Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   06.12.2019. 08:19
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Писма
Недељник
Политика
Перископ
Двоглед
ВИП коментар
Економија
Људи
Реч
Мини интервју
Вести
Друштво
Реч недеље
Људи и догађаји
Култура
Осврт
Догађаји недеље
Тевелогија
Мини интервју
Свет
Тај луди свет
Људи
Топ техно
Life Style
Афоризми
НИН упитник
Колумне
Постекологија

 

Политика

СРЕБРЕНИЦА
Живот поред гробља

Сребреничани се надају неком бољем животу. За сад им је важно да су бар међуљудски односи колико-толико добри

Међусобно удаљени само пет километара, село Поточари и центар Сребренице изгледали су у недељу 11. јула као два потпуно различита света. Поточари, највеће бошњачко гробље из последњег рата и симбол страдања Бошњака, врвело је од живота. Десетине хиљада Бошњака стигло је из свих крајева Босне и Херцеговине, али и из Србије и Црне Горе на обележавање петнаестогодишњице сребреничког злочина и укоп посмртних остатака још 775 идентификованих жртава.
Истовремено, Сребреница је деловала готово као град духова. Мир на пустим улицама реметио је тек понеки пролазник који је кренуо до маркета у пословном центру „Зворничанка“, смештеном баш насупрот зграде општине. С времена на време чуо би се и звук мотороле који је „откривао“ положај полицајаца – саобраћајаца, који су спас од жеге потражили на клупицама у хладовини оближњег паркића.
Али тако је сваког 11. јула последњих година. Бошњаци тог дана одлазе у Поточаре, а Срби се код куће спремају за следећи дан, кад у Братунцу, удаљеном десетак километара, на Војничком гробљу одају пошту Србима које су на овом подручју побиле муслиманске снаге под командом Насера Орића.
- Они не долазе у Поточаре, а ми не идемо у Братунац. Можда би неко од Срба и дошао, али га је страх или срамота од комшија, не знам – прича Салко, локални новинар, који се у град вратио како би својој редакцији послао извештај о џенази и комеморацији. Осталим данима су, како каже, Срби и Бошњаци добре комшије: „Они нама доносе шарена јаја за Ускрс и поклоне за Божић, а ми њима бајрамску баклаву“. Осим празника, према његовим речима, људе зближава и посао.
Али посла је, међутим, веома мало. Од око 8.000 житеља Сребренице, само њих 1.000 ради. Осим у локалној управи, највише је запослених у Земљорадничкој задрузи „Сребреница“, хладњачи у Поточарима у власништву шведске компаније „Оле Свансон“ и у фабрици ауто-делова „Цимос“.
У самом граду постоји неколико пиљарница, ћевабџиница и кафића, али је бар исто толико и празних локала чији мусави излози служе како би се на њих окачио натпис „Продаје се“ или „Издаје се“ или обавештење да ће тај и тај „погинуо као жртва геноцида“ бити сахрањен у Поточарима 11. јула.
Салко, ипак, истиче да је напредак приметан. Долазе инвестиције и донације, највише из Холандије, Немачке и Америке, али њихов највећи део, око 80 одсто, одлази на инфраструктуру „јер свако село, сваки засеок, па макар и са пет становника, хоће и пут и воду и струју...“
- Онај ко има земљу, обрађује је и живи од ње. Има људи који добијају помоћ намењену породицама жртава рата, а многи живе и од помоћи коју им из иностранства шаље родбина – наставља он.
А према неким подацима, готово 11.000 Сребреничана сад је негде у белом свету. То је више од четвртине предратне популације, која је бројала око 37.000 душа. Две трећине тог броја чинили су Бошњаци, којих је данас око 3.000, па тако сад 5.000 Срба чине већину у Сребреници.
За разлику од Салка, Милан, младић који ради у кафе–пицерији у центру града, не проналази разлог за оптимизам. Ситуација је лоша, нарочито за млађу популацију за коју нема посла. То што ради у кафићу сврстава га у групу оних повлашћенијих који имају некакав извор прихода. Посла је било нарочито сад кад је много гостију, странаца, новинара и чланова разних делегација дошло на обележавање сребреничког злочина.
Колико може да заради не жели да каже, али судећи по ценама хране и пића, тешко да може да се уклопи у просек Републике Српске који износи између 700 и 800 конвертибилних марака (око 350 евра). Сасвим пристојан ручак, са пићем, за две особе, наиме, може да се добије за мање од 15 евра.
- Слабо се живи. Нема посла за младе. Немају ни где да изађу овде. Ако хоће негде у провод, иду у Братунац – прича он. У Сребреници, каже, има само једна дискотека, али тамо „иду они“. А ти „они“ су Бошњаци. С времена на време покушају млади Срби и Бошњаци да изађу и заједно, али се увек, после пар пића, заврши неком кавгом.
- Зато ми идемо у Братунац, а они излазе овде – закључује Милан.
У непосредној близини једне од сребреничких џамија, удаљене свега неколико десетина метара од православне цркве, сместио се и Аладин Суљић, продавац сувенира. По склопивој дрвеној тезги, али и по хауби „пасата“ од пре рата распростро је привеске, подметаче за чаше, књиге са верском тематиком, неколико примерака Кур`ана, дискове са верским проповедима, али и народним песмама из Босне. На сталку поред окачене заставе, углавном босанске, беле са грбом и љиљанима, али и понека зелена застава Саудијске Арабије. На питање које више продаје одговара: „Ниједне. Народ хоће хлеба. Босна вам је још мало па гладна. Не гледајте ви Веће министара и реиса улему. Њима је добро, они су сити, али је народ гладан“.
Он сам месечно заради око 120 евра и некако преживљава.
- Само да је брашно јефтино, да се има за хлеба и да се има за лекове – прича Аладин, који себе зове шејхом, ученим човеком.
Па, ипак, Сребреничани се надају неком бољем животу. За сад им је важно да су бар међуљудски односи колико- толико добри. Најмање се на националност обраћа пажња у Фудбалском клубу Губер из Сребренице. Овај припадник Друге лиге Републике Српске једини је мултиетнички клуб у овом рангу такмичења. Однос међу играчима је, отприлике пола – пола, а имају и три тренера – два Бошњака и једног Србина.
Кад је о привреди реч, наде полажу пре свега у Земљорадничку задругу која се превасходно бави производњом малина, купина, вишања, боровница... Вишак производа продају хладњачи, а остатак дају у прераду и производњу лековитог вина!
Друга узданица им је здравствени туризам. Од око 250 изворишта слатке воде на подручју Сребренице, издваја се извор лековите воде Црни губер. Легенда каже да се још док су овим простором владали Турци једном читава чета турске војске разболела од губе. Након што су се купали у кориту потока који извире на том месту излечили су се, па је по том догађају и извор добио име „Црни губер“. Кажу да је још пре 100 година, у доба Аустроугарске, око милион боца годишње са овом лековитом водом извожено у Америку и широм Европе. Засад се само говори о намерама да се изгради пунионица ове воде, како би поново била извозни производ.

Жртве
У само два дана, Сребреница и Братунац одају пошту жртвама рата у Босни и Херцеговини. У недељу 11. јула у Поточарима код Сребренице окупило се више од 50.000 људи. Највише пажње привукла је посета српског председника Бориса Тадића. Он се поклонио жртвама Сребренице и поновио да Србија неће да одустане од хапшења Ратка Младића, оптуженог пред Трибуналом у Хагу за ратне злочине.
Дан касније, у понедељак 12. јула у Братунцу, на Војничком гробљу, својим жртвама рата поклонили су се и Срби. Том приликом освештан је и централни спомен-крст и служен парастос, положени су венци и запаљене свеће. У име државе Србије парастосу је присуствовао само Млађан Ђорђевић, саветник председника Тадића. На подручју општина Сребреница, Зворник, Милићи, Братунац, Власеница и Осмаци у току рата страдало је најмање 1.300 лица српске националности, док је на ширем подручју средњег Подриња и Бирча страдало укупно 3.267 Срба.



Марко Р. Петровић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

Тони Блер, бивши британски премијер, о бомбардовању Србије

Урадио сам што је било праведно. Нисам се покајао, не кајем се ни сада. Величанствено је видети народ Косова у његовој сопственој држави.

Прочитајте све мисли

Политика