Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   26.09.2022. 07:53
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Политика
Перископ
Двоглед
ВИП коментар
Економија
Друштво
Култура
Тевелогија
Осврт
Мини интервју
Догађаји недеље
Свет
Људи
Тај луди свет
Писма
Недељник
Топ техно
Life Style
Афоризми
НИН упитник
Колумне
Постекологија

 

Друштво

Басаријада
Сумрак Косовског мита

Ако се политичка елита окане фантазија, за шта су шансе мале, и лати се консолидације, ван Београда слабо насељене и опустеле Србије, ако решење потражи у помирењу и дијалогу са формално својим грађанима, косовским Албанцима, има наде и за Косово и за Србију

Много је разлога због којих је најновији Косовски бој осуђен на пропаст, а главни међу тим разлозима лежи у различитости перцепција Косова код трију кључних актера косовске кризе – Срба, Албанаца и међународне заједнице. Веома упрошћено говорећи, за међународну заједницу, Косово је сасвим споредна ствар, донекле пацификовани европски безбедносни проблем. За косовске Албанце, Косово је прагматично питање животног простора. За Србе, пак, Косово је много више од територије, оно је (псеудо)митски центар, темељ идентитета, а све се чешће употребљавају и термини “српски Јерусалим” и “света српска земља”. Кључни хендикеп српске стране јесте апстрактност мотивације, која, нажалост, уопште не значи одсуство опипљивих невоља. Напротив, та апстрактност их додатно компликује и умножава. “Мала грешка на почетку”, писао је Аристотел, “велика грешка на крају”. У нашем случају, мала грешка у почетку уопште и није била грешка.
Косовски мит у време свог настанка заправо савршено кореспондира са светскоисторијским токовима; то је доба формирања модерних европских нација и успона националних романтизама. Идеализација Косовског боја и позив на освету за давно претрпљени пораз, у недостатку кохерентне идеологије, били су одличан фактор мобилизације маса. Та мобилизација, како видимо, траје до дана данашњег. Основни, међутим, проблем, из кога су временом произлазили други проблеми, јесте неспособност српских политичких и културних елита да превазиђу апстрактност косовске митологије. Та аморфна идеологија је – узвикујући “Косово је Србија” и у 19. веку као и данас – хтела много више од Косова; она је, заправо, хтела обнову фиктивног златног доба Душановог царства, она је – у свом најдубљем слоју – у ствари хтела Златно доба илити, простонародски речено, Земљу дембелију. Та огромност и нереалност општенационалног стремљења показале су се онога момента када је теритoријално Косово постало део Србије. Уместо да реке ходочасника крену пут српског Јерусалима, догодило се нешто парадоксално: реке миграната кренуле су из Јерусалима пут Шумадије и Београда. Очекивало би се такође да се након ослобођења престоница Србије премести у српско “духовно средиште”, али то се није догодило. Повратак Косова готово да је представљао разочарање. Нигде златних кашика, нигде блиставих дворова, нигде империјалног сјаја. Косово је наставило да тавори у вековној заосталости и стравичном сиромаштву. Али, на симболичној равни, без обзира на жалосно стање на терену и упркос одсуству реалне контроле над читавим областима, Косово је поново било “наше”.
И на почетку 19. века, као и на почетку 21. века, кључна ствар за политичке елите била је формалност суверенитета потребна ради, каквог-таквог, легитимитета политичке апстракције. Јер, рекосмо, Косово је само збирно име за читаво мноштво пројекција српског колективног несвесног. То су архетипи моћи, узвишености и светости. И ту долазимо до метафизике косовског проблема. Оно, наиме, што би требало да се путем сублимације оствари на индивидуалном плану – дакле узвишено и свето – (из чега и целина црпи добробит), романтичарским хокус-покусом је пребачено на колективни план, у фантазму “небеског народа”. У свом најсведенијем виду, огољен од мноштва мистификација и политизација, Косовски мит је покушај свлачења неба на земљу, наивна тежња за вечним и блаженим животом, овде и сада. И по сваку цену. Није ли то, можда, разлог због кога су Срби оберучке прихватили комунистичку идеју која је експлицитно обећавала све оно што је било немушто садржано у Косовском миту. Земља дембелија је, како се чинило, била ту, надохват руке, па је косовска прича одгурнута у запећак у корист трабуњања о индустријализацији, електрификацији и самоуправљању.
У суштини, иако се на први поглед чини да потиче из дубина историје, Косовски мит је дете романтизма чији су смртни греси идеализација прошлости, апотеоза национализма и мешање профаног и светог. И не само светог и профаног, него уопште спајање ствари које треба да остану раздвојене и раздвајању онога што би ваљало да стоји заједно. Ово само на први поглед звучи нејасно. Пођимо, рецимо, од железнице, од најобичнијег воза (типичног изума романтизма) који је, ако на тренутак оставимо по страни његову покретност и употребљивост, апсурдни спој ватре, воде, дневне собе и ресторана. Многи политички пројекти и идеологије настале у 19. и 20. веку, сагледани у својој огољености, дају још апсурдније слике. Шта је Мусолинијев фашизам него покушај синтезе античког Рима, Прудоновог социјализма и италијанске канцоне? Шта је, пак, Хитлеров нацизам ако не мешавина германске митологије, пруске касарне и казнено-поправног дома? Шта је, коначно, комунизам доли галиматијас библијског хиљадугодишњег царства и доктрине која то царство фанатично пориче? Готово да нема европског народа, са изузетком енглеског, традиционално несклоног фантазирању, који није платио мањи или већи данак романтичарским националним небулозама. Постмодерно доба, међутим, које творац тог веома злоупотребљаваног и крајње погрешно схваћеног термина, Арнолд Тојнби, ситуира у време после Другог светског рата, означило је период отрежњења и, назовимо га провизорно тако, „новог рационализма“.
Ако нам постмодерни свет глобализације после рушења Берлинског зида изгледа сив, вулгарно прагматичан, суров и бесмислен – а такав уистину јесте – то је због тога што су са њега заувек скинуте шарене романтичарске копрене. Може бити да је такав свет лоше место за живот, али је сасвим сигурно да је у време доминације романтичарских идеологија, фашизма, нацизма и комунизма, било неупоредиво горе.
Шта је са нама било? Апстрактност српске перцепције Косова у пару са запостављеношћу те регије, почетком осамдесетих година се очитовала серијом сасвим иманентних и такође погрешно перципираних криза. Ствар је, најпре, објашњавана албанском „контрареволуцијом“, па – за Милошевићевог вакта – албанском сецесионистичком политиком, док се у ствари радило о стравичној кризи српске државе која је очајнички тражила спас и уточиште у разним „крњим“ Југославијама. У том смислу, коначно отцепљење Косова није било, бар не примарно, последица међународне завере или албанске снаге, већ системске слабости модерне српске државе која је од настанка своју политику темељила на псеудомитологијама и гусларским песмама. Архетипска природа политизованог мита, њено непрестано „гађање“ у колективно несвесно, обезбеђује таквој „политици“ и таквим политичарима невероватну лакоћу владавине и манипулације осећањима становништва, али неповратно слаби државу.
Сада смо дошли до ситуације у којој држава Србија нападно подсећа на онај романтичарски воз и која се најтачније може дефинисати као својеврсно акционарско друштво, као нестабилна мешавина косовског идеолошког романтизма, највулгарнијег неолибералног капитализма, и Гранд-параде. И то, после свега, није ништа чудно. Само није функционално у свету у коме су идеологије постале опипљиве и тродимензионалне. Фокусираност на апстрактност Косовског комплекса, заједно са исто тако апстрактном фиксацијом на евроинтеграције (и то се претворило у псеудомит), ствара додатни расцеп у ионако расцепљеном српском друштву и додатно разара саму идеју државе. Ако су два главна циља државне политике – и Косово и Европа – пуке апстракције, разумљиво је да држава мора подлећи процесима дезинтеграције. Патриотско-косовски блок – такође свестан опасности декомпозиције државе – спас привиђа у јачању централизације, не увиђајући да она води ка катастрофичном сценарију свођења Србије, не на границе београдског пашалука, од чега стрепе, него на атар града Београда. Из овог зачараног ћорсокака постоји само један излаз, а он подразумева редефинисање косовског проблема, који се мора поставити као државно, а не космичко, религиозно и пансрпско питање. Иако на месту на коме стоји хиљадама година, Косово је сваким даном све даље од Србије. И како држава Србија буде слабила траћећи ионако танке ресурсе на локалне изборе по црногорским вукојебинама, биваће још даље. Ако се политичка елита окане фантазија – за шта су шансе поприлично мале – и лати се консолидације, ван Београда слабо насељене и опустеле Србије, ако решење потражи у помирењу и дијалогу са формално својим грађанима, косовским Албанцима, има наде и за Косово и за Србију. У супротном – мрка капа.



Светислав Басара


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

Коштуница одлично води ДСС, цени рад, резултате рада и они који их имају увек напредују у ДСС. Он је неприкосновени лидер.

Ненад Поповић, потпредседник ДСС

Прочитајте све мисли

Друштво