Kad umrem - imaću vremena za spavanje

Za Frederika Begbedera, jednog od najpoznatijih savremenih francuskih pisaca, vežu se najmanje dve legende – o romanopiscu novoga kova koji hrabro, lomeći žanrove, oblikuje književnu fikciju na način koji odgovara i novom, kibernetičkom čitaocu, ali i o ličnosti koja je u medijskoj žiži onoliko koliko su u žiži i istaknute ličnosti iz pariskog džet-seta. Za njega se slobodno može reći da je vrlo angažovan pisac – reaguje oštro, ali i vidovito, na deformacije nove civilizacije. Zato ironijski čin u njegovom pisanju često prerasta u pamfletski i obratno, oba čina su puna kritičko-satiričkih žaoka. Proslavila ga je knjiga 99 franaka koja je prevedena na 35 jezika i izdavana u neverovatnim tiražima od Amerike do Rusije. Od značajnih nagrada dobio je nagradu Enteralije (2003.) za knjigu Prozor u svet i englesku nagradu Independent Forein Fiction Award (2005) za najbolji strani roman kad je u konkurenciji pobedio Orhana Pamuka. Nagradu Renodo dobio je za Francuski roman prošle godine. Razgovor koji smo vodili ovih dana u Parizu ima i naknadnu aktuelnost: beogradski izdavač Book objavljuje dva njegova romana (U pomoć, molim za oproštaj i Francuski roman) čijoj će promociji prisustvovati kao i što će uzeti učešća u žiriju Evropske književne nagrade Fondacije Madlene Cepter. Gospodine Begbeder, vi ste francuski pisac po rođenju, obrazovanju, po suptilnosti stila... ali vi biste komotno mogli biti i engleski, to jest američki, to jest italijanski ili španski pisac. Voleo bih da kažem da je moja prava domovina literatura bez francuskog nacionalizma. I to je upravo Kunderin san. On u svojoj poslednjoj knjizi kaže da građani literature prelaze sve granice i sebe ne smatra češkim piscem. To takođe znači da se svi ljudi koji pišu i koji se danas prevode na sve strane, osećaju kao braća i sa Balzakom i sa ruskim piscima. Za mene je to laskavo i raduje me ako me razumeju i u zemljama u koje nisam kročio. To znači da ne pišem samo o mom pariskom životu, nego i o problemima koji su planetarni, da li nas naš način života čini srećnim i zadovoljnim, da li je potrošačko društvo utopija i da li će nas učiniti srećnima ili da li je katastrofa koju predosećaju moji junaci takođe svetska, to jest anacionalna katastrofa? Moja knjiga, Francuski roman, je kroz istoriju moje porodice, priča o mojoj zemlji. To je moj prvi zaista nacionalni roman. U romanu 99 franaka dali ste stravičnu sliku moderne civilizacije, bezglave čovekove trke za upotrebnim vrednostima, njihovoj destrukciji pretpostavili ste konstrukciju jednog posve robotizovanog sveta. Niste li time zadrli u pitanje sistema čiji kapital uništava vrhunske čovekove vrednosti? To pitanje je upravo zaključak onoga što kažem u toj knjizi. Da li sam u pravu, ne znam. Knjiga je objavljena 2000. godine. Prošlo je deset godina, znači vreme ja za svođenje računa. Konstatujemo da se situacija nije popravila, nego možda još više pogoršala. Sve što sam rekao o destrukciji planete od strane velikih preduzeća pomoću reklamne propagande, nastavlja se i dalje pošto je svet u rukama nekoliko cinika koji nastoje na sve načine da manipulišu mase kako bi prodali svoje proizvode i zgomilali za kratko vreme velika bogatstva na štetu okoline i zagađivanja planete. To je sve aktuelno. Kriza od 2008. je dokaz da je kapitalistički sistem ne samo opasan, nego nepravedan. Sa tom knjigom sam napisao neku vrstu satire, karikature toga sistema. Nažalost, ta karikatura se pokazala vrlo bliska stvarnosti. Što je, takođe, žalosno. Ta Civilizacija ponekad predstavlja negativnu laboratoriju u kojoj se majstori novog poretka vežbaju na čovekovim slabostima. Konzumatorsko društvo će na najgori način konzumirati svoju egzistenciju... Vaše je pitanje konstatacija. I ta konstatacija je tragična, ja se slažem sa tim. Svakoga dana možemo da zaključimo, čitajući novine ili gledajući televiziju, do koje mere nas naš način života uništava i zašto je u mojim romanima to opsesija - ideja da mi upravo preživljavamo Apokalipsu, da smo organizatori našeg uništenja, i da je moja generacija svedok jednog velikog kolektivnog samoubistva. Vidite petrolejsku katastrofu u Luizijani, poremećenu klimu, rasipanje energije, preteranu potrošnju, preterivanje u svemu, čovečanstvo je upravo na putu da se samouništi. Konzumiranje je samosagorevanje. Kad piše u takvom okruženju, pisac tu Apokalipsu smatra kao oblik dekora u pozadini. Treba videti da se moji heroji i dalje batrgaju, ali ipak na fonu kolektivnog samoubistva. Prozor u svet je roman o kome se dosta pisalo u Francuskoj. NJime ste pokazali da ste pisac koji ume da reaguje na tragičnu aktuelnost terorističkog rušenja Svetskog trgovinskog centra u NJujorku, i s druge strane ste ponovo afirmisali svoju angažovanost pisca koji smatra da živimo ne samo u tragičnom, nego i u šašavom svetu. Napisao sam jednu rečenicu na poleđini knjige, koja kaže: „Jedini način da saznamo šta se dogodilo u restoranu na 107. spratu severne kule Svetskog trgovinskog centra 11. septembra 2001. godine, između 8.30 i 10.29 min., jeste da to izmislimo.“ Nemamo slika, ne znamo šta im se dogodilo, nema preživelih i nalazimo se pred dilemom: ili da se ne zanimamo za tu katastrofu iz poštovanja prema porodicama žrtava, ili da se predamo imaginaciji da bismo ispričali šta su doživeli u tom košmaru, služeći se dokumentacijom, televizijskim slikama i rekonstrukcijom. Mislim da je bilo bolje, u odnosu na opšte ćutanje, da se poslužim fikcijom da bih se približio što je moguće više realnom, onom što se stvarno dogodilo. Gotovo sve vaše knjige su autobiografske. Kako ste onda uspeli da date objektivnu (realističku) sliku katolika-monarhista koji su postali mondijalizovani kapitalisti u vašoj knjizi Francuski roman? Nije li autobiografija – biografija drugih? To je lepo rečeno. To je tačno. Ali ja smatram, kada govorim o sebi, da govorim i o vama. Ima jedna rečenica Viktora Igoa kome su prebacivali da govori o sebi: „O, nesmotreni, koji misliš da ja nisam ti!“ Naravno, ja sam ti. Pisati o sebi ne znači biti pretenciozni narcis koji se gleda u ogledalu. Da, sviđa mi se ta reč autobiografija drugih, to je dobro primećeno. Ima još jedna Prustova rečenica koja kaže: “Iz detalja ličnoga, razvija se opšte.“ Što su pisci detaljniji, precizniji o svom ličnom životu, utoliko su univerzalniji. U vašim knjigama ima volterovskih žaoka, ima rusoovskih meditacija jednog usamljenog šetača, ima ironije prema izvikanim književnim veličinama. Već sam rekao da je za mene objavljivanje knjiga čin otpora, to je takođe otpor usmerenju sveta, otpor njegovoj brzini. Da bi se napisao roman treba vremena, treba tišine, treba ugasiti telefon, internet, televiziju i sve ostalo. Prihvatiti da se bude sam, da se bude u tišini, to je način nepristajanja na način kretanja današnjeg sveta, na njegovo odbacivanje. Objaviti roman znači da smo odlučili da se iščupamo iz te buke, iz te brzine, iz savremenog ludila i smatram da su to simboli koje pisci treba da čuju. Mi hoćemo jedan drugi svet u kome ljudi nisu zaraženi aktuelnom bolešću koja se naziva ADD : (attention, deficit, disordrer – pažnja, deficit, nered) - nova bolest mladih koji ne uspevaju više da se skoncentrišu na neki konkretni zadatak. Orvel je u svojim knjigama proricao apsurd našeg novog sveta. Vi ne proričete nego konstatujete, pa ipak ima nešto orvelovsko u svemu tome. Da li sam u pravu? Naravno. Tačno je da je on bio vizionar kad je napisao 1984. To je bilo odmah posle rata, 1948. godine. Verovatno ga je inspirisao svet koji je već postojao oko njega, što znači da to nije bilo samo vizionarstvo, nego je to bila kritika totalitarizma koji je bio vidljiv istovremeno i u Nemačkoj i u Rusiji. I on je zamislio u svojoj zemlji, Engleskoj, totalni nadzor jednog rukovodioca - Velikog brata - koji bi nadgledao, putem ekrana, sva ljudska bića. To se već dogodilo sa Internetom, mobilnim telefonom, face book-om, svim savremenim tehnologijama koje su dale za pravo Orvelu i mi danas živimo u svetu tog Velikog brata. Uostalom, Veliki brat je postao ime jedne televizijske emisije koja dovodi kamere u apartmane da bi nadzirale ljude. To je vrlo važan pisac koji je predvideo naš put. Pisati o savremenom društvu znači predvideti, ili zamisliti, buduće katastrofe. Uelbek je zamislio i opisao atentat koji se dogodio u jednoj diskoteci u Tajlandu, a on se zaista dogodio u Indoneziji, znači, nedaleko. Kad nešto napišem često se užasnem, jer ono što sam zamislio, stvarno se dogodi. Stvari koje sam opisao u Rusiji, zaista su se desile kasnije. Ponekad literatura dozvoljava da se predvidi budućnost i možda daje mogućnost de se ona promeni. Na primer, ne znam da li sam prorok, ali znam da ministarstvo unutrašnjih poslova u Francuskoj razmišlja da izmeni zakon o pritvoru i jedan savetnik tog ministarstva mi je rekao da je Francuski roman bio inicijator te promene. Ako ubuduće ne budu privodili ljude sa toliko brutalnosti, ako im budu davali advokate od samog početka pritvora, to će biti zahvaljujući odjeku toga romana. Zaključujem da sam bio koristan bar u nečemu. Citirali ste velikog francuskog i svetskog filozofa Emila Siorana: „Ako prihvatimo da je đavo taj koji upravlja svetom, onda nam je sve jasno. Suprotno tome, ako je to Bog koji njime upravlja, onda nam više ništa nije jasno.“ Sioran je bio gnostik. I vi ste. Da, ipak je šteta što nam religija više ne služi kao putokaz i sve se lakše objašnjava ako je đavo taj koji upravlja svetom. Nažalost, danas izgleda da sve ide u pravcu koji ne vodi k svetlu, što je zaista strašno. Moje je mišljenje da je ideja Boga neophodna čoveku i ja jurim za tom idejom i nadam se da ću je stići. Jedina stvar koju treba znati na ovoj planeti jeste zašto ona postoji. Uostalom to je divna ideja i možda to čini dobre knjige, a dobre knjige opseda to pitanje. Treba li se boriti za obnovu humanizma? Neki filozofi, kao onaj slovenački filozof Slavoj Žižek, kažu da je komunizam budućnost kapitalizma. Ako iskustvo komunizma, sa svim njegovim varvarstvom i neuspesima, treba da nam zabrani da zauvek prestanemo da se nadamo, to bi bila katastrofa. Nama je potrebna nada, nismo stoka. Ta komunistička ideja nije bila glupa: imaćete besplatan stan, besplatan prevoz, svi će imati posla. To nije uspelo, ali u osnovi je bila divna, romantična ideja, koja se danas polako vraća. Kapitalizam je u vrlo teškoj krizi i svesni smo da ono što se dogodilo 2008. godine, kad su sve zapadne vlade nacionalizovale banke, da su time predale veliku vlast u ruke države. Što znači da su kapitalističke zemlje na putu da postanu komunističke zemlje. I to je prilično komično. Hladni rat je suprotstavio kapitalističku Ameriku komunističkoj Rusiji. Danas je Rusija najkapitalističkija zemlja na svetu, a Amerika postaje komunistička zemlja sa nacionalizovanim bankama, sa predsednikom koji ulaže stotine milijardi državnog duga u razvoj privrede i ekonomije. To je zaista svet okrenut naglavačke. Da ste to rekli pre dvadeset godina niko vam ne bi verovao. A to se sada stvarno događa. Zato mislim da političari ništa ne kontrolišu, ekonomija je ta koja vlada svetom.