Žene, mačke i kokoške

U broju 3088. preneo sam žalbu jedne dugogodišnje čitateljke NIN‑a na jedan oglas pod naslovom „Požurite na čas! Svet čeka na vas”. Napisao sam tada da „čeka na vas” nije nikakva greška, kako se njoj činilo, nego je isto tako pravilno kao i „čeka vas”. U to vreme nisam znao da je o razlici između tih dveju konstrukcija već pisala Milka Ivić u svojoj knjizi „Red reči” (2002). Svoj propust sam otkrio zahvaljujući poslednjem broju „Zbornika Matice srpske za filologiju i lingvistiku”, u kome je objavljen rad Vladislave Ružić pod naslovom „Glagol tipa čekati kao upravni predikat”. Pozivajući se na svoju slavnu prethodnicu, Vladislava Ružić pokazuje da je upotreba predloga na sasvim slobodna u primerima kao „čekajući (na) njega”, „čeka (na) ručak”. U drugim slučajevima, predlog daje glagolu posebno značenje, jer izražava „odgovornost” očekivane osobe ili predmeta: od njih zavisi koliko ćemo čekati i da li ćemo ih uopšte dočekati. Kažemo, na primer, „Oni me čekaju”, ali „Moram da žurim zato što svi oni čekaju na mene, na svež hleb, na doručak” (ako ja ne dođem, i dok ne dođem, nema hleba ni doručka). Među mnogobrojnim primerima koje autorka navodi zanimljivi su i oni kao „Na taj se dan dugo čekalo”, gde se glagol u bezličnom obliku ne bi mogao upotrebiti bez predloga na. Ako sam u prvom pasusu ovog teksta napisao „Milka Ivić” bez ikakve titule, to nije zbog nedostatka pristojnosti, nego zato što nisam mogao da odlučim koji oblik da upotrebim. Ova svetski poznata naučnica u medijima se obično navodi kao „akademik Milka Ivić”, ali u priručniku „Rod i jezik”, koji su prošle godine izdale novosadske feministkinje, piše da se za ženu mora reći „akademkinja”. Akademkinja bi pre moglo biti od akademac (učenik vojne akademije), dok bismo od akademik očekivali akademikinja – ali to je toliko glomazna reč da nisam čuo da ju je do danas iko upotrebio, bilo u govoru ili u pisanju. S neuobičajenim ženskim imenicama muku muči i Miloš Stojanović, naš čitalac iz Kanade. Čitajući vesti o tenisu, uglavnom sa televizije B-92, on je zapazio sve češću upotrebu reči nositeljka za takmičarke koje su nosioci grupa. Saznajemo tako da su se „petog dana Rolan Garosa od takmičenja u ženskoj konkurenciji oprostile tri nositeljke”, ili da je na turniru u Majamiju „Ivanovićeva bila postavljena za sedmu nositeljku”. Ne bez ironije, Miloš komentariše: „Mi često upotrebljavamo i reč nosilje, ali ne znam da li bi teniserke volele da ih tako zovemo...” U tome je nezgoda: nosilja ili nosilica označava kokošku koja redovno nosi jaja, kao što je lovica mačka koja dobro lovi miševe, usled čega „Rod i jezik” za ženu koja lovi predlaže neobični oblik lovačica. Recimo pošteno: čak i ako neko nije spreman da prihvati punu ravnopravnost žena s muškarcima, sigurno im neće uskratiti prava koja imaju mačke i kokoške. Pitanje je samo koje kovanice možemo da prihvatimo, a koje ne. S „lovačicom” će teško ići; razne „‑loškinje” još izazivaju otpor. Nositeljka ne bi trebalo da zadaje teškoće, jer već imamo prevoditeljku, drage slušaoce i drage slušateljke, i tome slično. Setimo se da smo pre desetak godina govorili isključivo o američkom državnom sekretaru Madlen Olbrajt. S Kondolizom Rajs to je počelo da se menja, a danas smo već navikli da Hilari Klinton, još jednu našu veliku simpatiju, zovemo državna sekretarka.