|
|
 |
| Култура |
Интервју: Славенка Дракулић
Комунизам из животињске перспективе
Настојала сам да моје животиње пишу о комунизму, Брозу, Јарузелском, Тодору Живкову, паду Берлинског зида, односно да се обраћају читатељима у различитим књижевним формама, од писма јавном тужитељу до увода у кухарицу
Након хит романа „Фрида или о боли“ који је за главну јунакињу имао мексичку сликарку Фриду Кало, али пре свега – љубав и бол, Славенка Дракулић је објавила књигу приповедака „Басне о комунизму“ (издавач „Профил“). Издање, прецизније говорећи, садржи шест „басни“ чији су наратори (и јунаци) шест различитих животиња. Свака од њих, из необичног угла, представља нам парче историје једне од бивших комунистичких земаља Источне Европе. Позната списатељица и публицисткиња, рођена у Ријеци 1949. године, која живи у Хрватској и Шведској, на хрватском је до сада објавила пет романа и четири публицистичке књиге које су преведене на многе стране језике.
За НИН прича о својој новој књизи „Басне о комунизму“, али и о Титу, његовом папагају Кокију, те бананама које су се учиниле важнијим од демократије.
Ваша књига „Басне о комунизму“ објављена је поводом двадесетогодишњице пада Берлинског зида, две деценије након краја комунистичких режима. Како сте дошли на идеју да приповедачи и јунаци ваших прича буду домаће, дивље и егзотичне животиње?
Будући да се ради о округлој годишњици, вјеровала сам да ће бити објављено пуно књига и текстова на ту тему – стручних, озбиљних анализа, али и сјећања, мемоара, аутобиографских записа, што се и обистинило. Пожељела сам зато написати неко другачије, забавније штиво, које би и мени самој било занимљиво писати. О комунизму из животињске перспективе нема пуно књига. Наравно да вам прво падне на памет ”Животињска фарма” Џорџа Орвела, неуспоредива, сјајна метафора ауторитарног друштва. Но, ја сам направила нешто друго: настојала сам да моје животиње пишу, односно да се обраћају читатељима у различитим књижевним формама, од писма јавном тужитељу до интервјуа, јавног предавања, увода у кухарицу, мемоарских записа...
„Остаје питање – видим ти у очима да си помислио исто што и ја – зашто баш та птица? Зашто гавран?“, расправљају јунаци басне чији је приповедач гавран који прича о самоубиству албанског премијера. Како сте и зашто одабрали одређене животиње и везали их управо за те земље Источне Европе, а не неке друге?
Поједине животиње су ми се саме наметнуле као наратори. На примјер, кад сам била у Букурешту, прво што сам примијетила био је необично велики број паса луталица на улицама. Наравно да ме занимало што је томе узрок, одакле су се створили толики пси? И онда ми се учинило да би било најпримјереније да причу о владавини Николаја Чаушескуа исприча управо један од њих. Зашто о Бугарској прича медвјед? Негдје сам чула о оснивању уточишта за медвједе који плешу и ето, у мојој се глави створио Тошо који диктира своје успомене на владавину Тодора Живкова и његове кћери Људмиле. А за причу о Берлинском зиду – па зар кртица није права животиња да проучи ту ”легенду”? Морате признати да папагај Коки заиста има јединствени увид у Титов живот и његов култ личности. Међутим, ако ме питате да ли Генерал (Јарузелски, иако се његово право име не спомиње) заиста има мачку, одговорит ћу вам да не знам и да није ни важно. Ипак су то басне у којима, како кажете, животиње нипошто нису симболи него једноставно свака прича своју причу.
Згодна форма учинила је књигу неком врстом историјске читанке. Да ли мислите да би „Басне о комунизму“ могле постати нешто попут повесног приручника управо за ону децу која ће, како кажете у једној приповеци, ускоро питати: „А што је то комунизам? Нека религија? Или можда марка аутомобила?“
То је тешко рећи. Моја је намјера заиста да помоћу ове читке форме приближим млађим генерацијама тему комунизма. Онда они могу даље истраживати на интернету, читати повијесне књиге и тако даље. Међутим, клинци би од некога требали сазнати да књига уопће постоји. Да ли из новина, од наставника, од родитеља, пријатеља... Знајући како писци стижу на попис обавезне школске литературе, морам рећи да немам наде да ће моју књигу читати у школама. Међутим, хоће у Америци, “Пингвин” припрема издање намијењено студентима.
Очигледно је да сте пуно истраживали. Да ли бисте нам рекли нешто о раду „на терену“ и припремама за писање једне овако необичне и питке књиге која, уз све то, задире у најсложенија историјска питања…
И раније сам доста писала на ту тему, на примјер у књизи “Како смо преживјели комунизам смијући се”, или у “Cafe Europa” – о новинским чланцима да и не говорим. Наравно, и сама сам четрдесет година живјела унутар таквог система власти, дакле посједујем драгоцјено искуство!
У чешкој причи посећујемо „Музеј комунизма“, а наш водич није нико други до миш. Чини се да је у овој књизи нарочито сложен ваш однос према комунизму, јер га, на известан начин, урушавате, рушећи успут и све друге могуће идеологије.
Прича о Чехословачкој коју прича миш Бохумил (све животиње имају имена) замишљена је као нека врста увода у систем комунистичке власти, па је зато можда више педагошка него остале. Музеј комунизма стварно постоји – а за миша не знам, можда стварно живи у њему! Мој однос је, као и код већине људи који су живјели у то доба, двострук: с једне стране су успомене на младост и уз то везане емоције, а с друге чињенице, повијест, теорија, идеологија... Но не треба мистифицирати, све се то да испричати тако да читатељи и сами виде разлику између те двије разине приповиједања.
Миш износи занимљиву тезу о којој вреди размислити након двадесет година. ОК, каже, за пад комунизма су заслужни папа Јован Павле II или Михаил Горбачов са перестројком, али је ипак пресудила несташица тоалет папира у дућану!?
Па ствар је доста једноставна, очигледно да је политички систем који не може осигурати задовољење најнужнијих потреба дугорочно осуђен на пропаст. Али, лако је то данас рећи! Иако сам то и раније мислила и о томе писала, прије свега двадесет година нитко није нити сањао о стварној пропасти. Нити се, озбиљно говорећи, систем који је био добрано подрован, урушио сам од себе, одоздо. Пресудила је политичка одлука Михаила Горбачова да га реформира. Парадоксално је заправо да је он вјеровао збиља у реформу и није ни сам сањао куда ће све нас одвести та његова одлука о гласности и перестројки.
„Басна“ о Источној Немачкој написана је у форми научног предавања кртице која покушава да схвати како су и зашто људи копали тајне тунеле испод Берлинског зида. Кључно питање за кртицу јесте какво се благо налазило сакривено с оне стране зида када су људи копали упорније од самих кртица, а одговор је – демократија. Зашто кртица након тога каже да за сад не постоји техника за делотворну примену демократије?
Не слажем се с вама, крт је наиме открио да су банане људима у Источној Њемачкој биле далеко важније од демокрације. Само су ријетки појединци – каже Тилман – пребјегли на Запад због слободе, односно демокрације која слободу омогућује. Он само уочава да иако представља побољшани систем власти, демокрација није савршена. А ситуацију отежава капитализам, односно конзумеризам као превладавајућа вриједност. Другим ријечима, ако немате новаца – или ”жетона”, како их назива Тилман – узалуд вам слобода.
Домаћи мачор Горби – по Горбачову! – приповеда нам причу о генералу Јарузелском и ванредном стању које је увео 1981. године. Пољски генерал милује мачку која му је у крилу и поверава му своје недоумице. У тој басни се неколико пута понавља став Брежњева да је комунизам – систем који је немогуће реформисати и да ће га сваки покушај реформације срушити.
Прије свега, не ради се о мачору, него о мачки. Дакле, о једној дами, врло финој и образованој личности, која се иначе бави проучавањем људске психологије. Да, она је Генералова особа од изнимног повјерења. С њезине стране гледано, он је њен удомитељ или особа којој је она дозволила да је узме у кућу. Мачке су наиме врло неовисне! Генерал јој повјерава своје мисли и осјећаје и присјећа се како је дошао до одлуке о увођењу изванредног стања у Пољској. У његовој интерпретацији, одабрао је мање зло. А што се реформе тиче, показало се да је истина да се комунизам не може реформирати. Па чак и кад се реформе проведу, као у Југославији, прича ипак лоше заврши. Успут речено, касније од једног другог лика сазнајемо да се тај систем на Западу погрешно зове комунизмом, јер Марксов комунизам никада није нити остварен. Ради се наравно о социјализму, а назив комунизам долази од тога што су у тим државама комунисти били на власти.
За крај сте оставили Југославију, Тита и његовог папагаја Кокија који кроз причу са туристом на Брионима нуди портрет „Комунисте са стилом“. Са каквим сте осећањима писали последње (домаће) поглавље – питам вас то на тридесетогодишњицу смрти Јосипа Броза?
Прошлог сам љета први пута посјетила Бријуне и ту ми је, гледајући Кокија уживо, пало на памет да је он мој идеални “свједок времена”. Занимала ме мало интимнија перспектива, иако заправо још увијек нема озбиљне референцијалне биографије ове хисторијске личности. Нормално да за никога од нас прича о Јосипу Брозу не може бити лишена емоција – па тако ни за Кокија. Иако сам кроз његову перспективу покушала оцртати развој Титовог култа личности, трудила сам се оставити простора и за Кокијеве осјећаје. Коки је исувише паметан да би остао заведен шармом Маршала, видио је он и његову другу страну.
Најавили сте да ће нова издања имати још две приче: Мађарску и Бугарску. Да ли бисте нам открили ко ће бити ликови те нове две „басне“ и какве ће нам приче понудити?
Да, ове године излази талијанско и америчко издање књиге са осам прича. Као што сам већ споменула, о Бугарској прича Тошо, посљедњи медвјед који плеше. О Мађарској, у своме уводу у мађарску кухарицу, пише свиња Мис Пиги, која је иначе дипломирала политичке науке у Будимпешти, а сада живи у Лондону и ради као сурадница у телевизијској емисији о кухању.
Мића Вујичић
|
Share on Facebook
Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар
|
| Приступ за чланове |
 |
|
 |
| Мисли |
|
Грчка је наш пријатељ и требало би да покажемо солидарност. Ја ћу, ето, са породицом летовати у Грчкој
Божидар Ђелић,
потпредседник Владе
Прочитајте све мисли  |
|
| Култура |
 |
|
 |
|
