Мало ко је очекивао или је био спреман да прихвати оно што је Боб Дилан учинио 1965. на Њупорт фолк фестивалу. Био је то његов трећи долазак на ово чувено место ходочасника традиционалне фолк музике и стигао је овенчан славом најважнијег гласноговорника своје генерације. Онога чије речи непогрешиво секу труло ткиво савремене Америке и показују излаз. Онога који има моћ да поведе масе из дубоке тмине. Својим песмама, гласом и акустичном гитаром. Уместо тога Дилан је урадио нешто што је за већину присутних било право светогрђе. На овај традиционално акустични самит он је дошао са електричном гитаром, појачалима и правим бендом у позадини. Страсно, али и гласно, отпрашио је неколико песама које су фолк пуристи окарактерисали као издају, док су они други тада малобројнији, свесни да присуствују историјском моменту дочекали френетично. За њих и многе друге био је то тренутак настанка онога што ће од тада до данас остати познато као рок музика. Како год, Дилан ће, као неколико месеци пре тога, уместо свађе са цензорима око „проблематичног” текста једне своје песме, једноставно одбити да наступи у чувеном Ед Саливен шоу који је путем телевизије посматрала читава Америка. Доказао је да га не занимају успостављена правила и шаблони, већ искључиво његов стваралачки израз. И од тог принципа ће следеће четири деценије мало пута одступити...