Odlazak Odiseja

Breht je u „Baladi o Fransoa Vijonu“ karikirao hageografski stil zvaničnih biografija političara i znamenitih ličnosti DDR-a. „Fransoa Vijon dete siromašnih je bio ...“ Pa da krenemo. Bar onako kako su mnogi reagovali na agencijsku vest „da je 15. 6. 2010. u svom stanu na Zvezdari pronađen mrtav glumac Bekim Fehmiu“. Rođen u Sarajevu 1. 6. 1936. Četiri godine mlađi od DŽejmsa Dina, sedam godina stariji od Mika DŽegera. Ili Slobodana Miloševića. Albanac. Mada mediji pomalo okolišaju kada je reč o etnicitetu. Nesporno talentovan, upisuje tadašnju Akademiju za pozorište, film i televiziju (a ne kako se uglavnom pogrešno navodi - Fakultet dramskih umetnosti) u Beogradu. Pod uslovom da dobro nauči srpski. Samo četiri godine kasnije slede uspesi na pozornici, a onda nešto kasnije, otvara se prostor veći od života. Godine 1962. diskretnom epizodom u filmu „Saša“ drži opelo u jednoj od najduhovitijih montažnih scena jugoslovenskog patriotskog filma. Zahvatio ga je onda cunami „crnog talasa“. Tri godine kasnije, 1965. je u „Neprijatelju“ Živojina Pavlovića, koji ovaj radi za slovenačke producente čekajući da se odbunkeriše debitantski dugometražni film „Povratak“. Iste godine je i u „Klaksonu“ Vojislava - Kokana Rakonjca, čija se životna avantura završila strasno i tragično, nalik na sudbine junaka njegovih filmova. Kruna ranih radova je godinu dana kasnije u „Roju“ Miće Popovića, nepravedno „potcenjenom“ filmskom autoru zarad jedinstvenog slikarskog genija. Romantični intermeco bile su „Tople godine“ (1966) Dragoslava Lazića, koje otkrivaju njegovu nežnu stranu naspram muževne pojavnosti i dramske uverljivosti, i otkrivaju potencijal romantičnog. Godine 1967. oluja se sprema. Perje će da leti na sve strane. Aleksandar - Saša Petrović smešta večnu (biblijsku?) priču o prokletstvu lutanja u potrazi za srećom (Bogom) u milje Roma, skupljača perja, kako će biti i jednostavan i tačan naziv filma koji će za svetsku distribuciju biti prepevan kao „Video sam i srećne Cigane“. Minuciozna fotografija Tomislava Pintera, bazirana na naivnom slikarstvu u smislu tabloidnosti i kolorita (sličan eksperiment ponovljen uspešno i u „Brezi“), uspela je da uhvati kreativni vatromet, žeđ za životom Fehmijua kao Belog Bore, uz kolosalnog antagonistu, velikog i jedinstvenog Velimira - Batu Živojinovića i strasnu i rasnu Oliveru Vučo (danas Olivera Katarina). Kvintesencija balkanskog derta u samo nekoliko minuta. Srča. Krv. „Đelem, đelem ....“. Bio je to njegov prvi Odisej (Uliks) negde između Homerovog originala DŽojsove transpozicije i ciganske magije. Da li je presudio antički potencijal „Perjara ...“, tek italijanski producenti, sinjor De Laurentis pre svih, prepoznali su u njemu hrabrog i lukavog Odiseja, koji će herojski zablistati u TV serijalu koji i danas mladi Italijani smatraju nezaobilaznim delom svog detinjstva. Karta za Holivud bila je već kupljena, i overena. „Avanturisti“ (1969) su bili raskošna ekstravaganca „Paramaunt pikčersa“ vredna tadašnjih 10 miliona dolara. Iako je kritika sasekla film, ali svakako ne i Bekimovu harizmatičnu interpretaciju, gde je bio jednak, i na momente „jednakiji“, sa najvećim filmskim artistima. Svim ovim ulogama Bekim demonstrira gotovo nestvarnu lakoću transformacije, dajući svojim junacima sa raznih paralela suštinsku uverljivost i magnetizam koji su prepoznavali gledaoci bilo da im se obraćao na italijanskom ili na engleskom (koji je kažu naučio za nedelju dana). Možda Bekim Fehmiu ne bi ni „dobacio“ do novih generacija, nego tek ostao deo usmene legende, da nije zasjao kao vaspitač Munižaba u debiju Gorana Markovića „Specijalno vaspitanje“ (1977) gde je, po tvrdnji reditelja, velika zvezda praktično besplatno odigrala ulogu u koju je verovala. U vreme u kojem salvete postaju ishodište iscrtavanja granica, a ljudi postaju meta velikih nacionalista, prekida jednu predstavu („Gospođa Kolontaj“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) i odlazi u dobrovoljno ćutanje, dajući oproštajni intervju u „Politici“ 1987, za koji mu sve misleće i pošteno odaje priznanje. I to je to. Kako je rekla njegova Branka ispraćajući Bekima na „Elizejska polja večnosti“.