Cena oslonca na Moskvu

Rusija spušta bojno koplje i pruža ruku – pozivajući da joj Evropa i SAD priskoče tehnologijama i kapitalom, jer bez zapadne pomoći tandem Putin-Medvedev ne vidi način da zemlja iskoristi velike prirodne resurse i obezbedi razvoj – prvi preduslov da bi očuvala uticaj koji ima. Ovaj snažni otklon Kremlja od ideja domaćih “slavjanofila” i “evroazijata” i “naklon Petru Velikom”, obelodanjen je nedavno, propuštanjem u javnost jednog “neslužbenog nacrta” sasvim modernizovane spoljne politike zemlje, čiji je osnovni budući zadatak da sve odnose sa svetskim faktorima, državama i regionima, podredi osiguranju ruskog razvoja. Kao najvažniji partneri u takvim “alijansama za razvoj” pomenute su Nemačka, Francuska, Italija, Španija i “Evropska unija u celini”, ali i SAD i – NATO! Novi koncept oslobođen je naslaga leda, nataloženog posle “Putinovog Minhena”, i umesto doskorašnje hladnoratovske retorike protiv SAD, u tekst su ubačeni redovi o saradnji Rusije i NATO. Rusija će “izučiti” iskustva i standarde pakta “ne samo za oružane snage i vojnu tehniku, nego i za grane privrede koje proizvode robu i usluge”. U okviru Saveta Rusija-NATO, “produžiće se međusobna saradnja u stvarima odbrambene industrije, istraživanja i tehnologije, u nameri da se ruskim preduzećima i kompanijama VPK obezbedi pristup podacima i tehničkim informacijama o postojećim i planiranim standardima NATO u proizvodnji u vojne svrhe”, kaže se. Afirmišu se “trouglovi saradnje” Rusije, EU i SAD, a novi cilj Moskve je – da kroz kooperaciju “izgradi lik pouzdanog partnera i saveznika evropskih država”. Okretanje Rusije Zapadu zaslužuje pomnu spoljnopolitičku analizu, s obzirom na to da izražava visok stepen transformacije “kolektivnog Putina”, započete isturanjem u prvi plan “zapadnjaka” Medvedeva – ali, ovo nekoliko pasusa o Rusiji neophodno je i u prostoru NIN-a odvojenom “za srpske stvari”, zato što zaokret čini aktuelnim pitanje: gde je u toj novoj situaciji Srbija? Šta njoj sledi posle tektonskog pomeranja, u kojem jedan od četiri “stuba” spoljnog oslonca Beograda, i to moskovski – iznenada menja poziciju i priklanja se onima na Zapadu? U srpskom viziru, Vašington i Moskva nisu jedna “interesna zajednica”, čemu će odsad kako stvari stoje stremiti Rusija, već partneri sa drastično različitim savetima Srbiji. Iz SAD na Beograd se apelovalo da se zaobiđu “teme u kojima ima neslaganja” ( Kosovo ), u ime konstruktivnijih odnosa sa Amerikom i u interesu bolje srpske pozicije na Balkanu i u Evropi – dok iz Rusije, naprotiv, poručuju da se oko nezavisnosti Kosova ne odstupi. Rusija je u “borbi za Kosovo” nudila Srbiji pomoć u zastupanju pred međunarodnom zajednicom. Moskvi je to donosilo poen sile koja je na strani zakona. Srbiji, produženu konfrontaciju sa Zapadom – nauštrb razvoja. Razvoj, valorizovan na način kako ga u sopstvenim odnosima sa Zapadom vrednuje Rusija, nije bio srpski prioritet. “Bez obzira na to ko dođe na vlast”, u Srbiji će “uvek postojati kontinuitet kada je reč o dva prioriteta, od kojih su jedan Kosovo a drugi Rusija”, deklarisao je ministar Vuk Jeremić ( RTS, decembra 2008) Novost koju nova ruska doktrina donosi Srbiji je sada račun Moskve klijentu, za njene advokatske usluge. Pošto afirmiše da su ruska politička prijateljstva - veze iz koristi, Rusija partnere rangira po onome što joj svaki od njih može ponuditi. Moskva u dokumentu svega dva puta pominje Srbiju. Prvi put, uz Jermeniju, Uzbekistan, Iran, Kubu i Siriju, rekavši da su to zemlje koje su uživale “doslednu podršku Ruske Federacije”, te da Rusija po tome od njih “očekuje konkretnu ekonomsku nadoknadu, uključujući povlašćeni režim za robu, investicije, olakšani tranzit i dr., u meri izlaska (svake od njih) iz međunarodne izolacije”. I drugi put, jednom rečenicom kojom se nalaže šta u tom smislu učiniti u Srbiji: “Aktivirati saradnju sa Srbijom u toplotno-energetskom sektoru, prvenstveno u realizaciji projekta izgradnje magistralnog gasovoda Južni tok, a takođe i dvostrane veze linijom VTS” (vojno-tehničke saradnje, prim. aut.). Jedino kako se može razumeti – uz popuste srpske strane koji će se smatrati “nadoknadom za podršku”. Kratko, sažeto, racionalno. Upitan o tome za NIN, Žarko Petrović, direktor istraživanja ISAC fonda i član Foruma za međunarodne odnose, zapaža da je ruski pasus o Srbiji “očišćen od bilo kakvih ideoloških predstava i bavi se čistom realnošću, ekonomijom i interesima”. Program spoljne politike ukazuje u kojoj su meri pojedine zemlje sveta potencijalni resurs ruske modernizacije, smatra Petrović. “Srbija nema ni tehnologije, ni znanja, niti velikih finansijskih sredstava da bi bila resurs za modernizaciju Rusije. I prema Programu, ona je partner samo u konkretnim stvarima.” Žarko Petrović kaže da “Rusija, kao i većina zemalja u svetu, koristi svoje spoljnopolitičke poluge zarad sopstvene ekonomske koristi”. Petrović ocenjuje da je dobro što je to potvrđeno i dokumentom: “Ovo viđenje Srbije iz Rusije nije novo, ali je dobro da je ovako jezgrovito izraženo, iz dva razloga. Prvo, to viđenje postavlja osnove za realno i dugoročno dobre bilateralne odnose, na zdravim osnovama ekonomije. Drugo, ono bi trebalo da konačno svede na prihvatljivu meru mitove o slovenstvu i pravoslavnom bratstvu, koji mogu da igraju ulogu na ličnom, crkvenom ili na nivou društava prijateljstva, ali koji nikakvo mesto nemaju u realnoj politici. Ovo viđenje odnosa je za Srbiju povoljno i trebalo bi da bude prihvaćeno, ne samo među političkim i ekonomskim elitama Srbije, već i među građanima. Prihvatanjem ovog viđenja prestala bi nerealna očekivanja od Rusije da će vratiti Kosovo, investirati milijarde ili da će integrisati Srbiju u sopstvene integracione projekte na postsovjetskom prostoru.” Sagovornik NIN-a zapaža da je ruski realizam uočljiv i na terenu “borbe za Kosovo” – u sferi gledanja na međunarodno pravo, koje se u programu buduće politike pominje uz manje naglašavanja: “Dok postojeća spoljnopolitička koncepcija, iz jula 2008, govori o vladavini međunarodnog prava i suprotstavljanju pokušajima revizije i proizvoljnog tumačenja normi i principa koji se odnose na poštovanje teritorijalne celovitosti država, te pokušaja da se kršenje međunarodnog prava prikaže kao ‘kreativno’ primenjivanje, što je jasan osvrt na pitanje statusa Kosova, novi program o ovom pitanju ne govori uopšte. On međunarodno pravo podržava uopšteno, i kao sredstvo ruskih interesa, a to navodi na zaključak da ‘resetovanje’ rusko-američkih odnosa daje rezultate i na ovom polju”, kaže Petrović. “Rusiji ostaje da pokuša da se u Srbiji ekonomski dobro utvrdi pre nego što Srbiju počnu da obavezuju pravila pravne tekovine EU. U tu svrhu Rusija će koristiti i resurse bliskosti naroda i bratstva i primamljive ekonomske ponude. Đavo će za Srbiju ležati u detalju da napravi pravi balans između dobrog dogovora sa Rusijom i obaveza koje će imati pred EU. Pri tome naš prostor za balansiranje je daleko uži od onog koji imaju zemlje koje su već članice EU, jer nas na tom putu može da zaustavi bilo koja ‘Holandija”, smatra Žarko Petrović. “Pravi balans”, nad ruskim “stubom” srpske politike pomerenim na Zapad, zahtevaće pravu akrobatiku Beograda, s obzirom na hipertrofiju očekivanja od Moskve upumpavanu u srpsku javnost donedavno. Stvar je u tome što je “pomoć Srbiji” prerastala i u sredstvo propagandnog rata Rusije protiv Vašingtona. U ruskim “pravnim savetima”, bilo je u takvim prilikama prilično dvosmislenosti: “Opruga srpskog otpora sada je jako stisnuta, ali doći će vreme kada će se ona olabaviti i to će rđavo uticati na situaciju u južnoj Evropi”, govorio je na primer Dmitrij Rogozin – predstavnik Rusije pri NATO-u u Briselu. U vreme “minhenske” antiameričke retorike Kremlja, izaslanik Rusije pri NATO proizvodio je utisak da je njegova glavna misija dejstvo prema Srbiji. Izjave srpskoj štampi vrcale su idejama: Pošto je Zapad priznao Kosovo, onda i Republika Srpska može iskoristiti pravo stvoreno presedanom oko Kosova. “Kosovo je sada model za bosanske Srbe!” “Moskva se vraća na Balkan”. “Ruski meda urlanjem izlazi iz loga” a to one “na Zapadu jako disciplinuje”. Zbog toga “pokušavaju da što pre uvedu preostale države u svoju ’štalu”. “Istina je da Srbija ima ekonomske probleme, ali uz pomoć Rusije to bi moglo da se sredi. Ima mnogo prednosti u neutralnosti Srbije, ako je ona izvan EU i NATO!” Pristup Srbije NATO-u? Ni po koju cenu, ponovljeno je s različitih nivoa u Moskvi. U takvom slučaju, Rusija obustavlja pomoć Srbiji u međunarodnim institucijama. U Srbiji, u kojoj u tumačenju prošlosti značajan segment javnosti ima sklonost da posledice vidi kao uzroke tragičnih obrta, slične poruke nisu mogle ostati bez jake rezonance. Pogotovo kada značajan segment političkih snaga i profitira iz “straha od Zapada”. Državna politika Srbije izrazila je tu okolnost. Jeste, ona stremi Evropskoj uniji. Da, želela bi i da poboljša odnose Srbije i Amerike. Ipak, usmerena tim ciljevima, spoljna politika Beograda propušta se između dva fiksirana graničnika, koji deformišu njenu “proevropsku” struju. Jedan je onaj – o večitosti prioriteta Kosova i Rusije, a drugi tobožnja nesvrstanost, jer “ukoliko Sjedinjene Države imaju normalan i legitiman interes za Balkan, to znači da i Evropska unija ima interes za Balkan, i da Rusija ima interes za Balkan, to znači da Kina ima interes za Balkan”(Boris Tadić, RFE/RL 2009). Zvučno, ali ne odgovara stvarnosti. Balkan je ugrađen u NATO i deo je Evropske unije, a prioriteti su promenljivi. U životu nema večitosti, ali ima demagogije. Večitost “borbe za Kosovo” prekrila je potkupljene ili prepadnute sudije, snagu kriminala naspram države, monopol bogataških gulikoža naroda i rasipne troškove antikosovske diplomatije. “Borba za Kosovo” se iskazuje kao antipod srpskom razvoju. U stvarnosti, makar i samo “mirnim i diplomatskim sredstvima”, borba Srbije i Rusije “za Kosovo” aktivno je Srbiju suprotstavila Zapadu – ako je verovati proceni Rusije, gospodaru razvojnih potencijala. Posebno uz neumornu agilnost ministra, koji se potrudio da ni najmanja prestonica ne ostane neobiđena, uvek u nastojanju da se poveže front otpora rešenju o kojem je odlučio Zapad. Upravo nam je u tome dao za pravo i gospodin Moktar Uan, ministar Malija, koji je saopštio da Srbija i dalje može da računa na podršku Malija. Rusija sa Zapadom, mi uz Mali. Dirljivo, ali nevelika pobeda.