Kako do podele Kosova

Srpske vlasti se već nedeljama i mesecima ozbiljno trude da postignu ono što iskreno žele kosovski Albanci i njihovi pokrovitelji u Vašingtonu – nove pregovore o Kosovu. Iznad ove neverovatne konstatacije koja najavljuje istorijski kompromis na Balkanu lebdi samo jedna mala dilema koja u jednoj sekundi potire sav optimizam – o čemu će se pregovarati i kako će se pregovori definisati pre nego što počnu. “Samo vi sednite za sto, a posle se u razgovorima može otvoriti i pitanje statusa, razgraničenja, samo je važno da pre pregovora ne pominjete ni status, ni podelu”, rekao je navodno srpskim vlastima ambasador jedne prijateljske evropske zemlje, koja pokušava da bude posrednik između Srbije i Vašingtona, koji je pokrovitelj svih albanskih političkih inicijativa. Odluka ili savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, koje se očekuje krajem sledeće nedelje (navodno 23. jula), trebalo bi da posluži kao zvanično otvaranje nove kosovske diplomatije u kojoj Albanci očekuju samo cementiranje države, a srpska vlast da u novim pregovorima Srbija dobije mogućnost da iz kosovskog ciklusa ne izađe potpuno poražena i da istovremeno ostavi otvorena vrata za EU. Odluka haškog suda verovatno neće biti dvosmislena kao što su najavljivali brojni eksperti. Srbija bi, dakle, mogla da ima prvi put ozbiljnu šansu u utakmici u kojoj odavno zaostaje, što bi moglo da joj pomogne da iz kosovskog ciklusa ne izađe pognute glave ili, diplomatski rečeno, da postigne rešenje koje bi Balkan od magacina zamrznutih konflikata pretvorio u region otvorenih rešenja. U Vladi Srbije se to svodi na mogućnost istorijskog razgraničenja ili podele Kosova, koji se nikako i nipošto neće tako zvati. Prema nekim pretpostavkama, Srbija bi bila spremna da konstruktivnu ulogu u UN (što znači diskretno omogućavanje Kosovu da zabode zastavu na Ist Riveru) zameni za deo severnog dela Kosova i odmrzavanje evropskih integracija. Ili jednostavnije, za podelu Kosova. Ideja podele Kosova je bila u liberalnim krugovima omražena jer ju je u srpsku javnost još davno uneo Dobrica Ćosić, koji je zbog toga bio na udaru komunista, nacionalista i kosmopolita, ali su se, svejedno, sa njim savetovali svi lideri od Miloševića, Đinđića do sadašnjih nosilaca političke sudbine Srbije. Nevolja je što se rešenja za podelu Kosova s vremenom dramatično menjaju - kada je još 1993. godine italijanski institut Limes izašao sa predlogom podele Kosova, koja bi podrazumevala da veći deo Metohije pripadne Srbiji uz koridor između Podujeva i Prištine za Albance srpska javnost je to doživela kao još jednu zapadnu provokaciju, a Albanci kao prosrpski predlog o kojem bi se moglo razmišljati. Ibrahim Rugova izjavio je da mnogo Albanaca ostaje van Kosova, ali bi se moglo razgovarati ako bi Srbija dala opštine iz Preševske doline. Vremenom su predlozi o podeli nestali iz političkog života jer su se obe strane odlučile za maksimalne opcije, koje su pokrivene frazama iz udžbenika političke korektnosti. Srpska strana je, u postmiloševićevskom zanosu pripremila ozbiljne predloge o kantonizaciji, ali su oni naišli na zid ignorancije zapadnih prijatelja, koji je sagrađen tokom bombardovanja kada su Medlin Olbrajt i Toni Bler saopštili da je Srbija izgubila moralno pravo da upravlja Kosovom. Posle proglašenja nezavisnosti Kosova, izgledalo je da je priča o Kosovu završena ali je shvaćeno da samo Srbija može da zatvori kosovski problem. Ali ona to ne može da zatvori bez ikakve nacionalne satisfakcije. Očekujući haško savetodavno mišljenje, Srbija je već krenula u neformalnu diplomatiju koja uključuje pomoć evropskih posrednika (Italija, Španija, Slovačka, ali i sveprisutna Turska), a dvojica saradnika od najvećeg poverenja predsednika Tadića su prošle nedelje viđena u Vašingtonu. Iako se o pregovorima o Kosovu, niko ne izjašnjava zvanično, zapadne diplomate smatraju da bi u tom procesu značajnu ulogu mogao da odigra švedski ministar spoljnih poslova Karl Bilt, koji je uveren da je dobro upoznao sve balkanske konflikte. “Sigurno je da postoji spremnost nekih evropskih zemalja da pomognu Srbiji u pripremi tih pregovora, ali je teško poverovati da bi bilo koja od njih ulazila u spor sa američkom administracijom zbog Kosova. Vašington želi pregovore Beograda i Prištine ali o normalizaciji odnosa, rešavanju tehničkih pitanja i neće dopustiti pregovore o statusu ili podeli Kosova. Beograd se tu našao u neugodnoj situaciji jer se od njega očekuje konstruktivnost, odustajanje od lobiranja protiv nezavisnog Kosova da bi se pokrenuo zamrznuti proces evropskih integracija, ali je nevolja u tome što Vašington ne može da utiče na Evropsku uniju koja je, poučena iskustvom sa Bugarskom, Rumunijom pa i Grčkom, odlučila da preispita politiku proširenja”, ocenjuje Obrad Kesić, analitičar iz Vašingtona, koji smatra da bi “jedini ozbiljni aduti Srbije mogli da budu presuda Međunarodnog suda pravde i ono što je predsednik Tadić najavio u govoru u UN – preispitivanje stava o prisustvu Euleksa na Kosovu “. Pre nego što pregovori o Kosovu mogu da počnu, od Srbije se može očekivati da učini dosta na normalizaciji odnosa sa Kosovom, od kojih bi moglo da se ispostavi kao najvažnije jedno saobraćajno ili infrastrukturno pitanje – povezivanje autoputa u izgradnji Drač - Priština sa Koridorom 10, koji bez uključivanja na glavni saobraćajni pravac dramatično gubi na značaju. Pored toga, od srpskih zvaničnika se traži da se javno ne protive nezavisnom Kosovu, niti da presudu Međunarodnog suda koriste u lobiranju protiv nezavisnog Kosova, ali Srbiji ostavljaju pravo da odbije da prizna nezavisnost Kosova. Od vlasti u Srbiji se očekuje da na septembarskoj skupštini UN za jednu oktavu spusti insistiranje na teritorijalnom suverenitetu kako bi se posle skupštine otvorio razgovor o Kosovu. U tim razgovorima se nikako ne može razgovarati o podeli Kosova, koja je odavno postala lajtmotiv na svim srpskim slavama, ali se otvara mogućnost da se razgovara o specijalnom statusu severnog dela Kosova sa posebnim vezama sa Beogradom, koji bi mogao da liči na status Severne Irske. Dobro obavešteni sajt EU Observer piše da su vodeće zemlje EU (Francuska, Nemačka i Velika Britanija) ponudile Beogradu da zajedno rade na rezoluciji o presudi Međunarodnog suda pravde, ali je to Beograd odbio. U istom tekstu se navodi da bi najgori scenario za Srbiju bio da u Generalnoj skupštini Srbija izađe kao pobednik nad pomenutim zemljama EU, jer bi kandidatura Srbije u tom slučaju ostala u kutiji. Jedan od ministara iz evropske vlade Srbije kaže nezvanično da se vladajuća koalicija nalazi već na granici izdržljivosti jer je već učinila ogroman napor na približavanju EU ali bez ikakvog rezultata. “Mi bismo mogli da krenemo u ozbiljan istorijski kompromis oko Kosova, ako bismo zaista znali da dobijamo nešto ozbiljno zauzvrat. I tu odnosi u koaliciji dolaze do ivice pucanja, jer G-17 i čedistički deo DS smatra da nismo učinili dovoljno, a socijalisti i deo DS smatra da smo napravili previše ustupaka bez ikakvog rezultata”. I dok se očekuju novi pregovori o Kosovu, na kojima se ne sme spominjati podela i status, Vlada Srbije se kreće po ivici nove, prijateljske i neobjavljene izolacije jer je u ranijim naporima da bude kooperativna (naši su zvaničnici tražili od Rusije da ne uloži veto kada je uvođen Euleks na Kosovo) ohladila entuzijazam Moskve u podršci Srbiji, a da od zapadnih prijatelja nije dobila ništa zauzvrat. Kao jedna od ponuda pred Vladom Srbije pominje se da bi se nakon Generalne skupštine UN, ukoliko Srbija bude konstruktivna, mogli otvoriti tehnički pregovori o Kosovu, ali i razgovori o atlantskim integracijama, iako je Srbija zvanično proglasila vojnu neutralnost. Bivši američki ambasador Vilijem Montgomeri opisao je nedavno da je politika međunarodne zajednice poslednjih deset godina na „automatskom pilotu“ i da zapadni svet svu energiju ulaže da obeshrabri bilo kakvo skretanje tog „pilota“. Posle presude Međunarodnog suda, svi će se naći na nekoj ozbiljnoj proveri - i automatski „pilot“ međunarodne zajednice, Vlada u Beogradu, vlasti u Prištini ali i njihovi prijatelji. MIROLJUB LABUS, bivši potpredsednik Vlade Srbije Propuštena šansa Pokojni premijer Đinđić predlagao je podelu Kosova,  a  vi ste imali predlog o dva entiteta? Da li smo tada propustili bolju šansu za rešenje ovog problema? Predlog Zorana Đinđića je došao u pogrešno vreme. To je bilo vreme kada su se NATO zemlje spremale za invaziju na Irak i kada im otvaranje problema Kosova - na kome su vojno intervenisale samo pre tri godine, a nisu politički rešile problem  - nije odgovaralo. To je moglo da nametne pitanje svrhe vojnih intervencija uopšte. Moj predlog je došao kasnije kada je već bilo otvoreno pitanje političkog rešenja kosovske krize i bio je manje radikalan. On se zasnivao na dobrim efektima Dejtonskog sporazuma koji je omogućio povratak izbeglica i siguran život za sve u BiH, što nije bio slučaj na Kosovu. Kakva je bila reakcija međunarodne zajednice na taj plan? Zašto je izostala podrška javnosti u Srbiji? Reakcija međunarodne zajednice je bila negativna, posebno sa one strane Atlantika. Tada mi nije bilo jasno zašto se Amerikanci odriču Dejtonskog sporazuma koji je bio njihov veliki diplomatski uspeh. Tek kasnije sam saznao da su u to vreme već uveliko spremali njegovu reviziju. Na drugoj strani, mi Evropljanima nismo ponudili nikakvo racionalno rešenje za Kosovo da bismo mogli da računamo na njihovu podršku. Moj predlog nije naišao na podršku ni u domaćoj javnosti, ni u vrhovima tadašnje vlasti i opozicije - mada bi ga danas svi oberučke prihvatili. Svi su bili opsednuti teritorijom i suverenitetom. Ja sam razmišljao kao ekonomista - ako ne mogu da maksimiziram profit, možda mogu da minimiziram gubitke. To je bila suština predloga o dva entiteta na Kosovu. Nažalost, sada je jasno da se naša pregovaračka pozicija uvek završavala sa maksimizacijom gubitaka. Tekst Mortona Abramovica i DŽejmsa Hupera o podeli Kosova Kvadratura balkanskog kruga Uskoro bi trebalo da se digne zavesa za novi čin balkanske diplomatije: Međunarodni sud pravde izreći će savetodavno mišljenje o zakonitosti proglašenja nezavisnosti Kosova iz 2008. Niko ne može sa sigurnošću reći kakav će Sud stav zauzeti, ali je izvesno sledeće: - Ako mišljenje bude povoljno za Kosovo, to će novoj državi doneti još priznanja. Broj dosadašnjih priznanja, a ima ih 69, značajan je ali ne i apsolutno ubedljiv. Ipak, Kosovu to neće doneti srpsko priznanje, niti prijem u UN, zbog ruskog veta. Srbija neće odustati ni od zahteva za severni deo Kosova, nastanjen mahom Srbima. - Ako mišljenje bude nepovoljno za Kosovo, država u povoju će sačuvati nezavisnost ali će izgubiti neka priznanja i nadu da će ući u UN ili EU. Ostaće u zapećku, samo opasnijem, i sasvim je moguće da izbije neko žestoko opštenarodno nasilje protiv Srba na Kosovu. - Ako, što mnogi inače očekuju, Sud izrekne mišljenje koje nije povoljno ni po jednu, ni po drugu stranu mnoge države koje su dosad gurale u stranu debatu o priznanju sada će biti spremnije da priznaju Kosovo. Beograd će, svestan smanjenja uticaja svog odlučnog otpora, tada verovatno zatražiti otpočinjanje pregovora sa Prištinom o budućim odnosima. Kosovo će, želelo to ili ne, morati da prihvati pregovore, jer će na tome insistirati njegovi zapadni pokrovitelji. Ovaj scenario ima i dobre i loše strane, a posledice se neće osetiti samo na Kosovu i u Srbiji, već i u Makedoniji i Bosni. Očekujući da će od Suda dobiti manje od pune podrške, Srbija je počela da trasira put za novu diplomatsku inicijativu. Mada će u početku možda pokušati da pribegnu novom talasu „internacionalizacije“ problema u UN, visoki zvaničnici u Beogradu već odavno šapuću zapadnim funkcionerima i gostima da žele nagodbu oko Kosova. Zapadnim diplomatima nije, međutim, jasno da li je Beograd spreman na kompromis pod uslovima koji će omogućiti jedan ishod čije će dejstvo biti stabilizujuće. Srpski posrednici insistiraju na tri stvari: – teritorijalnom prilagođavanju kojim će se Srbiji vratiti delovi severnog Kosova naseljeni Srbima, posebnom tretmanu za nekoliko pravoslavnih manastira na Kosovu i na tome da se implicitno podrazumeva da Zapad neće dopustiti Kosovcima da previše zahtevaju zauzvrat. Neki zvaničnici nagoveštavaju da bi Srbija bila spremna da odustane od kampanje protiv novih međunarodnih priznanja Kosova i da možda dozvoli njegov prijem u UN, ali ne i da ga sama prizna. Jasni su motivi Srbije: njoj je potrebno da postigne takvo rešenje pitanja granica koje će joj omogućiti da dalje napreduje ka EU prema utvrđenom rasporedu, da evropska pomoć nastavi neometano da teče a da joj, u isto vreme, bokovi na domaćoj političkoj sceni budu zaštićeni. Neki u Evropi tvrde da bi bilo neodgovorno propustiti mogućnost da se na novom odnosu sa Kosovom ispita fleksibilnost Srbije. Po njima, treba izbeći beskonačno zamrznuti konflikt na Balkanu. Vašington nije nezainteresovan, ali se takođe pribojava destabilizacije. Kad se povede priča o podeli severa Kosova budi se strah da bi ogorčeni kosovski Albanci mogli da se svete Srbima koji žive u drugim delovima Kosova i da bi nemirna i nestrpljiva albanska zajednica u Makedoniji mogla odlučiti da raskine sa Skopljem i pridruži se Albaniji i Kosovu, kako bi formirali ujedinjenu albansku državu. Podela Kosova u zamenu za potencijalno članstvo u UN nije predlog koji se može „prodati“ kosovskim Albancima. Isto tako, Srbija ne može očekivati da Zapad sada izvrši pritisak na Kosovo, kao slabiju stranu, ne bi li prihvatilo uslove koji ne zadovoljavaju ni minimum njegovih zahteva. Biće izazov da se utvrdi ima li na srpskoj strani dovoljno fleksibilnosti da bi pregovori uopšte bili vredni truda i da li, u mogućem dogovoru, za Srbiju ima dovoljno zadovoljavajućih elemenata, tako da njena vlada bude zaštićena od žestokih kritika tvrdokornih iz redova opozicije. Mi smatramo da nezaobilaznu pretpostavku pregovaračkog procesa između Srbije i Kosova koji neće izazvati regionalnu nestabilnost, mora predstavljati saglasnost između SAD i saveznika o sledećim parametrima: – Prihvatanje helsinškog načela da se promene granica među državama ne mogu nametati, ali mogu biti rezultat dogovora. Time bi se sprečilo nametanje podele Kosovu, ali bi bila ostavljena otvorena vrata za dogovornu razmenu teritorija. – Pristanak Srbije da omogući prijem Kosova u UN i kosovsko mirenje s političkom realnošću da se od Srbije u ovom trenutku ne može tražiti da s Prištinom uspostavi diplomatske odnose. – Obećanje NATO da će Kosovo primiti u svoje članstvo po postizanju sporazuma u pregovorima sa Srbijom, kako bi se odvratile iredentističke tendencije. – Jačanje bezbednosti Makedonije i njen brzi prijem u NATO. – Jasno upozorenje Miloradu Dodiku da je otcepljenje RS od Bosne neprihvatljivo. – Zadržavanje izvesnog nivoa zapadnog vojnog prisustva na Kosovu. – Određivanje datuma prestanka zapadne političke kontrole na Kosovu. Kakav god da bude ishod pregovora, 2012. treba da bude poslednja godina Euleksa.