Sumrak Kosovskog mita

Mnogo je razloga zbog kojih je najnoviji Kosovski boj osuđen na propast, a glavni među tim razlozima leži u različitosti percepcija Kosova kod triju ključnih aktera kosovske krize – Srba, Albanaca i međunarodne zajednice. Veoma uprošćeno govoreći, za međunarodnu zajednicu, Kosovo je sasvim sporedna stvar, donekle pacifikovani evropski bezbednosni problem. Za kosovske Albance, Kosovo je pragmatično pitanje životnog prostora. Za Srbe, pak, Kosovo je mnogo više od teritorije, ono je (pseudo)mitski centar, temelj identiteta, a sve se češće upotrebljavaju i termini “srpski Jerusalim” i “sveta srpska zemlja”. Ključni hendikep srpske strane jeste apstraktnost motivacije, koja, nažalost, uopšte ne znači odsustvo opipljivih nevolja. Naprotiv, ta apstraktnost ih dodatno komplikuje i umnožava. “Mala greška na početku”, pisao je Aristotel, “velika greška na kraju”. U našem slučaju, mala greška u početku uopšte i nije bila greška. Kosovski mit u vreme svog nastanka zapravo savršeno korespondira sa svetskoistorijskim tokovima; to je doba formiranja modernih evropskih nacija i uspona nacionalnih romantizama. Idealizacija Kosovskog boja i poziv na osvetu za davno pretrpljeni poraz, u nedostatku koherentne ideologije, bili su odličan faktor mobilizacije masa. Ta mobilizacija, kako vidimo, traje do dana današnjeg. Osnovni, međutim, problem, iz koga su vremenom proizlazili drugi problemi, jeste nesposobnost srpskih političkih i kulturnih elita da prevaziđu apstraktnost kosovske mitologije. Ta amorfna ideologija je – uzvikujući “Kosovo je Srbija” i u 19. veku kao i danas – htela mnogo više od Kosova; ona je, zapravo, htela obnovu fiktivnog zlatnog doba Dušanovog carstva, ona je – u svom najdubljem sloju – u stvari htela Zlatno doba iliti, prostonarodski rečeno, Zemlju dembeliju. Ta ogromnost i nerealnost opštenacionalnog stremljenja pokazale su se onoga momenta kada je teritorijalno Kosovo postalo deo Srbije. Umesto da reke hodočasnika krenu put srpskog Jerusalima, dogodilo se nešto paradoksalno: reke migranata krenule su iz Jerusalima put Šumadije i Beograda. Očekivalo bi se takođe da se nakon oslobođenja prestonica Srbije premesti u srpsko “duhovno središte”, ali to se nije dogodilo. Povratak Kosova gotovo da je predstavljao razočaranje. Nigde zlatnih kašika, nigde blistavih dvorova, nigde imperijalnog sjaja. Kosovo je nastavilo da tavori u vekovnoj zaostalosti i stravičnom siromaštvu. Ali, na simboličnoj ravni, bez obzira na žalosno stanje na terenu i uprkos odsustvu realne kontrole nad čitavim oblastima, Kosovo je ponovo bilo “naše”. I na početku 19. veka, kao i na početku 21. veka, ključna stvar za političke elite bila je formalnost suvereniteta potrebna radi, kakvog-takvog, legitimiteta političke apstrakcije. Jer, rekosmo, Kosovo je samo zbirno ime za čitavo mnoštvo projekcija srpskog kolektivnog nesvesnog. To su arhetipi moći, uzvišenosti i svetosti. I tu dolazimo do metafizike kosovskog problema. Ono, naime, što bi trebalo da se putem sublimacije ostvari na individualnom planu – dakle uzvišeno i sveto – (iz čega i celina crpi dobrobit), romantičarskim hokus-pokusom je prebačeno na kolektivni plan, u fantazmu “nebeskog naroda”. U svom najsvedenijem vidu, ogoljen od mnoštva mistifikacija i politizacija, Kosovski mit je pokušaj svlačenja neba na zemlju, naivna težnja za večnim i blaženim životom, ovde i sada. I po svaku cenu. Nije li to, možda, razlog zbog koga su Srbi oberučke prihvatili komunističku ideju koja je eksplicitno obećavala sve ono što je bilo nemušto sadržano u Kosovskom mitu. Zemlja dembelija je, kako se činilo, bila tu, nadohvat ruke, pa je kosovska priča odgurnuta u zapećak u korist trabunjanja o industrijalizaciji, elektrifikaciji i samoupravljanju. U suštini, iako se na prvi pogled čini da potiče iz dubina istorije, Kosovski mit je dete romantizma čiji su smrtni gresi idealizacija prošlosti, apoteoza nacionalizma i mešanje profanog i svetog. I ne samo svetog i profanog, nego uopšte spajanje stvari koje treba da ostanu razdvojene i razdvajanju onoga što bi valjalo da stoji zajedno. Ovo samo na prvi pogled zvuči nejasno. Pođimo, recimo, od železnice, od najobičnijeg voza (tipičnog izuma romantizma) koji je, ako na trenutak ostavimo po strani njegovu pokretnost i upotrebljivost, apsurdni spoj vatre, vode, dnevne sobe i restorana. Mnogi politički projekti i ideologije nastale u 19. i 20. veku, sagledani u svojoj ogoljenosti, daju još apsurdnije slike. Šta je Musolinijev fašizam nego pokušaj sinteze antičkog Rima, Prudonovog socijalizma i italijanske kancone? Šta je, pak, Hitlerov nacizam ako ne mešavina germanske mitologije, pruske kasarne i kazneno-popravnog doma? Šta je, konačno, komunizam doli galimatijas biblijskog hiljadugodišnjeg carstva i doktrine koja to carstvo fanatično poriče? Gotovo da nema evropskog naroda, sa izuzetkom engleskog, tradicionalno nesklonog fantaziranju, koji nije platio manji ili veći danak romantičarskim nacionalnim nebulozama. Postmoderno doba, međutim, koje tvorac tog veoma zloupotrebljavanog i krajnje pogrešno shvaćenog termina, Arnold Tojnbi, situira u vreme posle Drugog svetskog rata, označilo je period otrežnjenja i, nazovimo ga provizorno tako, „novog racionalizma“. Ako nam postmoderni svet globalizacije posle rušenja Berlinskog zida izgleda siv, vulgarno pragmatičan, surov i besmislen – a takav uistinu jeste – to je zbog toga što su sa njega zauvek skinute šarene romantičarske koprene. Može biti da je takav svet loše mesto za život, ali je sasvim sigurno da je u vreme dominacije romantičarskih ideologija, fašizma, nacizma i komunizma, bilo neuporedivo gore. Šta je sa nama bilo? Apstraktnost srpske percepcije Kosova u paru sa zapostavljenošću te regije, početkom osamdesetih godina se očitovala serijom sasvim imanentnih i takođe pogrešno percipiranih kriza. Stvar je, najpre, objašnjavana albanskom „kontrarevolucijom“, pa – za Miloševićevog vakta – albanskom secesionističkom politikom, dok se u stvari radilo o stravičnoj krizi srpske države koja je očajnički tražila spas i utočište u raznim „krnjim“ Jugoslavijama. U tom smislu, konačno otcepljenje Kosova nije bilo, bar ne primarno, posledica međunarodne zavere ili albanske snage, već sistemske slabosti moderne srpske države koja je od nastanka svoju politiku temeljila na pseudomitologijama i guslarskim pesmama. Arhetipska priroda politizovanog mita, njeno neprestano „gađanje“ u kolektivno nesvesno, obezbeđuje takvoj „politici“ i takvim političarima neverovatnu lakoću vladavine i manipulacije osećanjima stanovništva, ali nepovratno slabi državu. Sada smo došli do situacije u kojoj država Srbija napadno podseća na onaj romantičarski voz i koja se najtačnije može definisati kao svojevrsno akcionarsko društvo, kao nestabilna mešavina kosovskog ideološkog romantizma, najvulgarnijeg neoliberalnog kapitalizma, i Grand-parade. I to, posle svega, nije ništa čudno. Samo nije funkcionalno u svetu u kome su ideologije postale opipljive i trodimenzionalne. Fokusiranost na apstraktnost Kosovskog kompleksa, zajedno sa isto tako apstraktnom fiksacijom na evrointegracije (i to se pretvorilo u pseudomit), stvara dodatni rascep u ionako rascepljenom srpskom društvu i dodatno razara samu ideju države. Ako su dva glavna cilja državne politike – i Kosovo i Evropa – puke apstrakcije, razumljivo je da država mora podleći procesima dezintegracije. Patriotsko-kosovski blok – takođe svestan opasnosti dekompozicije države – spas priviđa u jačanju centralizacije, ne uviđajući da ona vodi ka katastrofičnom scenariju svođenja Srbije, ne na granice beogradskog pašaluka, od čega strepe, nego na atar grada Beograda. Iz ovog začaranog ćorsokaka postoji samo jedan izlaz, a on podrazumeva redefinisanje kosovskog problema, koji se mora postaviti kao državno, a ne kosmičko, religiozno i pansrpsko pitanje. Iako na mestu na kome stoji hiljadama godina, Kosovo je svakim danom sve dalje od Srbije. I kako država Srbija bude slabila traćeći ionako tanke resurse na lokalne izbore po crnogorskim vukojebinama, bivaće još dalje. Ako se politička elita okane fantazija – za šta su šanse poprilično male – i lati se konsolidacije, van Beograda slabo naseljene i opustele Srbije, ako rešenje potraži u pomirenju i dijalogu sa formalno svojim građanima, kosovskim Albancima, ima nade i za Kosovo i za Srbiju. U suprotnom – mrka kapa.