Zagonetni guru

Malo ko je očekivao ili je bio spreman da prihvati ono što je Bob Dilan učinio 1965. na NJuport folk festivalu. Bio je to njegov treći dolazak na ovo čuveno mesto hodočasnika tradicionalne folk muzike i stigao je ovenčan slavom najvažnijeg glasnogovornika svoje generacije. Onoga čije reči nepogrešivo seku trulo tkivo savremene Amerike i pokazuju izlaz. Onoga koji ima moć da povede mase iz duboke tmine. Svojim pesmama, glasom i akustičnom gitarom. Umesto toga Dilan je uradio nešto što je za većinu prisutnih bilo pravo svetogrđe. Na ovaj tradicionalno akustični samit on je došao sa električnom gitarom, pojačalima i pravim bendom u pozadini. Strasno, ali i glasno, otprašio je nekoliko pesama koje su folk puristi okarakterisali kao izdaju, dok su oni drugi tada malobrojniji, svesni da prisustvuju istorijskom momentu dočekali frenetično. Za njih i mnoge druge bio je to trenutak nastanka onoga što će od tada do danas ostati poznato kao rok muzika. Kako god, Dilan će, kao nekoliko meseci pre toga, umesto svađe sa cenzorima oko „problematičnog” teksta jedne svoje pesme, jednostavno odbiti da nastupi u čuvenom Ed Saliven šou koji je putem televizije posmatrala čitava Amerika. Dokazao je da ga ne zanimaju uspostavljena pravila i šabloni, već isključivo njegov stvaralački izraz. I od tog principa će sledeće četiri decenije malo puta odstupiti... Pričajući o svojim uzorima i uticajima proslavljena autorka kantri muzike Emili Haris je u jednom ne tako davnom intervjuu priznala da kad god dođe u nekakvu ozbiljnu nedoumicu, bilo u studiju ili u životu, pomisli kako bi se Bob Dilan postavio, šta bi rekao ili učinio. Kada se razmišlja o burnim šezdesetim i svim onim pritokama koje se ulivaju u reku zvanu rok muzika onda su tri imena sa tadašnje muzičke scene izvršila neposredan i odlučujući uticaj. Bitlsi su ispeglali sirovost ranog rokenrola ne oduzimajući mu snagu i energiju. Preciznim strukturama i višeglasnim pevanjem dodali su mu radost i eleganciju kojoj nisu mogli da odole ni oni iz čije je zemlje potekao, kao ni ostali širom sveta. Bič bojsi, predvođeni muzičkim genijem Brajanom Vilsonom, su čarobne harmonije smestili u trominutne pop simfonije i podarili ih svima koji su imali želje da ih čuju i poslali ponovo tamo gde i pripadaju. Na nebesa. Bob Dilan je krenuo kao folk trubadur koji strogo vodi računa o tome šta peva. Kada mu je ovaj svet postao preuzak pustio je mašti, ali i toku svesti na volju i ispisao neke od najvažnijih tekstova rok muzike. Možda će izgledati čudno, nekome i paradoksalno, ma koliko poznat i uticajan Dilan ne ulazi u red najkomercijalnijih autora popularne muzike. NJegove najpopularnije teme odsvirali su i otpevali drugi - Blowin’ In The Wind su proslavili Piter, Pol i Meri, Mr. Toumbourine Man Berdsi, Mighty Quinn Manfred Men, a All Along The Watchtower DŽimi Hendriks. Ali, zato je jedan od najizvođenijih. Za njegovim pesmama redovno su posezali svi od pop zvezda, preko folk, kantri, rok, soul, bluz ili gospel izvođača. Od šezdesetih do danas. Brothers In Arms grupe Dire Straits sa preko dvadeset miliona primeraka jedan je od najkomercijalnijih albuma svih vremena. Međutim, malo onih koji poseduju tu ploču će tvrditi da im je najomiljenija, još manje da je veoma uticajna. Dilan se nijednim svojim ostvarenjem nije približio toj cifri, pa ipak će se pregršt njegovih ploča naći na svakoj listi najvažnijih albuma svih vremena. Od Times They Are a-Changin’, preko Bring It All Back Home, Highway 61 Revisited, Blonde on Blonde do Blood On The Tracks, Oh Mercy, Time Out Of Mind i najnovijih Modern Times i Together Through Life. Svet je ponekad još čudniji nego što mislimo. S koje god strane posmatrali impresivno delo koje čini više od četrdeset zvaničnih albuma, svaka linija povučena unazad vodiće nas do njegovog učitelja Vudija Gatrija. Kao ovaj gorostas, čovek i muzičar koji je ceo život posvetio angažmanu za socijalnu pravdu, Dilan je od samog početka shvatio moć stihova i muzike, ponekad kao katalizatora stavova, ponekad kao poslednje odbrane od definitivnog poraza. Još važnije od toga, rano je spoznao da slike koje opisuje zbog svoje višeznačnosti deluju dublje i snažnije od plakatskih slogana kojima je obilovala tadašnja folk scena. Barem ono njeno krilo koje je smatralo da muzika može i mora da menja svet. Zato će još kao veoma mlad ispisati stotine stihova koji se mogu smestiti u svaku relevantnu zbirku svetske egzistencijalističke, nadrealističke, socijalne ili ljubavne lirike. I ostaviti prostora za najrazličitija tumačenja. Jer, ne treba zaboraviti, osim Gatrija na mladog Boba Dilana presudan uticaj su izvršili i klasični pesnici kakav je bio Dilan Tomas, ali i autori bit generacije Alan Ginsberg, DŽek Keruak i Lorens Ferlingeti. Kao i njegovi uzori, Dilan se javlja u vreme depresije. Ne više onako drastične u ekonomskom, kao ona iz tridesetih posle sloma berze, već u društveno-političkom smislu, uz još sveže otvorene rane zbog korejskog, vijetnamskog i hladnog rata, kao i rasplamsale rasne nemire. I nije neophodno posebno isticati da će njegove simpatije zauvek biti na strani onih koji su obespravljeni, krivo optuženi i osuđeni, ili jednostavno lišeni bilo kakvih šansi. I kao njegovi učitelji on neprekidno promišlja o domašajima kapitalističkog, koji kao i drugi sistemi nema prave odgovore na pitanja tananih ljudskih osećanja. Zato je opšti ton kako njegovih ranih tako i poodmaklih albuma, najčešće gorko-sladak. Jer, kada iznova preslušate Masters of War i A Hard Rain’s A-Gonna Fall ili novije Political World i Thunder On The Mountain uviđate da se svet nije bitno promenio. Koliko god se manipulisalo, živimo u vremenu nove depresije, ovaj put i ekonomske i ideološke, planina grmi, ali više nema nikog da ode po deset zapovesti. Dilanovo je da na to ukaže a ne da poziva na akciju, uostalom davno je napisao Blowin’ In The Wind. Ovaj čovek sada u poodmaklim godinama odavno je ovekovečio svoje sazrevanje. Od mladog borca za slobodu i pravdu, preko zagonetnog gurua, lomljivog emotivnog bića, urbanog otpadnika i novopečenog vernika do zrelog posmatrača. Ono što je na tom putu dobio jeste saznanje da ga neće svi razumeti. I jednako važno, kao svako ko posveti celokupan život jednoj stvari, naučio je da zbog toga ne pati. Upravo taj element odvaja njegova poslednja dela od neubedljivih i bledih albuma koje je nevoljno isporučivao pogotovo u osamdesetim i na početku devedesetih. Na krilima odlično prihvaćenog prvog toma svojih „Hronika”, izvanrednoj Skorcezeovoj posveti kroz dokumentarac No Direction Home, ali i armiji novih fanova koje primećuje u prvim redovima na svojoj Never Ending turneji, Dilan je povratio samopouzdanje kao i potrebu da gura dalje. Ako se na Time Out Of Mind bavio sopstvenim odnosom prema smrtnosti, na Love And Theft se pitanjima života i ljubavi oglašava ne više kao prorok, već kao mudrac. U tom svetlu ga treba posmatrati i na najnovijim delima kao što su Modern Times i Together Through Life. Bilo da ga još uvek zanima putenost kao na Rolling And Tumbling, Someday Baby ili Beyond The Horizon, bilo da razrešava srednjoklasne ideološke dileme kao u epskim Ain’t Talking ili Spirit In The Water. Dilan je i posmatrač i učesnik, i pisac i glumac. Ulogu aktiviste i ovaj put vešto izbegava, rado je prepuštajući nešto mlađim kolegama kao što su Brus Springstin i Nil Jang. Zbog svega nije moguće dati konačan odgovor na pitanje - ko je zapravo pravi Bob Dilan? Pesnik hroničar večno promenljivog vremena, muzičar koji spaja biblijsko i sadašnje doba, ili prosto vremešni trubadur. Kako god, Dilan ovim albumima ukazuje na najmanje dve stvari - da prepoznaje i reaguje na izazove s početka trećeg milenijuma i da emotivno nije ispražnjen. Rano je spoznao ćudljivost publike i muzičkog sveta i malo je toga radio samo da bi se dopao. Već u dvadesetim je postao superzvezda čiji se svaki potez, svaka izrečena reč i otpevani stih analiziraju i tumače. I kao da mu je bilo potrebno manje napora da se popne na vrh nego li da sačuva lični život i privatnost svoje porodice. Dva razvedena braka, česta preispitivanja i nedoumice da li da okrene leđa svemu dokazuju da je platio visoku cenu. Fizički iscrpljen i emotivno ispražnjen, pre dve decenije je ozbiljno razmišljao o povlačenju zauvek. A onda, kada je pomislio da je rekao dovoljno, da svu tu rutinu - snimanje ploča, promocije, intervjui i turneje prepusti mlađima od sebe, setio se davno izrečenog saveta džez i bluz majstora Lonija DŽonsona. Loni mu je još šezdesetih u nekoliko rečenica i uz pomoć gitare objasnio kako može da osveži pesme koje stalno izvodi, menjajući ritam i naglašavajući neparne a ne parne taktove. Ukazao mu je na potpuno novi sistem. Po sopstvenom priznanju kada mu je to blesnulo u glavi, otvorio se čitav novi svet. Kao pravi umetnik, a Dilan to svakako jeste, shvatio je da se može vratiti svim onim zaboravljenim pesmama koje je napisao i da im udahne novi život. Tada kreće na „Turneju bez kraja” svake večeri iznenađujući i sebe i publiku izborom i izvođenjem sopstvenog repertoara. Umesto uobičajene sheme, gde se na koncertima promoviše poslednje delo ili do tančina uvežban program, Dilan na svojim koncertima uvek iznova „oslikava” svoje pesme. U njegovom slučaju one su polazne skice koje na licu mesta koloriše. Upravo ta izuzetna igra dekonstrukcije i novog formiranja dešava se pred našim očima i ušima. Ima onih koji su oduševljeni ovakvim postupkom, ima i onih koji bi radije odslušali konvencionalniji program. Svima se ne može udovoljiti. Dilan posle toliko godina i hiljada nastupa to bolje zna od mnogih.