Umetnici kao drvoseče

Da bi snimio svoj drugi igrani film „Žena sa slomljenim nosem“, Srđan Koljević je utrošio skoro četiri godine. Za dobar scenario potrebno je najmanje godinu-dve rada, posle toga sledio je onaj, inače najmučniji deo posla, skupljanje novca da bi se snimio film: „To je onaj frustrirajući deo života u pravljenju jednog filma, posebno za mene koji po prirodi nisam baš previše samouveren i onda počinjem da sumnjam u ono što sam uradio. Uzdam se da je odlika inteligencije da se stalno preispitujete i sumnjate. Snimati film u Srbiji danas, to je kao da pisac koji hoće da napiše knjigu, mora da ide u šumu da obara stabla od kojih će da napravi papir, kako bi na tom papiru pisao knjigu! Mi koji se bavimo filmom stalno smo u toj poziciji da testerom idemo u šumu. Kad dođe do samog snimanja filma, tu počinje zadovoljstvo.“ Zadovoljstvo ovog autora počelo je na filmskom festivalu „Sinema siti“ u Novom Sadu, gde je njegov scenaristički rediteljski rad dobio najviše nagrade, a nastavlja se ovih dana kada putuje na međunarodni filmski festival A kategorije u Karlovim Varima, pa dalje... Srđan Koljević je diplomirao 1993. godine sa scenarijem za film „Kaži zašto me ostavi“, koji je Olegu Novkoviću bio takođe diplomski film. Poslednjih desetak godina na FDU predaje scenario studentima dramaturgije i režije, ima zvanje docenta. Kao scenarista i koscenarista, potpisao je 12 filmova među kojima su „Ubistvo s predumišljajem“, „Stršljen“, „LJubav i drugi zločini“, „Klopka“... Za svoj prvi igrani film „Sivi kamion crvene boje“ dobio je 11 međunarodnih nagrada na 40 međunarodnih festivala i 13 nagrada na domaćim festivalima. Pisao je scenario za dva grčka filma. Zanimljiv je podatak: film „Klopka“ , čiji je Koljević koscenarista (sa suprugom Melinom) 2007. bio je naš kandidat za Oskar iste godine kada je grčki kandidat za Oskar bio film čiji je scenario potpisao takođe Srđan Koljević! „Budućnost srpskog filma moguća je jedino u koprodukcijama i to je dobra stvar jer čim izađete na međunarodnu scenu vidite da postoji sistem kvaliteta. Ako su vaš tekst i projekat dobri, pronaći će put, a ako nisu neće. I tako možete biti sigurni da je stvar do vas, a ne u tome da su se neke zle sile urotile protiv vas. “ Kao đak gimnazije u Sarajevu bio je okrenut pozorištu, potom je upisao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1986. godine, počeo da piše scenario za film „Sivi kamion crvene boje“ i ponaša se kao ljudi koji nemaju zacrtane planove za budućnost, već ga stvari jednostavno zatiču. U kojoj meri njegova životna biografija određuje njegovo pisanje, koliko oseća sudbinu bosanskih izbeglica u Beogradu, budući da je i sam otišao iz svog rodnog grada da se u njega više ne vrati: „Sve što čovek doživi i ono što je deo mog životnog iskustva, prelama se i nalazi u onome što radim. Kreativni proces je takav da realno iskustvo nalazi sasvim drugi oblik u onome u čemu stvaramo. U onome što sam pisao kao scenario za filmove, kombinovao sam, sada veći deo svog života u Beogradu, sa detinjstvom koje sam odživeo 17 godina u Sarajevu. Sudbinu bosanskih izbeglica osećam na neki način posredno, i kao sudbinu izbeglica uopšte. Ali, u svom filmu sam govorio o mladim ljudima koji su tokom devedesetih godina prošlog veka, pa i proteklu deceniju, svi ponešto izgubili i svi oni imaju poneku traumu, kao što je to slučaj sa većinom ljudi u realnom životu. Ti gubici su, makar na indirektan način, vezani za haos u kome smo živeli. A ja sam se u ovom filmu bavio upravo prevazilaženjem gubitka, zarastanjem rana i ožiljaka, kroz priču o tome kako život pobeđuje. Publika se u Novom Sadu smejala tokom projekcije, ali ovaj film nije komedija. Cilj mi je bio da on izazove i emocije i smeh, da se gledaocu malo steže grlo dok se smeje, da film doživi, na neki način, kao priču o svima nama. “ Da bi bio uspešan u svetu, srpski film mora da zadovolji dva kriterijuma – smatra Koljević i objašnjava: „Prvi kriterijum je da bude istinit i verodostojan i da ga publika u sredini u kojoj je nastao prihvati kao takvog. Drugi kriterijum je da taj film bude zanimljiv i priznat i u inostranstvu. “ Srpski film poslednjih godina ne prolazi baš najbolje u inostranstvu, jer mu ne ide naruku „geopolitička situacija Srbije“. Tako govore oni koji nas uveravaju kako se od našeg filma očekuje da svetu pruži onu sliku o Srbiji kakvu svet želi da vidi: „Uveren sam da u naredne dve-tri godine srpski film ima šansu da nešto napravi. Znam, mi nismo trenutno u modi, u modi su rumunski filmovi, ali moda rumunskog filma će proći. Oni su trenutno na svom vrhuncu, možda i u opadanju. Mada, treba znati da su logistika i novac koji su oni utrošili na promociju svog filma nešto što mi ne umemo ni da zamislimo. Ipak sam uveren: ako pronađemo pravu artikulaciju naših priča, ako se poklope razne geopolitičke stvari, mi imamo mogućnosti da naši filmovi prodru i uđu u modu. Jer, mi imamo situaciju da poslednjih godina jedan do dva filma iz Srbije budu ozbiljno prepoznati na međunarodnim festivalima. A to je dobar potencijal da se stvori interesovanje za srpsku priču. Sagovornik NIN-a je deo one generacije mladih umetnika koji imaju manje od 40 godina i ne pamti da je ikada bilo dobro. Kaže da dobra vremena pamte samo mnogo stariji autori: „Država nije fer prema kulturi, a prema filmu pogotovu, zato što je u svim turbulentnim periodima film bio naš najlepši predstavnik u inostranstvu, mala stvar koja je pokušavala i koliko-toliko menjala sliku o ovoj zemlji. I to na lep način, zaobilazeći ono što je dnevnopolitička percepcija. Nije fer da država pred tim zatvara oči. S druge strane, mislim da nikada nije bio jači uticaj politike, tako direktno, kao sada. Ni starije kolege se ne sećaju toga da su ljudi, dovedeni partijskim linijama, odlučivali da li je neki filmski projekat dobar. Ranije su to radili umetnici koji su priznati u svom polju, a postali su simpatizeri ovih ili onih partija. “ Srđan Koljević je sin Nikole Koljevića, srpskog političara iz Bosne i Hercegovine, profesora, prevodioca, esejiste, koji je važio za jednog od najcenjenijih šekspirologa u bivšoj Jugoslaviji. Bio je na dužnosti prorektora Univerziteta u Istočnom Sarajevu kada je 16. januara na Palama pucao sebi u glavu i preminuo u bolnici u Beogradu. Na pitanje koji je najlepši kompliment koji je dobio od svog oca, Srđan odgovara: „Jednom mi je rekao da sam ga iznenadio. To je značilo da je nešto što sam uradio bolje nego što je on očekivao. To sam upamtio, jer se trudim da iznenadim i sebe i one koje volim, da nešto bude malo bolje nego što se to od mene očekuje.“