Turisti bez zaštite

Šta može da očekuje i čemu da se nada prevareni turista u Srbiji? Jer, pretpostavka je da to što će neko - poput Želimira Šimprage, vlasnika turističke agencije Konte - biti uhapšen (zbog prevare i zloupotrebe položaja) za njega i nije neka uteha. A još manje to što će turistička inspekcija protiv neke agencije (u konkretnom slučaju, dakle, Konte) podneti tužbu i pokrenuti postupak za oduzimanje licence za rad. Za sada, prevareni putnici, koji su umesto odmora u Egiptu kupili dvodnevno maltretiranje, nisu dobili ni svoj novac. A kad će, ne zna se. Kao ni – da li će. U turističkoj inspekciji savetuju prevarenim putnicima da naknadu štete potraže na sudu, jer tako će, u slučaju da agencija ode u stečaj, moći da naplate iz stečajne mase. Samo, kolika je to stečajna masa, tačnije imovina jedne turističke agencije koja najčešće nema ni prostorije u svom vlasništvu? Koliko može da traje sudski postupak i kako putnicima da se nadoknadi šteta, ako vlasnik agencije nestane, a agencija se zatvori bez dinara na svom računu? Jer, Konte svakako nije usamljen u obmani putnika. Ne prođe ni jedna letnja ili zimska sezona, a da se putnici ne žale da su prevareni, da su potpisali jedne uslove u ugovoru, a dobili nešto sasvim drugo. Ili nisu dobili ništa, kao što se desilo sada. LJubiša Živadinović, advokat Nacionalne asocijacije turističkih agencija (JUTA) kaže za NIN da putnici mogu pokrenuti parnični postupak pred sudom, pošto agencija Konte nije članica Jute i nema prethodne arbitraže, odnosno vansudskog namirenja putnika. „Na osnovu ugovora koji se sklapa između putnika i određene turističke agencije, putnik ima pravo na nakadu materijalne štete (troškovi putovanja) i nematerijalne (pretrpljeni bol, strah...) štete ukoliko ugovor nije u potpunosti primenjen“, kaže nam Živadinović. Nevolja je, međutim, što parnični postupak kod efikasnog srpskog pravosuđa zna da potraje od dve do tri godine, a i kada se presudi u korist oštećenih putnika, pitanje je da li će i kojim novcem putnici biti obeštećeni. Iako bi po Zakonu o turizmu, putnike trebalo obeštetiti iz polise osiguranja, iznosi te polise, kako saznajemo, najčešće ne prelaze 30.000 do 40.000 evra i nisu uvek dovoljni da namire prevarene putnike. Primera radi, za naknadu štete od 1.000 evra obeštetiti se može samo 30 putnika. A šta ako ih ima više ili ako je naknada veća od hiljadu evra? U tome i jeste problem, kažu nam upućeni u ovu oblast. Novac za osiguranje putnika mora biti znatno veći od trenutnog, a trebalo bi uvesti i ugovornu kaznu koja bi se od agencija naplaćivala vansudskim putem. Nadležni nade polažu u novi zakon o zaštiti potrošača koji će najverovatnije biti usvojen do proleća 2011. i predviđa striktnije uslove koje mora ispuniti turistička agencija, kao i detaljniji ugovor između agencije i putnika i rigoroznije kazne za prekršioce. Istim povodom se, međutim, od turističkih radnika može čuti da je zakon „prestrog“ i kako će turisti moći da se žale na agenciju i zbog vremenske prognoze koja im ne odgovora. Naravno, sve to pod uslovom da se zakon dosledno primenjuje. Jer, kako kažu upućeni, kada bi se i postojeći zakon o turizmu primenjivao, mnoge agencije bi odavno izgubile dozvolu za rad. Zanimljivo, u turističkim agencijama nisu saglasni mogu li im ovakvi incidenti naneti štetu. Dok Milica Žarković iz Kontikija kaže da svaka agencija radi za sebe i gradi svoj imidž i poverenje kod klijenata, Đorđe Šibalić, iz DŽoli trevela tvrdi da je poverenje građana u domaće agencije poljuljano. „Već sada vidimo da su građani oprezniji. Mnogo pažljivije biraju agenciju i destinaciju, a takođe i pomnije čitaju i analiziraju ugovor o opštim uslovima putovanja, pa čak nam traže da potpišemo nešto što ne postoji“, kaže Šibalić za NIN.