Život pored groblja

Međusobno udaljeni samo pet kilometara, selo Potočari i centar Srebrenice izgledali su u nedelju 11. jula kao dva potpuno različita sveta. Potočari, najveće bošnjačko groblje iz poslednjeg rata i simbol stradanja Bošnjaka, vrvelo je od života. Desetine hiljada Bošnjaka stiglo je iz svih krajeva Bosne i Hercegovine, ali i iz Srbije i Crne Gore na obeležavanje petnaestogodišnjice srebreničkog zločina i ukop posmrtnih ostataka još 775 identifikovanih žrtava. Istovremeno, Srebrenica je delovala gotovo kao grad duhova. Mir na pustim ulicama remetio je tek poneki prolaznik koji je krenuo do marketa u poslovnom centru „Zvorničanka“, smeštenom baš nasuprot zgrade opštine. S vremena na vreme čuo bi se i zvuk motorole koji je „otkrivao“ položaj policajaca – saobraćajaca, koji su spas od žege potražili na klupicama u hladovini obližnjeg parkića. Ali tako je svakog 11. jula poslednjih godina. Bošnjaci tog dana odlaze u Potočare, a Srbi se kod kuće spremaju za sledeći dan, kad u Bratuncu, udaljenom desetak kilometara, na Vojničkom groblju odaju poštu Srbima koje su na ovom području pobile muslimanske snage pod komandom Nasera Orića. - Oni ne dolaze u Potočare, a mi ne idemo u Bratunac. Možda bi neko od Srba i došao, ali ga je strah ili sramota od komšija, ne znam – priča Salko, lokalni novinar, koji se u grad vratio kako bi svojoj redakciji poslao izveštaj o dženazi i komemoraciji. Ostalim danima su, kako kaže, Srbi i Bošnjaci dobre komšije: „Oni nama donose šarena jaja za Uskrs i poklone za Božić, a mi njima bajramsku baklavu“. Osim praznika, prema njegovim rečima, ljude zbližava i posao. Ali posla je, međutim, veoma malo. Od oko 8.000 žitelja Srebrenice, samo njih 1.000 radi. Osim u lokalnoj upravi, najviše je zaposlenih u Zemljoradničkoj zadruzi „Srebrenica“, hladnjači u Potočarima u vlasništvu švedske kompanije „Ole Svanson“ i u fabrici auto-delova „Cimos“. U samom gradu postoji nekoliko piljarnica, ćevabdžinica i kafića, ali je bar isto toliko i praznih lokala čiji musavi izlozi služe kako bi se na njih okačio natpis „Prodaje se“ ili „Izdaje se“ ili obaveštenje da će taj i taj „poginuo kao žrtva genocida“ biti sahranjen u Potočarima 11. jula. Salko, ipak, ističe da je napredak primetan. Dolaze investicije i donacije, najviše iz Holandije, Nemačke i Amerike, ali njihov najveći deo, oko 80 odsto, odlazi na infrastrukturu „jer svako selo, svaki zaseok, pa makar i sa pet stanovnika, hoće i put i vodu i struju...“ - Onaj ko ima zemlju, obrađuje je i živi od nje. Ima ljudi koji dobijaju pomoć namenjenu porodicama žrtava rata, a mnogi žive i od pomoći koju im iz inostranstva šalje rodbina – nastavlja on. A prema nekim podacima, gotovo 11.000 Srebreničana sad je negde u belom svetu. To je više od četvrtine predratne populacije, koja je brojala oko 37.000 duša. Dve trećine tog broja činili su Bošnjaci, kojih je danas oko 3.000, pa tako sad 5.000 Srba čine većinu u Srebrenici. Za razliku od Salka, Milan, mladić koji radi u kafe–piceriji u centru grada, ne pronalazi razlog za optimizam. Situacija je loša, naročito za mlađu populaciju za koju nema posla. To što radi u kafiću svrstava ga u grupu onih povlašćenijih koji imaju nekakav izvor prihoda. Posla je bilo naročito sad kad je mnogo gostiju, stranaca, novinara i članova raznih delegacija došlo na obeležavanje srebreničkog zločina. Koliko može da zaradi ne želi da kaže, ali sudeći po cenama hrane i pića, teško da može da se uklopi u prosek Republike Srpske koji iznosi između 700 i 800 konvertibilnih maraka (oko 350 evra). Sasvim pristojan ručak, sa pićem, za dve osobe, naime, može da se dobije za manje od 15 evra. - Slabo se živi. Nema posla za mlade. Nemaju ni gde da izađu ovde. Ako hoće negde u provod, idu u Bratunac – priča on. U Srebrenici, kaže, ima samo jedna diskoteka, ali tamo „idu oni“. A ti „oni“ su Bošnjaci. S vremena na vreme pokušaju mladi Srbi i Bošnjaci da izađu i zajedno, ali se uvek, posle par pića, završi nekom kavgom. - Zato mi idemo u Bratunac, a oni izlaze ovde – zaključuje Milan. U neposrednoj blizini jedne od srebreničkih džamija, udaljene svega nekoliko desetina metara od pravoslavne crkve, smestio se i Aladin Suljić, prodavac suvenira. Po sklopivoj drvenoj tezgi, ali i po haubi „pasata“ od pre rata rasprostro je priveske, podmetače za čaše, knjige sa verskom tematikom, nekoliko primeraka Kur`ana, diskove sa verskim propovedima, ali i narodnim pesmama iz Bosne. Na stalku pored okačene zastave, uglavnom bosanske, bele sa grbom i ljiljanima, ali i poneka zelena zastava Saudijske Arabije. Na pitanje koje više prodaje odgovara: „Nijedne. Narod hoće hleba. Bosna vam je još malo pa gladna. Ne gledajte vi Veće ministara i reisa ulemu. NJima je dobro, oni su siti, ali je narod gladan“. On sam mesečno zaradi oko 120 evra i nekako preživljava. - Samo da je brašno jeftino, da se ima za hleba i da se ima za lekove – priča Aladin, koji sebe zove šejhom, učenim čovekom. Pa, ipak, Srebreničani se nadaju nekom boljem životu. Za sad im je važno da su bar međuljudski odnosi koliko- toliko dobri. Najmanje se na nacionalnost obraća pažnja u Fudbalskom klubu Guber iz Srebrenice. Ovaj pripadnik Druge lige Republike Srpske jedini je multietnički klub u ovom rangu takmičenja. Odnos među igračima je, otprilike pola – pola, a imaju i tri trenera – dva Bošnjaka i jednog Srbina. Kad je o privredi reč, nade polažu pre svega u Zemljoradničku zadrugu koja se prevashodno bavi proizvodnjom malina, kupina, višanja, borovnica... Višak proizvoda prodaju hladnjači, a ostatak daju u preradu i proizvodnju lekovitog vina! Druga uzdanica im je zdravstveni turizam. Od oko 250 izvorišta slatke vode na području Srebrenice, izdvaja se izvor lekovite vode Crni guber. Legenda kaže da se još dok su ovim prostorom vladali Turci jednom čitava četa turske vojske razbolela od gube. Nakon što su se kupali u koritu potoka koji izvire na tom mestu izlečili su se, pa je po tom događaju i izvor dobio ime „Crni guber“. Kažu da je još pre 100 godina, u doba Austrougarske, oko milion boca godišnje sa ovom lekovitom vodom izvoženo u Ameriku i širom Evrope. Zasad se samo govori o namerama da se izgradi punionica ove vode, kako bi ponovo bila izvozni proizvod. Žrtve U samo dva dana, Srebrenica i Bratunac odaju poštu žrtvama rata u Bosni i Hercegovini. U nedelju 11. jula u Potočarima kod Srebrenice okupilo se više od 50.000 ljudi. Najviše pažnje privukla je poseta srpskog predsednika Borisa Tadića. On se poklonio žrtvama Srebrenice i ponovio da Srbija neće da odustane od hapšenja Ratka Mladića, optuženog pred Tribunalom u Hagu za ratne zločine. Dan kasnije, u ponedeljak 12. jula u Bratuncu, na Vojničkom groblju, svojim žrtvama rata poklonili su se i Srbi. Tom prilikom osveštan je i centralni spomen-krst i služen parastos, položeni su venci i zapaljene sveće. U ime države Srbije parastosu je prisustvovao samo Mlađan Đorđević, savetnik predsednika Tadića. Na području opština Srebrenica, Zvornik, Milići, Bratunac, Vlasenica i Osmaci u toku rata stradalo je najmanje 1.300 lica srpske nacionalnosti, dok je na širem području srednjeg Podrinja i Birča stradalo ukupno 3.267 Srba.