Kinematograf

Prva bioskopska predstava za građanstvo održana je u Beogradu u kafani „Zlatan krst“ na Terazijama 6. juna 1896. godine. Decenijama je to bio restoran „Dušanov grad“, a danas, kako i priliči tranziciji - kockarnica. Bila je to prva filmska projekcija u Srbiji i na Balkanu i jedna od prvih u Evropi. O tom, nesumnjivo važnom događaju, mnogo toga znamo zahvaljujući istraživanjima naših istoričara filma. Poznato je da su projekcije filmova održavane od 16 do 21 čas, u razmacima od dvadesetak minuta. Da su ulaznice koštale dinar za odrasle i 50 para za decu i podoficire. Kuriozitet je da je jednu filmsku predstavu „odlikovao svojom posetom“, kako kažu tadašnji izveštači, kralj Aleksandar Obrenović sa kraljicom majkom Natalijom. Profesor Dejan Kosanović pronašao je u fondaciji „Limijer“ priznanicu da je, očito zadovoljan, kralj kako i doliči, ulaznicu platio kraljevski – 300 franaka. Filmove su prikazivali saradnici braće Limijer Andre Kar i Žil Žiren. Kad govorimo o prvom prikazivanju filmova, ne mogu da ne ukažem na jedan zanimljiv tekst objavljen u Srpskim novinama 5. juna 1896. godine Reč je o izuzetno stručno napisanom članku g. Pavla V. Vujića koji je slikovito predstavio „tehniku oživljavanja fotografija“. Smatram da će nekoliko početnih rečenica biti dovoljno da se shvati sav njegov značaj. „Čitav mikrokozam na pozornici, koja nije veća od jednog kvadratnog metra, a kojoj je dubina, tačno matematski uzev, ravna nuli! Zar to nije čudo XIX veka? A pri tome, i cela predstava traje četvrt sahata. Kratkoća predstave je jedina i sva zamerka, koja se ovome može i učiniti - jer se tu tako izvrsno verno i prirodno slike iznose, sve vam izgleda kao senke, koje jedna jedina mađijska reč oživi i u pokret stavlja - i kojima kao da samo glas nedostaje! Pantomima senki - koja kad se svrši - prohte vam se da odete reditelju njezinom, da mu zahvalite; ali vam je to nemoguće jer je i reditelj nem kao i svi njegovi glumci. Reditelj se zove KINEMATOGRAF“. Tekst od 185 redova završava se konstatacijom: “Jednom reči što je fonograf za sluh, to je Kinematograf za vid“. Posle velikog broja putujućih bioskopa širom zemlje, Beograd 1908. godine. dobija prvi stalni bioskop. U reprezentativnom hotelu „Pariz“ počinje da radi „Grand bioskop“. Vlasnik je bio preduzimljivi Svetozar Botorić, predstavnik najpoznatije filmske kuće u to vreme Pathe Freres (Braće Pate). U našoj kinematografiji ostaće upamćen i kao producent prvih srpskih igranih filmova „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“ i „Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi“, oba je režirao 1911. godine poznati glumac Čiča Ilija Stanojević. Tako je počelo pre 114 godina, a šta će biti sa bioskopima u vremenu pred nama, teško je i pretpostaviti. Srpski bioskopi jesu najveći tranzicioni gubitnik u našoj kulturi. Poslednjih godina sistematski je uništavana jedna od najjačih kulturnih ali i privrednih grana. Kulturnih, jer je u vreme blokovskih podela sveta naša zemlja uvozila više stotina filmova godišnje sa svih geografskih širina. Zahvaljujući između ostalog tome, mi danas imamo u Arhivu Jugoslovenske kinoteke jednu od najznačajnijih filmskih kolekcija na svetu. Privrednih, jer je naša zemlja po broju poseta bioskopima u odnosu na broj stanovnika bila u samom vrhu evropske lestvice. I producenti i distributeri i prikazivači pristojno su živeli od svoga rada. Epicentar tih događanja bio je „Beograd film“, potpomognut dvoranama Muzeja kinoteke, Kulturnog centra Beograda, Doma omladine, Doma sindikata, raznih centara za kulturu, studentskih i radničkih univerziteta… A onda je došla tranzicija, privatizacija, i ostali smo bez Beograd filma i mnogih drugih dvorana, oni koji su o(p)stali više su izuzetak, pre svega zbog toga što im prikazivanje filmova nije bila jedina delatnost. Dugogodišnja agonija Beograd filma prekinuta je tako što smo „za kilo mesa zaklali celog vola“. Da li je teška situacija morala da se rešava prodajom SVIH bioskopa ili je problem mogao da se rešava na neki drugi način - pitanje je za upućene koji su dozvolili takav način uništavanja ove znamenite bioskopske institucije? Znamenite zato što je način na koji je prikazivao filmove bitno drugačiji od onoga kako se to danas radi. Bioskopi Beograd filma su bili raspoređeni po čitavom Beogradu i ako baš niste hteli, a u grad se išlo i da bi se pogledao film u Jadranu, Kozari ili 20. oktobru, onda je posle nekog vremena taj film dolazio vama “na noge“ u „Šumadiju“ na Banovom brdu, „ Slavicu“ na Karaburmi… Vođena je vrlo precizna programska politika prikazivanja i zato su desetine distributerskih kuća od Slovenije do Makedonije smatrale da im je film uništen ako nije imao beogradsko prikazivanje. Toga više nema. Opstaju oni najuporniji, i treba im odati puno priznanje, kao što su Tak i Roda, Zvonko Đorđević (distribucija i prikazivanje) i Zoran Cvetanović (prikazivanje). Ne samo što opstaju nego i pokazuju da je moguće održati namenu bioskopskih dvorana. I njima bi, verovatno, život bio lagodniji da su ih prodali ili promenili namenu. Srećom, nisu. Suština nije u prodaji bioskopa već u njihovoj prenameni u sve i svašta ili jednostavno nebavljenju bioskopskom delatnošću kako to zakon predviđa. Sad je za isterivanje pravde, kasno. Šta činiti? Jedno je kristalno jasno: bez bioskopa ne samo što se dovodi u pitanje proizvodnja filmova, već se ugrožava čitav segment kulture i stvaralaštva. Da li to znači da ćemo filmove snimati za potrebe festivala i televizije? To bi, uza sve drugo, bila preskupa „zabava“. Još pre petnaestak godina, ne pretpostavljajući šta će nam se desiti, predlagao sam da se uvede institucija GRADSKOG BIOSKOPA. Da svaki grad od Subotice do Vranja ima svoj bioskop, kao što ima svoju biblioteku ili muzej. Bioskopi postoje u mnogim centrima za kulturu ili drugde, postoje i ljudi koji su obučeni da rade u njima, postoje i mnogi entuzijasti koji mi se godinama javljaju i mole za pomoć da i u njihovom gradu „PONOVO RADI BIOSKOP“ Pružajući pomoć u realizaciji programa, ali i redovnom godišnjom dotacijom, gradovi bi mogli mnogo toga da učine da se stvori toliko potrebna sigurnost kako se stvar ne bi svela na kampanju. Sa „mrežom“ od tridesetak ili više bioskopa stvorili bismo uslove da i novoproizvedeni i novouvezeni filmovi imaju svoju „SIGURNU KUĆU“ .