Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   12.12.2017. 11:28
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Писма
Политика
Перископ
Двоглед
ВИП коментар
Економија
Људи
Реч
Друштво
Реч недеље
Људи и догађаји
Култура
Догађаји недеље
Тевелогија
Мини интервју
Свет
Тај луди свет
Људи
НИН упитник
Афоризми
Недељник
Топ техно
Life Style
Колумне
Хипократија
Постекологија

 

Култура

Путујући биоскоп Балашевић
Дистрибутерски бајпас

На турнеји по Србији, са мултимедијалним перформансом глумаца, музичара, фотографа, костимографа, гостију... филм „Као рани мраз“ видело до сада више од 40.000 гледалаца

Његово величанство, љубитеља филмске уметности у данашњој Србији, ретку и племениту зверку у релативном и апсолутном статистичком смислу речи, требало би такорећи законом заштитити. Изумирању ове врсте, у светским а и нашим условима, допринеле су многе општепознате околности за које овом приликом није потребно трошити простор. Али, основни узрок ни у овом случају није могуће заобићи: пребацивање филмова са великих филмских на мале телевизорске (и рачунарске) екране, са аналогног медија целулоидне траке на дигитални медиј видеорекордера и, касније, DVD-а – протеривање гледалаца из великих замрачених сала, у којима је јавно гледање филмова обједињавала колективна емпатија, у приватни простор и изолацију станова. Нов начин конзумације филмске уметности, наизглед комфорнији и ближи сензибилитету савремених људи, праћен масовним затварањем филмских сала, учинио је да филм престаје да се доживљава као уметничка представа, као догађај својеврсне сценске уметности, као догађај атракције, спектакла и свечаности за коју се, истовремено са стотинама других људи, требало бар у минималном смислу припремити (купити карте, обући и стићи тачно на време почетка емитовања).
Осим што је овом конверзијом, са великог платна на мале екране, додатно изгубио на сугестивности, атмосфери и снази израза – филм је у кућним условима постао само једна од многих забава, један од видова убијања вишка времена и досаде, губећи игру на овом за њега страном терену од мноштва изворних дигитализованих производа, попут видео-игрица (које су у графичкој симулацији реалности готово достигли перфекцију филма и чији софистицирани програми омогућују реализацију интерактивних сценарија), интернета који је, са најразличитијим облицима комуникације и готово незамисливим мноштвом различитих садржаја, начинио један готово зачарани симулакрум – симулакрум који своје конзументе лако прави тешким зависницима.
У нашим условима, наравно, све оно што се као лоше догодило филму у свету, догађа се овде на неупоредиво бруталнији начин. Могућност да данас у Србији одгледате неки од савремених хит филмова у за то технички и хигијенски примереној сали готово да се може избројати на прсте једне руке. Просечан гледалац филмова са почетка овог текста не само што је код нас врста у нестајању, већ и оно мало преосталих заљубљеника полако али сигурно губи преостали „животни простор“, сцену за јавно приказивање филмова на великом платну.
Какав је повратни ефекат овог кукавног стања на домаћу филмску продукцију није тешко одгонетнути. Државног новца за филмску продукцију има толико мало да је, у односу на његов укупан износ, бројка играних филмова снимљених у Србији у току последњих неколико година готово невероватна. Та несразмера се одржава чињеницом да продуценти од државе добијају отприлике једну десетину потребног новца за производњу просечног играног филма – а разлику намирују нашим типичним „сналажењем“ (од јурења мрзовољних и непоузданих спонзора, до преправљања сценарија избацивањем скупих сцена). Али, врхунац драме зване снимање играног филма код нас настаје тек са његовом дистрибуцијом. Ту се сваки продуцент нађе пред зидом. Заинтересованих, квалификованих и референтних дистрибутера готово да и нема, а ни биоскопа који су у функцији. Преостају фестивали – домаћи и страни. Приказивањем домаћих филмова на њима се „оправда“, „легализује“ потрошен државни и спонзорски новац, добију унапред прописане награде и признања, опере професионална савест и настави даље у нове радне победе. Где је ту филмска публика? У мишјој рупи! Она је тек декор разних фестивалских манифестација, начињених по принципу: од професионалаца за професионалце! Тако је филм, не само код нас, од масовне готово постао елитистичка уметност.
Као најодговорнија личност у продуцентском аспекту посла на изради филма „Као рани мраз“, са завршетком продукцијске и постпродукцијске фазе, суочила сам се са реалношћу коју сам у претходном делу текста настојала да дочарам независно од вредносног дискурса, интереса и могућности. Без месијански амбиција да преокренем стање у националној кинематографији, узимајући у обзир наведена (и многа друга) ограничења, настојала сам да установим алтернативни дистрибутерски бајпас, да дефинишем његову организацију и да филм „Као рани мраз“ прикажем онима због којих је превасходно и прављен – гледаоцима.
Тешко је проценити у којој је мери путоказ за пројект алтернативног дистрибутерског бајпаса настао спонтано, продужавањем листе премијерно-промотивног приказивања филма од оних већих урбаних средина ка оним мањим, све до села и установа (болница) у којима је постојао минимум просторних могућности. Међутим, стратегија, садржај и организација наступа у различитим срединама морали су бити прилагођени тим срединама и нису се могли напросто мултипликовати. Због тога је „Путујући биоскоп Балашевић“ организовао турнеју филма „Као рани мраз“, приказујући не само филм, већ и паралелно реализујући мултимедијални перформанс глумаца, музичара, фотографа, костимографа и многих других уметника, гостију или сарадника на филму. Тако су се ова гостовања претварала у нешто „више од филма“, али је сам „Као рани мраз“ заправо био не само повод, већ и довољно моћна основа интегрисања укупног догађања, догађања у чијем је епицентру увек био филм.
Листа градова, села и установа које је „Путујући биоскоп Балашевић“ обишао већ је поприлична (Нови Сад, Београд, Сремска Каменица, Стара Пазова, Нови Бечеј, Меленци, Трстеник, Бач, Руски Крстур, Крагујевац, Лесковац, Нови Кнежевац, Сремска Митровица). Свуда су нас, без изузетка, дочекале пуне сале људи, обрадованих необичним преседаном да један домаћи уметнички, премијерни филм могу одгледати на великом платну у свом месту, да се могу дружити и разговарати са глумцима, костимографима, музичарима и многим другим сарадницима филма, да могу додатно посетити пратеће програме и манифестације. О атмосфери, емоцијама и утисцима тешко је говорити а да као учесник не будем субјективна. Међутим, мислим да нећу претерати ако кажем да смо свуда дочекани и испраћени дугим аплаузима, често и овацијама. Уосталом, број, који ни изблиза није коначан, од око 40.000 досадашњих гледалаца, о томе говори сам за себе.
На крају, не тврдим да ово искуство има карактер универзалног рецепта за превазилажење укупне кризе српске кинематографије, па чак ни рецепта за побољшање више него симболичне гледаности домаћих филмова. Отуда, најмање што желим је то да се овај текст схвати као неко држање слова некима тамо, истицање неког свог успеха наспрам неуспеха свих осталих и слично. Напротив, потпуно сам свесна свог релативно скромног искуства у овој врсти посла. Оно што сам и што смо покушали да учинимо (и што ћемо и даље чинити) везано за повећање гледаности филма „Као рани мраз“ је тек један од алтернативних дистрибутерских путева, производ креативног тражења излаза из прецизно уочених, овде и сада, проблема и њиховог решавања на ефикасан и рационалан начин ресурсима који су нам били доступни. 



Оља Балашевић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

Ништа шта је моје не преписујем другоме, то је принцип међу нама Пироћанцима. Оно што имам није ми оставио деда, већ сам стекао радом у водећим светским фирмама

Божидар Ђелић, потпредседник Владе

Прочитајте све мисли

Култура