Za plebiscit Srba i Albanaca

Uskoro će Međunarodni sud pravde saopštiti svoje mišljenje o međunarodnopravnoj valjanosti akta o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova. Srpska strana izražava spremnost za nove pregovore. Albanci i njihovi mentori pokušavaju da izbegnu bilo kakve razgovore o statusu Kosova, smatrajući to pitanje definitivno rešenim. Evropski parlament donosi rezoluciju kojom poziva države Unije koje to nisu još učinile da priznaju nezavisnost Kosova. Pojedine diplomate otvoreno poručuju da bez priznanja Kosova nema evropske budućnosti Srbije, Svedoci smo da ovaj balkanski „Gordijev čvor“ nije razmrsio čak ni „mač“ međunarodne zajednice u vidu „Milosrdnog anđela“. Zašto? Zato što se, nažalost, ostvarilo moje nemilo predviđanje, koje sam izrekao u jednom intervjuu za NIN 1993. godine, da će, ako se Srbi i Albanci sami ne dogovore o tome kako će zajedno živeti na prostoru koji dele vekovima, “doći Ujka Sem preko velike bare i navući ludačku košulju i jednima i drugima”. Pitanje je, dakle, kako skinuti “ludačku” košulju i nastaviti normalan život? I letimični pogled ukazuje na to da je ponuda više nego siromašna. U stvari, imamo samo dva suprotstavljena stava - Kosovo je albansko i Kosmet je srpski. Zato je od presudne važnosti da međunarodna zajednica primeni iste principe i za Srbe i za Albance. Sticajem nesrećnih istorijskih okolnosti pitanje Kosova je izdvojeno iz svog prirodnog i realnog konteksta, a to su srpsko-albanski odnosi u celini. Uz sve greške Beograda, tu je i oportunizam međunarodne zajednice koja beži od ovog problema zbog stabilnosti Makedonije, Crne Gore, pa i evropske Grčke. Ali sve što se gurne pod tepih – počinje da truli i jednog dana će zasmrdeti toliko da će to postati nepodnošljivo. Kao da ništa nismo naučili iz nedovršenih ratova na Balkanu. Baviti se samo sudbinom južne srpske pokrajine nije dalekovido ponašanje i dobar posao. Zato, Srbi i Albanci (Srbija i Albanija) treba da se razgraniče i da njihove većine žive u svojim demokratskim državama. NJihova uzajamna suprotstavljenost ima duboke civilizacijske, sociološke, etnopsihološke i demografske korene i divergentne razvojne ciljeve. Ali, oni su susedi koji vekovima žive zajedno. Zato se moraju uvažavati i poštovati realni interesi obe nacije. Uostalom, šta vredi kosovskim Albancima nezavisna država koju Srbi neće priznati, već će je svim silama slabiti i čekati priliku za povratak srpskog Jerusalima? Isto tako, vredi postaviti pitanje šta će Srbima Srbija u kojoj neće biti većina? Činjenica je da ni Albanci ne žele da žive u Srbiji, kao što Srbi ne žele da žive na albanskom Kosmetu. Jedino što je zajedničko i što spaja Srbe i Albance i u Srbiji i na KiM, to je opredeljenje za evropsku budućnost i Srba i Albanaca. Ako nekome u međunarodnoj zajednici odgovara kriza u vidu sukoba slabog intenziteta i ravnoteže nemoći, to sigurno ne odgovara stanovnicima Balkana. Nerešen status Kosova je ostajanje u „ludačkoj košulji“ u kojoj nikom nije udobno. Ako Srbi nemaju pravo na samoopredeljenje i dve države, ne mogu ga imati ni Albanci. I šta da se radi? Treba organizovati plebiscit, (izjašnjavanje Srba i Albanaca na referendumu po opštinama na KiM) o tome u kojoj državi žele da žive – Srbiji ili Albaniji! U skladu sa rezultatima plebiscita urediti odnose i povući državnu granicu između Srbije i Albanije. Setimo se plebiscita Slovenaca u Koruškoj. Znam da je ovo previše za „Novi Rim“, tj. deo tako organizovane međunarodne zajednice, ali ona neće moći da pobegne od ovih pitanja. Rešili su se problema zvanog „Velika Srbija“, ali im muke sa „Velikom Albanijom“ tek predstoje. Jedino što bi nesporno demantovalo ovu ocenu bio bi prijem zemalja zapadnog Balkana u Evropsku uniju. Takva nezavisnost, uz vraćanje delova koji su dati da bi se ojačalo bratstvo i jedinstvo, autonomiju opština gde su Srbi većina, i zaštitu realnih nacionalnih, ekonomskih i bezbednosnih interesa Srba i Srbije na Kosovu, nikome ne bi predstavljalo problem. Ali kako od toga nema ni traga, ne mogu se u ime neizvesne evropske budućnosti zapostaviti interesi koje sam pominjao. I ti interesi se moraju obezbediti u pregovorima. Ne znam ko bi smeo da stavi potpis na sporazum kojim se Srbija odriče Pećke patrijaršije, Dečana i Gračanice, Srba u Štrpcima i drugim enklavama, kao i ekonomskih i bezbednosnih interesa u svojoj južnoj pokrajini. Podrazumevam da stanovnici opština sa većinskim srpskim stanovništvom vezanim za centralnu Srbiju umeju sami o sebi da se staraju. Zato, bez potpisa Vlade i parlamenta i potvrde sporazuma na referendumu, sve ostaje nasilje i okupacija dela teritorije naše zemlje. Ne bi bilo prvi put, ali istorija nas uči kako su okupatori i njihova carstva prolazili u Srbiji.