cenzus“, kaže Srđan Bogosavljević, direktor „Stratedžik marketinga“. Ujedinjeni regioni Srbije tek sada kreću u dizanje poznatosti a, prema Bogosavljevićevom mišljenju, da li će uspeti najviše zavisi od toga da li će Dinkić od URS-a napraviti čvrst savez ili će to biti neobavezan skup. Kako se nijedna stranka ne utapa u URS već zadržavaju svoj identitet veliko je pitanje koliko će oni biti disciplinovani u „Dinkićevom timu“ do izbora, a pogotovo posle izbora, ako se dočepaju parlamenta. Suzanu Grubješić, potpredsednicu G17 plus smo pitali koju garanciju imaju da npr. zaječarski farmer Boško Ničić, koji je podržavao i LDP i Tomu Nikolića, neće otići sa prvim kome zatreba. „Nikad nemate garanciju ali, da su hteli da odu sa drugim, mogli su to već da urade. To što je npr. Ničić podržavao različite partije ne mora da znači da s nama nije našao nešto za šta bi konačno bio. Jačanje međusobnog poverenja je nešto što nam tek predstoji“. G17 plus se na ovaj rizičan korak morao odlučiti kada se pokazalo da se identitet ove partije uopšte ne razlikuje od DS-a, kada je put ka EU postao opšte mesto srpske politike, a nemaju ništa drugo što bi istakli kao svoju komparativnu prednost. G17 jeste izgradio pristojnu infrastrukturu i umrežio veliki broj ljudi zaposlenih u državnim institucijama, ali je ostao ideološki deficitaran i programski nedorečen. Iz stranke su otišli i oni koji su smatrali da partija treba da se bavi Kosovom i položajem srpskog naroda u regionu poput Čedomira Antića ali i Ivane Dulić-Marković. „Stranka se svela na Dinkića i na nekoliko žena. On je G17, one su plus – kao što je znao da kaže ranije“, kaže nam jedan od doskorašnjih saradnika ministra ekonomije. „G17 jeste Dinkić ali nije samo Dinkić. I u G17 kao i u drugim strankama u velikoj meri vlada negativna selekcija ali tu ima mnogo kvalitetnih ljudi. Suzana Grubješić, na primer, jedan je od najboljih političara u Srbiji“, smatra Igor Avžner. Međutim, G17 sa pričom o regionima sada pravi priličan zaokret od onoga što je nekad bio; sada se obraćaju baš onom sloju populacije koji nikad nije kročio ni u „Zaru“ ni u „Mango“ i kojima je jagodinski zoološki vrt najznamenitija institucija koju posećuju. Na to Avžner kaže: „Ranije je ciljna grupa G17 bila urbano stanovništvo koje je više i visoko obrazovano. Ali, takvih ljudi je u Srbiji maksimalno 12 odsto i toliko je stranka i vredela 2003. i 2004. godine. Ali, tada nije bilo LDP-a, DS je bio u velikom padu. Ti možeš sada da se tučeš za taj mali deo kolača sa DS-om i LDP-om a možeš i da vegetarijancu probaš da prodaš kilogram mesa. Ali, lakše je da probaš da prodaš meso onome ko već jede ribu nego čistom vegetarijancu“. Srđan Bogosavljević kaže da je tema regionalizacije suviše apstraktna za običnog čoveka. „Regionalizaciju još uvek građani ne prepoznaju kao temu. NJoj mora da se da sadržaj. Da li će to biti siromaštvo, nezaposlenost ili šta već, što jesu stvari koje tište građane, videćemo“. Međutim, može li baš onaj Dinkić koji je ovde uvodio tržišnu privredu sad da bude i sirotinjska majka? „Može. On je zatvorio banke kad su davale kredite na način na koji ih on sada daje. Ceo krug je zatvoren. Mlađa sada drži kutlaču iznad kazana, pa ako ste dobri s njim usuće nešto i u vaš tanjir, ako niste udariće vas njome po glavi“, kaže nam još jedan od sagovornika koji ne bi pod imenom i prezimenom da priča o potpredsedniku Vlade. Koliko je, međutim realno da Dinkiću ova priča donese cenzus? „Ja potpisujem da G17 sam, bez URS-a može da osvoji sedam odsto. Ali, uz odličnu predizbornu kampanju. Jer, to je zanat: potrebne su dobre ideje, pravi način prezentacije i disciplina“, kaže Igor Avžner. „U advertajzingu je pravilo: budi prvi ili budi drugačiji. I u tom kontekstu ideja regionalizacije je fantastična; nova je, primenjiva je, ali od ideje do kvalitetne realizacije je vrlo dug put“. Za uspeh URS-a pored svega ovoga Dinkiću će biti neophodan i blagoslov Demokratske stranke; ne samo zbog medijske logistike koja će Dinkićevoj uniji biti više nego potrebna. Naime, u čitavom projektu pravljenja URS-a DS se nije baš ponašao blagonaklono, čak se ponekad dalo naslutiti da demokratama i ne odgovara što Mlađa skuplja lokalne lidere po Srbiji. U tom kontekstu mogli smo čitati i postavljanje Nenada Čanka na mesto predsednika Saveta za decentralizaciju, te sukob Dinkića sa Vladanom Vasićem iz Pirota koji je, naposletku pristupio URS-u kao i sa nekoliko lokalnih lidera koji (još uvek) nisu pristupili Dinkiću. Kao što je, na primer, neformalni lider stranke Vršačka regija, Miodrag Babić. Boris Tadić je prisustvovao osnivačkoj sednici URS-a; ali solo bez stranačke delegacije. Tadić im je poručio da „misle o državi Srbiji“, podsetio na to da je on prvi progovorio o regionalizaciji i upozorio URS da ne žure sa političkom regionalizacijom, jer je to proces koji će trajati bar pet godina. Kad smo kod odnosa DS i G17, treba primetiti da na stranačkoj slavi „demokrata“ nije bilo nikoga iz G17; Suzana Grubješić nam kaže - zbog toga što su kasno dobili pozivnice. Paradoksalno zvuči, ali ostanak ispod cenzusa na Voždovcu i to što su tamo SNS i DSS formirali vlast najjači je adut Mlađana Dinkića u pregovorima sa DS-om. „Evo, šta može da bude ako ja ostanem ispod cenzusa“, sasvim legitimno može Dinkić da ukaže Tadiću. Ali, s druge strane republička jednačina je mnogo komplikovanija: pitanje je s kim će Čanak, s kim Rasim, da li će Čeda samostalno na izbore, pa čak nije nevažno ni kako će na izbore izaći Vuk Drašković. I tu će DS morati mnogo dobro da računa. Mlađan Dinkić je odavno pored gitare postavio i kalkulator svestan da je za njega pitanje ostanka u vlasti verovatno i pitanje drugog političkog života. Opozicija, parlamentarna ili vanparlamentarna, za njega je samo drugo ime za penziju.