Kvaziekspertiza „ekspertskog tima“

Institucije koje se bave zaštitom kulturnog nasleđa u Srbiji nemaju sreće. To se odnosi i na najstariju među njima, Narodni muzej u Beogradu, čiji „slučaj“ proteklih meseci prerasta u svojevrstan estradni hepening, a sve pod maskom brige za zbirke i fondove koji više od sedam godina nisu dostupni posetiocima. Kao jedan od mnogih učesnika u pripremanju i realizaciji Projekta rekonstrukcije, adaptacije i dogradnje ovog muzeja želim da skrenem pažnju na stavove i postupke koje tokom poslednje tri godine preduzima Ministarstvo kulture nanoseći štetu institucionalnom sistemu i kulturi Srbije i da podsetim na niz činjenica koje se zaboravljaju. Posle izrade Glavnog projekta i dobijanja Odobrenja za gradnju, svedoci smo trogodišnjeg zastoja i medijskog zapleta, kao u jeftinim trilerima, dolazi do „očekivanog“ obrta. Od ’’najpametnije kuće Srbije’’ u kojoj je ’’svaki kutak za izložbu’’, došlo se do „saznanja“ da je neko krijući prave namere od ’’naroda Srbije’’, napravio ’’šarenu lažu u 3d’’ da bi remek-dela deponovao ’’kraj velikog blata’’ i ’’obračunao sa starim zdanjem’’. Hronološki gledano, do ove nagle promene raspoloženja prema projektu rekonstrukcije najstarije ustanove zaštite u Srbiji dolazi neposredno nakon izbora 2007. U skladu sa novijim političkim običajima, a podstaknuto dojavama „anonimnih poštovalaca Muzeja“, odmah se pristupilo preispitivanju „sumnjivih“ aktivnosti kojima su se bavili prethodnici. Ova već karakteristična vrsta opsesije u traženju štetnih radnji sa državnim/narodnim parama, proizvela je zaustavljanje svih poslova na predstojećem uređenju Muzeja. Kako u okviru rada državne uprave i budžetskih ustanova ne postoje kriterijumi za ocenu rada, niti mehanizmi za utvrđivanje odgovornosti ili uspešnosti, često se potežu drugi instrumenti za degradiranje ili uzdizanje pojedinaca ili projekata u cilju postizanja željenih rezultata. Obično se počinje manipulacijama preko određenih medija, zatim se selektuju informacije, da bi se na kraju spinovanjem činjenica i poruka zapakovala za javnost željena verzija događaja. U ovom slučaju krenulo se sa sporednog koloseka, od Depoa za privremeni smeštaj muzejskih zbirki i ugovora između Muzeja i Kunsttransa koji je rezultat postupka sprovedenog od strane Muzeja, u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama. Posebno obezbeđen, klimatizovan, opremljen i osiguran prostor, koji je morao da ispuni najviše evropske muzeološke standarde, predstavljen je u javnosti kao preskupi magacin/hangar, a čitav slučaj kao prevara. Istina je da se u periodu 2004-2007. tadašnji ministar kulture D. Kojadinović založio za alternativno rešenje dobijanja slobodnih državnih prostora za potrebe Muzeja, ali bez uspeha. Svi su se pokušaji završavali pod bedemima jedne ustanove: Direkcije za imovinu RS. Ministar sa svojim timom bio je pred iskušenjem: da li čekati da se steknu drugačiji uslovi i pojave prostori sami od sebe, ili da se donese odluka o realizaciji projekta rekonstrukcije? Faktor visokog stepena ugroženosti zbirki, na koji su ukazali konzervatori, bio je presudan činilac za odluku koja nije doneta na prečac niti ishitreno. U razmatranju problema učestvovali su ugledni profesionalci i zato smatram posebno važnim davanje sažetog pregleda događaja. Tokom 2002. završava se i usvaja Strateški plan za razvoj Narodnog muzeja u Beogradu. U obimnom elaboratu stručna služba Muzeja daje elemente razvojne strategije i kao prvi od dugoročnih ciljeva ističe potrebu za rekonstrukcijom i adaptacijom prostora. U mandatu ministra B. Lečića, formira se Visoki odbor za rekonstrukciju Narodnog muzeja, na čijem čelu je po funkciji ministar kulture, sa zadatkom da koordinira aktivnosti, razmatra muzeološku i programsku strategiju, savetuje i usvaja predloge i odluke vezane za planirane radove. Nakon javnog konkursa, projektovanje je povereno prof. dr Milanu Rakočeviću. Projekat je rezultat sinhronizovanog rada tima od preko 70 inženjera različitog stručnog profila. Novi krovni plašt osmislio je kao konstruktivni sistem prof. dr Miodrag Nestorović. Originalna konstruktivna zamisao i studiozan projektantski pristup proizveli su arhitektonsko rešenje visokih kvaliteta koje postiže maksimalnu harmoniju sa istorijskom građevinom, ali joj istovremeno daje i notu savremenosti. Projekat je bio predmet razmatranja Potkomisije Skupštine grada Beograda za arhitektonsko oblikovanje i Potkomisije za graditeljsko nasleđe i urbanu rekonstrukciju, koje daju pozitivno mišljenje na Idejni projekat restauracije, rekonstrukcije i dogradnje objekta Narodnog muzeja. NJihove odluke potvrdila je Komisija za planove Skupštine grada. I Republički zavod za zaštitu spomenika dao je saglasnost na Idejni projekat. Nakon izrade Glavnog projekta obavljena je i zakonom propisana tehnička kontrola čiji je nosilac bio Institut za materijale i konstrukcije Građevinskog fakulteta. U julu 2006. Vlada RS donosi odluku da „podržava finansiranje programa rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu prema predloženoj dinamici“. Na predlog sedmočlane komisije Inženjerska komora Srbije nagrađuje prof. Rakočevića za projekat koji ocenjuje kao „značajno ostvarenje u domenu projektovanja veoma složenih i zahtevnih arhitektonskih, građevinskih i tehnoloških objekata“.U postupku koordinacije, analize, ocenjivanja, donošenja odluka i kontrole učestvovalo je više od 40 profesionalaca: akademika, profesora, doktora nauka, magistara, inženjera, konzervatora. Obezvređivanje, blaćenje, cinično šegačenje sa tuđim radom i uspehom, već je poznato kao jedan oblik zagađenja naše sredine, kojim bi trebalo da se pozabavi buduća nauka – ekologija ljudskih odnosa. Bilo ko da je u ovako značajnom državnom projektu u kulturi načinio greške ili čak zloupotrebio položaj, Ministarstvo kulture ima mogućnost i obavezu da to proveri i utvrdi. Začuđujuće je da je bilo potrebno da prođu tri godine da bi se zaključilo da imamo loš projekat. Sve se kruniše laičkim, a ponekad i diletantskim izjavama koje apostrofiraju Projekat kao, takoreći zločinački čin, koji ne samo da šteti čuvanju kulturnog nasleđa, već vodi i fizičkom uništenju centralnog korpusa zgrade Muzeja. Posledice ovakvog pristupa problemu, ako problem uopšte postoji kada je u pitanju ovaj projekat, mogu biti nesagledive. Narodni muzej se u javnosti doživljava kao civilizacijski i kulturni trezor, koji tvorevine duha i iskustva zajednice treba da sačuva i ispostavi budućim generacijama. Nosioci odbrane našeg integriteta jesu upravo kulturne institucije, posebno muzeji. NJihova strateška uloga i značaj iskazuju se tokom dužih vremenskih intervala i ne mogu se tumačiti svakodnevnim trgovačko–komercijalnim kriterijumima. Potisnuta svest o svemu navedenom u Ministarstvu kulture kompenzovana je krajem 2009. formiranjem tzv. ekspertskog tima sa zadatkom da „izvrši temeljnu ekspertsku analizu i proveru urađene tehničke dokumentacije kao i procenu održivosti Projekta rekonstrukcije Narodnog muzeja“. Rezultat njihovog rada je „sažeti komentar“, koji „nedvosmisleno konstatuje da projekat ne poseduje potrebni kvalitet i racionalnost u pristupu koji bi ga preporučili za izvođenje“. Na samo šest strana teksta sledi „analiza projektne dokumentacije“ bez argumenata ali sa kvalifikacijama kao što su: „nije adekvatno“, „nije racionalno“, „nije rešeno“, „neprihvatljivo je“ itd. U čitavom tekstu, nema ni traga analitičkom postupku ni jasnoj metodologiji. Tekst je zbir ličnih, neutemeljenih i nedokazanih stavova tekstopisaca, kojima bi trebalo da verujemo na reč. Nije poznato ni na osnovu kojih kriterijuma je izvršen izbor članova „ekspertskog tima“ i šta je to što ih kvalifikuje za ocenjivanje ove vrste projekata? Ono što je odmah uočljivo jeste to da među njima nema konzervatora, odnosno stručnjaka za pitanja tretmana zgrade kao kulturnog dobra i zaštite njenih kulturno-istorijskih vrednosti. Može se primetiti i ozbiljna zbrka u oglašavanju ovog tima u kojem se arh. B. Mitrović, inače predsednik UO Narodnog muzeja pojavljuje pa nestaje po potrebi, što se lako da pratiti na zvaničnom sajtu Ministarstva kulture, a ukazuje na mogući sukob interesa. Sličan je slučaj i sa drugim članom ove grupe, R. Božovićem, čija firma EnPlus nije izabrana za „postavku termodinamičkog modela i izradu elektronske simulacije varijantnih rešenja klimatizacije izložbenog prostora rekonstruisanog objekta Narodnog muzeja u Beogradu“. G. Vojvodić je, pak, kao član Potkomisije Skupštine grada Beograda za arhitektonsko oblikovanje, dao svojevremeno pozitivno mišljenje o Projektu, dok u „ekspertskom izveštaju“ zauzima negativan stav. Institucije koje su u Srbiji kompetentne (Akademija nauka, Filozofski i Arhitektonski fakultet, zavodi za zaštitu spomenika itd.) izostavljene su iz ovog „ekspertskog“ činodejstvovanja sa Narodnim muzejom. Projekat je ekstremno negativno ocenjen bez date šanse glavnom i odgovornom projektantu da sam, ili sa svojim timom kaže nešto u odbranu projekta, ili bar komentariše pogrešne i tendenciozne tvrdnje. Ne pomaže tu ni nagrada Inženjerske komore, ni ozbiljna biografija autora. Na kraju, ne mislim da će ovo reagovanje bilo šta promeniti. Politička odluka je odavno doneta. Ponovo će se trošiti budžetska sredstva, ovog puta na nov projekat, novog projektanta, administratora, organizaciju, tendere, konsultante itd. Navikli smo već, i oguglali na bahatost i aroganciju vlasti, servilnost i pakosti koji je prate, na ćutanje intelektualne elite, hibernaciju zdravog razuma... Autor je arhitekta, savetnik-konzervator u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, Beograd.