Kleptone, Srbine!

Elton DŽon i Erik Klepton, jedan za drugim, sviraju u Beogradu! Pa šta, kazaćete, to je vest od pre nekoliko meseci. Netačno! To je vest stara više od četvrt veka. Naime, 1984. godine, ova dvojica slavnih muzičara stigla su u glavni grad tadašnje SFRJ. Doduše, obrnutim redom: prvo je, u januaru, na Sajmištu, svirao Klepton, a onda, u aprilu, u Pioniru, Elton. I odmah da dodamo, taj koncert Eltona DŽona bio je jedan od najboljih ikada viđenih u Beogradu. Malo koncerata koji su ovde održani pre ili posle Eltonovog mogu da se mere sa onim što je te blistave večeri pokazao dežmekasti engleski ekscentrik. Klepton je pak bio solidan, ali ne i izuzetan. A Bob Dilan, koji takođe sada dolazi u Beograd? On je 1991. bio u zvaničnoj i prijateljskoj poseti Zemunu i održao koncert tokom kojeg se doslovce raspadao. Izgleda da je to njegovo stanje bilo zarazno pa će se, odmah potom, raspasti i zemlja u kojoj je koncert održan, a Zemun će postati mesto koje više niko ne povezuje sa rokenrolom. Samo sa seksom (u bazenu) i, još više, drogom. Ako pričamo o trilingu asova Elton-Klepton-Dilan, bilo bi pravedno reći da, izgleda, Klepton najviše voli Srbiju. Za razliku od Dilana i Eltona, koji kod nas stižu drugi put u karijeri, Kleptonu će ovo biti treći beogradski koncert. Premijerno, pred ovdašnjom publikom svirao je 1979. godine. Ali, čak ni to mu nije bio prvi ulazak u Jugoslaviju. Prvi put je na Titovu teritoriju ušao još sredinom šezdesetih, krenuvši iz Nemačke ka Grčkoj. Čudi njegova odluka da i posle toga svraća. Jer, tada, negde, valjda, u leto 1965, na kaldrmisanom putu Zagreb-Beograd, auto mu se toliko tresao da se karoserija odvojila od šasije, pa je, verovali ili ne, morao da vezuje kola konopcem. Erik Klepton, Elton DŽon i Bob Dilan najveća su imena koja, u roku od samo sedam dana, drže koncerte u Beogradu (uzgred, sva tri koncerta su u Areni: Elton DŽon je trećeg juna, Dilan šestog, a Klepton devetog). Dilan, Klepton i DŽon samo su trešnje na šlagu: torta i šlag napravljeni su od desetina i desetina koncerata koji se nude beogradskoj i srpskoj publici. Nedovoljno upućenom posmatraču Beograd bi mogao izgledati kao nova planetarna prestonica rokenrola, kao mesto koje bi DŽim Morison ili DŽimi Hendriks izabrali za otvaranje povratničkih turneja ako bi jednog dana zaključili da pravo žarište hedonizma nije u paklu nego u Srbiji. Zbunjeni posmatrač još bi zaključio da Srbija, ošamućena, mamurna država koju mnogi njeni stanovnici smatraju paklom na zemlji, ponosnim koracima, takva kakva je, grabi ka uređenom delu sveta. Utisak da smo postali nekakva rokenrol metropola bio bi, dalje, u glavi prosečnog domaćeg posmatrača ojačan kroz omiljenu srpsku disciplinu – istoriju. Pa bi se, tako, posmatrač odmah setio da je Beograd, tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih, prkosio sivilu socrealizma, pokazujući kosmopolitski duh i osećaj za moderno, i da se po tome razlikovao od drugih komunističkih prestonica, natopljenih depresijom i zatvorenih za svaki vid popularne kulture koja je nastajala na Zapadu. Štaviše, Beograd je, kao pravi velegrad, umeo da bude razmažen, ponekad i arogantan preko svake mere, pa je, recimo, taj sjajan šou Eltona DŽona u Pioniru gledalo svega tri i po hiljade ljudi, a koncert Roda Stjuarta, zakazan na Sajmu 1986. godine, bio je otkazan jer se prodalo svega nekoliko stotina ulaznica. Rod Stjuart je na toj, kao i na svakoj drugoj, turneji briljirao, ali beogradska publika još je bila pod novotalasnom hipnozom, pa ga je, valjda, smatrala omatorelim cirkuzantom. Hoće se, u svakom slučaju, reći da je Beograd ponekad preterivao u samoljublju zato što je imao razloga da se smatra važnim i civilizovanim gradom koji, za razliku od prestonica skrivenih iza Gvozdene zavese, ima dobar rokenrol pedigre. O beogradskoj rok sceni pisala je i engleska štampa, a o Varšavi je Dejvid Bouvi snimio jednu od svojih najmračnijih pesama. To je ta razlika. Međutim, dobra reputacija Beograda iz, na primer, osamdesetih nema baš nikakvog značaja za događaje o kojima je ovde reč. Najpre, tokom devedesetih ta reputacija je uništena pedantno i sa neizmernim entuzijazmom, a u Beograd su dolazili samo najhrabriji. Recimo, američka grupa Kis. Po svedočenju Majkla Frensisa, roudija i telohranitelja nekoliko velikih svetskih zvezda, ovaj bend nije, posle koncerta, mogao da napusti Beograd dok nije platio Arkanu dve hiljade dolara. U knjizi „Telohranitelj: Desna ruka rokenrola”, Frensis piše da su im životi bili na kocki i da su jedva spasli glave. Drugim rečima, fina reputacija srpske prestonice eksplodirala je zajedno sa kašikarama po beogradskim kafićima, a jedini čovek koji se trudio da pronađe deliće i ponovo je sastavi bio je Zoran Đinđić. NJegovom smrću na takve napore stavljena je tačka. Plima velikih koncerata nije, dakle, rezultat nekog dramatičnog poboljšanja srpskog imidža. Srbija jeste bolja nego tokom devedesetih – teško bi i mogla da bude gora – ali razlog ovako čestih dolazaka velikih muzičkih zvezda leži na sasvim drugoj strani: u smrti diskografske industrije. Nekada su turneje bile neprofitabilne, a čak i najveći bendovi, poput Bitlsa ili Rolingstonsa, klatili su se na ivici bankrota ili, u najmanju ruku, nisu dobijali ni stoti deo novca koji im je pripadao. U ranim danima Bitlsa, nisu, na primer, postojali koncertni suveniri koji su kasnije drugim bendovima donosili prava bogatstva. Profit od ulaznica deljen je sa promoterima, a novac od albuma uzimale su diskografske kuće čija gramzivost nije poznavala granice. Onda su, na primer, Rolingstonsi, sedamdesetih, osnovali sopstvenu diskografsku kuću. Osim što su karte za koncerte drastično poskupele, koncerti su služili za promociju i uvećavanje profita od prodaje albuma. Sedamdesetih, osamdesetih, pa i devedesetih, prodaja ploča donosila je ogromne prihode, ne samo diskografskim kompanijama nego, sve više, i samim grupama. U novom milenijumu pokazale su se, međutim, posledice svakovrsne piraterije i slobodnog preuzimanja muzike sa interneta: diskografska industrija, nekada jedna od najmoćnijih ekonomija na planeti, doživela je slom i, praktično, umrla. Čeka se još samo formalna objava smrti, datum i mesto sahrane. Muzičari su, naravno, razumeli da tu novca više nema i okrenuli se koncertima. Od posebne važnosti bilo je nalaženje novih tržišta, onih koja nisu zasićena poput američkog ili engleskog. Svira se svuda gde su promoteri voljni da plate, tako da Srbija nema nikakvu ekskluzivnu privlačnost za strane rok muzičare, niti se u tom smislu razlikuje od, recimo, Kazahstana. Pogrešno je, da ponovimo, uverenje da smo mi bilo kuda krenuli. Nismo mi napravili nikakav korak, nego su drugi rešili da priđu nama, Kazahstanu i ostalima. I to je sasvim u redu. Lepo njima, lepo nama. Isplativa romansa. Šta će se dalje dešavati u svetskom koncertnom biznisu? Za početak, razumno zvuči pretpostavka da će se u dogledno vreme formirati puno „paketa” sastavljenih od dva ili više izvođača (uostalom, to je proces koji je već počeo, pa tako Klepton svira sa Stivom Vinvudom). Moguća je i druga vrsta paketa, nalik na rane šezdesete, kada ste za kupljenu kartu mogli iste večeri da gledate Bo Didlija, Stounse, Everli Braderse i druge. Dalje od toga ne vredi predviđati, jer prognoza, kao što nam je odavno jasno, nije izmišljena za pametne ljude. A šta ćemo mi posle Eltona, Kleptona i Dilana? Pa, na Bilija Ajdola, razume se. Čovek peva 21. juna na Ušću, i to je šou koji ne treba propustiti.