Beznađe, i nešto malo nade

Barbara Erenrajh, američki sociolog, nedavno je objavila studiju Smej se ili umri - kako je pozitivno mišljenje izludelo Ameriku i svet. Poverenje u blagotvornost pozitivnog umnog usmerenja išlo je do tvrdnje da se mišlju dadu lečiti najteža maligna oboljenja. I onda je jenkijevski samouvereni optimizam počeo ulaziti u fazu blagog očajništva. Između 1980. i 2003. oko trideset miliona dugoročno zaposlenih Amerikanaca je ostalo bez radnog mesta. Oni koji su obećavali da mogu sve ustuknuli su pred nadmoćnim bankama. Naduti pozitivizam se poljuljao. Skeptici i pesimisti su, i inače, bolje pripremljeni za lomove i neprijatne obrte. Onaj ko od sveta ne očekuje veliko dobro uvek je na kakvom-takvom dobitku. Balkansko tlo ne daje povoljne uslove za procvat ludog optimizma, danas pogotovo. Ponor našeg beznađa lucidno je doživeo Peter Handke u svom poslednjem romanu Moravska noć (Morawische Nacht). Slikajući posetu grupe Srba razrušenom groblju na nezavisnom Kosovu, osetio je razmere i dubinu naše obespućenosti: „Nisu hteli ništa, a od nekoga kao On (Pisac) baš ništa. I nisu više bili u stanju da nešto hoće.“ Istočnjački fatalizam je ojačalo najnovije istorijsko iskustvo. Jednu podvrstu beznađa su, pre tridesetak godina, upražnjavali nosioci tzv. Crnog talasa, u duhu samosvrhovite igre. Destrukcija je, u onom trenutku, imala oslobodilačku funkciju, i vlast ju je osetila. Onda su naišli teški udarci u srž kolektivnog bića. Crni talas su prihvatile mlade snage, u umetnosti, i u političkom diskursu, i upravile ga prema osvetoljubivom nihilizmu. Na meti su se našli životodajni mitovi Zajednice, Kosovo i nebesko opredeljenje. Javili su se proroci zakleti zemaljskom carstvu, i ciničnom pragmatizmu. Jed, koji se odonda izliva na idealističke iluzije dolazi, rekao bih, iz očajanja, i ostaje u očajanju. Svaki je narod nebeski u meri u kojoj gradi svoju metafizičku vertikalu. Ne živi se samo od hleba, a ni do njega se ne dolazi bez vere u nešto što nas prevazilazi. I pored svih nesreća koje su ga snašle, naš je svet sačuvao zadivljujuću prisebnost. Koliko je samo dostojanstva pokazao pod sankcijama, i za vreme bombardovanja. Sredinom devedesetih zaustavih, na Ibarskoj magistrali, jedan kamion i zamolih vozača da me uzme do Beograda. Sat i po smo razgovarali, o svemu. Razumeo sam da jedva sastavlja kraj s krajem, da mu je ćerka na studijama, sin bez posla, žena obolela, porodica se prehranjuje tako što drži svinju i kokoške... Kad sam, na Čukarici, ponudio da platim za prevoz, odlučno je odbio. Ponosito gospodstvo je likovalo nad trenutnim siromaštvom. Uprkos dugoj tradiciji odricanja i oskudice, ili upravo zahvaljujući njoj, naš svet nije postao sitničav. Ume da se odrekne prizemne vajde, da odmahne rukom, da se uzdigne. A šta je uzdizanje, nego približavanje Nebu? Ništa lakše, nego ismevati golotrbe plemiće. Ruganje lako ode u mržnju prema životu. Ono, svakako, ima udela u demografskoj katastrofi, svejedno da li dolazi iz nje, ili je podstiče. Život se drži na ljubavi, slepoj i nepromišljenoj. Kad počne ređanje razloga i protivrazloga on se, razoružan, povlači u mišju rupu. Mržnja i gađenje se izdaju za više oblike saznanja, prolaze kao znaci emancipacije. Govor mržnje se osuđuje onamo gde je najmanje opasan i takoreći prirodan, u politici; tamo gde je uistinu štetna, mržnja se toleriše. Čime braniti nadu, osim dužnošću da se po svaku cenu opstane? Poremećeni smo, zbunjeni, uplašeni, zgađeni; gde da nađemo snagu za nastavljanje? Osećanje nesmeštenosti prvi su nam usadili pobednici iz građanskog rata 1941-45. Vernost Monarhiji je ocenjena kao smrtni greh protiv Progresa. Godine 1945. seljačija se oduprla zavođenju boljševičkog samovlašća; godine 1995. optužiće je što, na prvi znak spolja, nije odbacila poredak kome su kumovali Staljin i Čerčil. Ruženje naroda je zavodljiva umetnička disciplina ako se upražnjava s merom, i bez zlih namera. Što znači, valja je izbegavati dok traje ratni sukob: tada služi jedino neprijateljima. Običnom čoveku nije lako, ne zna kud da se okrene. Izživeo je, uz pomoć svoje elite, sve izme modernog doba: monarhizam, etatizam, centralizam, federalizam, liberalizam, socijalizam, nacionalizam, monizam, pluralizam, patriotizam... Na kraju mu je i kapitalizam izišao na nos. Pola veka je proveo s glavom u pesku, i probudio se s mrakom u glavi. Uveravali smo ga da će izlaskom na slobodno tržište robe i rada ući u društvo izobilja. Umesto konsumerizma, dočekala ga je pauperizacija. Zbrka u glavama uvećana je gajenjem iluzija o Evropskoj zajednici. Ta je nada pogubnija od beznađa. Radnici „Renoa“ u rumunskom evropeiziranom Raju zarađuju mesečno oko 300 evra. Je li to blagostanje koje nam obećava državni vrh? Mašinerija Evrope radi sa više različitih brzina. Dok se na liturgijama u Briselu priziva duh jedinstva i sloge, francuski poljoprivrednici bacaju u vatru žive ovce dovezene preko Lamanša – a onamo sa Novog Zelanda - zato što je novozelandska ovčetina nešto jevtinija od francuske. Sve je lepo, dok se ne dirne u novčanik. Jedno su želje, drugo pravo stanje stvari. Eklezijasta nas upozorava (VI, 9) da je bolje osvedočiti se očima, nego želeti. Kina je, u toku 2002. popločala i asfaltirala 150.000 kilometara sporednih puteva, ne zato da bi „ušla u Evropu“, nego da bi zabačene i nerazvijene krajeve uključila u centralni nervni sistem države. Kina je, inače, komunistička zemlja, što Zapadu, odjednom, ne smeta. Ćuti, i ne zna šta da kaže. „Slom nas je pogodio fizički, naneo nam teške udarce; ali nas je prečistio i moralno digao“, beleži istoričar Vladimir Ćorović povodom poraza na Kosovu. Na Kosovu smo ponovo dobili udarac, ali bez katarze. Elita se pocepala. Jedno njeno krilo je opčinjeno svetom, tačnije, snom o svetu; drugo, prošlošću i samobitnošću. Oni zagledani u Zapad su i bombardovanje prihvatili kao prijateljsko upozorenje Velikog Brata čiji se geostrateški planovi srećno poklapaju sa našom težnjom ka modernizaciji. Mondijalisti su avangardni odred nacije, oslobođeni predrasuda koje su nas, jadnike, vekovima davile. Na drugoj strani, nacionalna inteligencija, poremećena ishodom Drugog svetskog rata i porazima iz Devedesetih, mazohistički uživa u izolaciji. Neobaveštena, sklona anahronoj retorici, nastupa preglasno i autistički. Dva suprotstavljena opredeljenja bila bi od koristi kad bi se počela prožimati i međusobno oplođavati... Kad bi pažljivije slušali jedni druge. Evropa se s pravom ponosi stepenom formalnih građanskih sloboda, uređenošću administracije, razvijenošću školstva, zdravstva i saobraćaja, odgovornim odnosom prema poslu, kulturom svakidašnjeg života. Deo njene stvarnosti su, međutim, velika nezaposlenost, zamračena budućnost znatnog dela omladine, strah od sutrašnjice. U njenu tradiciju ulaze verski ratovi, pljačka kolonija, osvajački pohodi u kojima i danas učestvuje, Aušvic i nacizam... Od nje se ima mnogo primiti, koliko i odbaciti. NJene vrline i mane su isprepletane, ponekad se i uslovljavaju. Dakako, ludo je prenaglašavati moralnu izopačenost i hipokriziju nekoga od čije smo tehnologije toliko, na svakom koraku, zavisni. Trebalo bi izgraditi neki temeljno drukčiji poredak vrednosti, što danas niko ne pokušava. Za Evropom tapkaju najjače civilizacije sveta – japanska, kineska, indijska, arapska. Sa istog izvora gutamo prednosti tehnološkog napretka i gnusobe potrošačkog društva. Porazi upućuju ka mudrosti, a za nju se traži i fizička snaga, koju mi, danas, nemamo. U Vukovom Rječniku, i u oba prevoda Svetog Pisma, uman čovek je zapisan kao mudarac (sapiens); reč se dovodi u vezu sa pridevom mudat (bene testiculus). Za sve što je bitno treba imati muda: za nebesko opredeljenje, kao i za povećanje nataliteta. Za ovo drugo pogotovo. Mudrosti je ostavljeno da traži sredokraću između očajanja i nade. Ona zna da pobede razmekšavaju, a porazi učvršćuju. Porazi se prirodno uklapaju u našu zemnu sudbinu. I da nijedna pobeda nije konačna, ni poraz nepopravljiv. U pobedama smo dužnici prošlosti, porazima zadužujemo budućnost. Pobednici su potrošili nadu, poraženi osvojili prostor na kome ona potajno cveta. Ovo nisu primeri izrazito pozitivnog mišljenja, ali mogu zameniti utehu. Ponekad zazebem od pomisli da bismo, jednog dana, mogli zažaliti i za ovim u čemu smo.