Oj, mašino, pusti paru jače... 

Prvo, država neće, sasvim, da ukine regrute, pa ni vojni rok. Država će, u stvari, (samo) suspendovati obavezu služenja vojnog roka, što znači: ko hoće da bude pravo muško i da se ponosi što je bio vojnik, država ga u tome neće sprečiti. Posle decembarske klase redovnih regruta, od 2011. godine, oko 2000 mladića godišnje moći će dobrovoljno da služe vojni rok. Simbolično. Drugo, obuka „dobrovoljaca“ trajaće tri meseca, a šest meseci u kasarnama će provesti oni koji se posle odsluženja vojnog roka opredele za potpisivanje ugovora za prijem u aktivnu rezervu ili za dužnost profesionalnog vojnika. Državi je, kanda, stalo da „dobrovoljaca“ bude što više, pa gleda da ih stimuliše. Jer, odakle da regrutuje profesionalce i aktivnu rezervu, ako ne od mladih, zdravih, pravih i sposobnih „dobrovoljaca“? Ministarstvo odbrane „dobrovoljcima“ obećava učenje stranog jezika, računare i polaganje vozačkog ispita za najbolje. Imaće, kažu i prednost pri konkurisanju za zaposlenje u državnim institucijama i javnim preduzećima. Ali i pola plate profesionalnog vojnika u činu razvodnika. Malo li je? Šutanovčevo ministarstvo je naručilo istraživanje javnog mnjenja o dobrovoljnom služenju vojnog roka, pa se nadaju da će na jesen imati više podataka o zainteresovanosti. Očekuju više „dobrovoljaca“ nego što je predviđeno, jer je u poslednje dve godine odziv za služenje vojnog roka bio veći nego za civilnu službu. I da. Kad je reč o suspenziji obaveznog služenja vojnog roka, predsednik države može da ga aktivira. U slučaju vanrednog ili ratnog stanja. To može i Skupština Srbije, na predlog Vlade. Tako, regrutacija će tehnički i dalje postojati. Aleksandar Radić, vojni analitičar, za NIN pojašnjava: „Mladići će i dalje biti pozivani, po proceduri, na regrutaciju, u rokovima u kojima se to i ranije činilo. Biće obavljeni fizički pregledi, mladići će ući u evidenciju vojnih odseka, ali u miru neće imati obavezu služenja vojnog roka. Oni će činiti pasivnu rezervu i u slučaju rata je moguća njihova mobilizacija. To bi podrazumevalo da se tada i obučavaju“. Tako bi u slučaju opšte mobilizacije samo veoma mali broj muškaraca imao odslužen vojni rok, što jeste pitanje koje će ostati otvoreno posle profesionalizacije vojske. Gde naći rezervu? Aktivnu rezervu bi činili oni koji su odslužili ceo vojni rok, a potom potpisali ugovor o angažovanju u vojsci po potrebi, za šta bi dobijali novčanu nadoknadu. Pasivnu rezervu bi popunjavali „dobrovoljci“, ali i oni koji nikad nisu bili na obuci. Sve je to, je l’ te, šta bi bilo kad bi bilo rata. Novi srpski „dobrovoljac“ – regrut, od 2011. biće, sudeći po plati, pola profesionalca. Zato jedino može da mu se isplati ako izdrži do - profesionalca. Ako, razume se, plata profesionalca bude neka pristojna, a ne ispod republičkog proseka kako se donedavno najavljivalo. Kad smo kod plate, hoće li ovaj „dobrovoljac“ polagati pola zakletve? A profesionalac? Kome će se srpski profesionalac zakleti čašću da će „braniti suverenitet i teritorijalnu celovitost Republike Srbije“? Za koje pare? Jer, nijedna priča o profesionalizaciji vojske i zamrzavanju vojne obaveze, ne može da prođe bez priče o nacionalnom identitetu, tradiciji i bez pitanja: Da li se suspenzijom vojne obaveze, suspenduje i vojnička čast u Srba? E sad, ako nam je do vojničke časti, valja se setiti da je država amnestijama na izbegavanje vojnog roka, veli Radić, zakovala sanduk za sahranu služenja vojnog roka, sahranu masovnog prisustva srpskog naroda u vojnim poslovima. „Ta amnestija na kraju je odvela do kompromitacije same ideje. Za svaku državu u modernom, sebičnom društvu važno je stalno podsećanje da postoji opšta društvena obaveza. Nije reč o tome što ćete u vojsci nešto naučiti. Reč je o uvojničavanju, uključivanju u sistem vojnih pravila. Tek period boravka u vojsci treba da vas podseti ko ste, gde ste“. Devedesetih su, da se ne zavaravamo, u vojsku odlazili, sem nekolicine entuzijasta, samo oni koji nisu mogli da nađu alternativu. A u urbanim sredinama i intelektualnim krugovima lako se odomaćilo uverenje: „Mnogo sam ja značajan da bih poginuo u vojsci.“ S druge strane, broj „salonskih ratnika“ proporcionalno je rastao sa opadanjem interesovanja za služenje vojnog roka. Napominjući da je afera Topčider, ubistvo gardista oktobra 2004, jedna od najjačih poluga koje su srušile srpski mit o vojsci, Radić dodaje: „Postali smo jako sebični. Spremni smo svašta da izgovorimo u kafiću i gledajući televiziju, ali nismo spremni da se žrtvujemo. Pričamo o ratničkoj tradiciji, ali ako bi mogao neko drugi da ratuje umesto nas.“ A oni koji su i ratovali umesto nas, zaboravljeni su. Kao vojnik Stojadin-Cole Mirković, poginuo na redovnom odsluženju vojnog roka u JNA, 29. septembra 1991. godine u skladištu JNA Bedenik kod Bjelovara. Miroslav Lazanski, vojnopolitički komentator lista „Politika“ pita: „Razmišlja li neko u ovoj zemlji zašto je vojnik Stojadin suspendovan iz srpske istorije?“ Dr Bojan Dimitrijević, istoričar i u dva mandata pomoćnik ministra odbrane zadužen za ljudske resurse, reći će da je više faktora uticalo na nepopularnost služenja vojnog roka: „Služenje vojske ima simboličan i emancipatorski momenat u životu svakog muškarca na Balkanu, zato bih kao istoričar rekao da možda nije dobro prekidati tu tradiciju. S druge strane zloupotreba vojske tokom devedesetih dovela je služenje vojnog roka do apsurda. Država nije na adekvatan način obrazlagala služenje vojnog roka kao potreban državni i nacionalni interes. Opšte siromašenje društva, uticalo je da vojnički profesionalni posao bude nepopularan i da imamo manje uobičajenih profesionalnih vojnika.“ Iako se bezmalo celu deceniju govori o profesionalizaciji srpske vojske, nismo imali ozbiljnu sociološku analizu o slici koju će ukidanje redovnog vojnog roka ostaviti u očima naroda. Treba se, valjda, posle romantičnih ispraćaja u vojsku pod šatrom, uz pesmu i pucanje, navići na činjenicu da će se vojska naći na tržištu poput svakog drugog preduzeća, ili privatne kompanije. Najvažniji argument zagovornika profesionalizacije vojske jeste taj što novi vojni sofisticirani visokotehnološki sistemi ne mogu da istrpe da se svakih šest meseci novi regrut uči i vežba na njima. Ne ide, kažu vojni eksperti. A i jedan profesionalac vredi za tri, četiri regruta, kažu.   Ne kažu, međutim, ko će da interveniše u zemljotresima i poplavama? Aleksandar Radić će reći: „Tada trebaju ljudske ruke, vreće sa peskom neko mora da nosi. U nedavnim poplavama se baš pokazalo koliko nedostaje snaga koju vojska može da pruži. Po kom instrumentu da pokrenete ljude da to rade? Nemate alternativu, naše je društvo siromašno. Čime da platite? Vojska je bila tu u zemljotresima, poplavama, bila je tu da ugrađuje svoje resurse u opšte društvene interese, to je radila otvoreno i nekoristoljubivo. S profesionalnom vojskom postavlja se pitanje motivacije. Profesionalna vojska je na putu da se otuđi od svog naroda. Uvek postoji rizik koji se desio sa JSO-om. A gubite i najvažnije - masovnost.“ Profesionalizacija vojske jeste zahtev tehnike i modernih tehnologija. Eto, Amerika, Velika Britanija i Kanada u svojoj vojnoj tradiciji imaju samo profesionalnu vojsku. Francuzi i Italijani su prešli na profesionalnu vojsku iako je nikada pre nisu imali. Francuzi su dugo raspravljali o tome, kaže za NIN Miroslav Lazanski, i, sračunali su da profesionalna vojska košta šest puta više od redovne, s regrutima, ali su ipak odlučili da uvedu profesionalce. S druge strane, Nemci recimo, insistiraju na obaveznom služenju vojnog roka. A razlog je sasvim konkretan. Mnogi mladi Nemci ne žele oružje, pa civilno služe vojsku, ali ne na način na koji je to kod nas dovedeno do apsurda. Oni idu u različite ustanove, bolnice, staračke domove, i moraju ozbiljno da se narade kad su već izbegli oružje. Tako, nemačka privreda je ta koja insistira na služenju vojnog roka jer dobija besplatnu radnu snagu za određene ustanove. U Izraelu je služenje vojnog roka pitanje opstanka, ugleda i časti. Tamo deca najznačajnijih političara prva idu na front. Izbegavanje vojske je najveći greh. Služenje vojnog roka je 18 meseci, a posle je svaki vojni obveznik u sistemu stalnog mesečnog pozivanja na vojne vežbe od sedam dana. I mladi Švajcarci, sa 19 godina, služe 18 nedelja ili četiri i po meseca vojni rok, a deset narednih godina, na svakih šest meseci dodatno ih poziva država – na tri nedelje. Kao vojno neutralna, Švajcarska ne pomišlja o ukidanju vojnog roka. Lazanski kaže: „Svaka priča o profesionalizaciji vojske – šuplja je bez adekvatnog vojnog budžeta. Sve te priče, standardi NATO-a, Marsa, Jupitera, velike reforme, strateški dokumenti, smernice, nacrti, bez ozbiljnog budžeta su – foliranje. Sadašnja vojska još troši resurse JNA. Nije kupljen nijedan avion, doći ćemo u situaciju da će Albanija imati moderniju avijaciju od Srbije.“ U šta smo se, onda, uputili? U ono u šta je, pre nas, ušao ceo postjugoslovenski vojni prostor. Profesionalizacija vojske je eksperiment. Svoja iskustva nemamo, ali imamo iskustva drugih. Na primer, Hrvata, koji su pre nas obavili profesionalizaciju vojske. „Hrvati su pre nekoliko meseci imali skandal, morali su da puste vojnike kući, nisu imali čime da ih plate. U tim vojnim integracijama na početku je bila vrsta pomoći – sad sve manje. Hrvatima sada više niko neće da daje dodatni novac za profesionalizaciju. Avganistanska avantura ih košta, to neće da plate ni NATO ni UN. To svaka zemlja sebi mora da plati. Bugarski načelnik generalštaba mi je otvoreno rekao - Ne ponavljajte našu grešku“, rečit je Lazanski. Računica je prosta, ako imate 800 evra za vojnika strelca, imaćete superprofesionalnu vojsku, za 200 evra niko nije lud da ide u kopnenu zonu bezbednosti. Ako ćemo o tradiciji usred računice, zabluda koja traje jeste da je tradicija – nepromenljiva. Ona svoju vitalnost i pokazuje u stalnim promenama, kazaće za NIN Bojan Jovanović, etnolog. Od mitotvorenog ruha često nismo u stanju da tradiciju vidimo u svoj njenoj realnosti. Srpska vojnička tradicija, mentalitet, karakter, formirani su u 19. veku, tokom oslobodilačkih ratova, potvrđeni su u 20. veku u vreme balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata. Bila je to težnja naroda da odgovori na prisilu. Jovanović još kaže: „Treba se samo setiti Vojne krajine, habzburške ratne provincije. Srbi iz raznih delova Balkana, došavši u Austrijsko carstvo, bili su brana od Turaka, ne samo Austrijskom carstvu nego i čitavoj Evropi. LJudi koji su se dotad bavili poljoprivredom, stekli su vojničke karaktetristike, preovladao je vojnički mentalitet. To je dugo trajalo. Ali kada je ukinuta Vojna krajina, vojnici koji su se dičili svojim vojničkim osobenostima, nasleđenim od svojih očeva i dedova, postaju uspešne zanatlije, okreću se poljoprivredi. Slično je i sa stanovnicima Novog Beograda. Tu su se nastanili oficiri JNA, pristigli iz raznih krajeva bivše zemlje, bili u aktivnom i pasivnom sastavu, potpuno u znaku vojničkog ustrojstva i mentaliteta. NJihovi sinovi i unuci u mirnodopskim uslovima, u velegradskom ambijentu, prema svom vojničkom nasleđu ponašali su se drugačije. Najveći broj dezertera bio je s Novog Beograda, u vreme mobilizacije devedesetih.“ Tako, Jovanović zaključuje da se vojnik i policajac ne postaje iz ljubavi, nego iz prinude, prisile i odsustva alternative. Možda nekome i 200 evra bude dovoljno? Malo li je na ovu skupoću?  O srpskoj vojnoj prošlosti Strah od srpske gerile Još jedna od zabluda u srpskoj ratničkoj mitologiji jeste i ona da smo bili značajan vojni faktor kroz istoriju. Nismo. „Srbi nikada nisu bili uračunljiv vojni faktor kojeg bi se neka velika sila bojala“, reči su akademika Milorada Ekmečića. Međutim, Ekmečić je više puta u svom radu naglasio i da je srpski „specijalitet“ ratovanja „mogućnost gerilskog rata koji niko ne pripremi i uvek se kao epidemija kuge raširi po balkanskim šumama“. Takav se rat (“Mali rat”) priprema sa habzburškim frajkorima 15 godina pre izbijanja Prvog srpskog ustanka 1804. Bizmark poručuje Srbima 1866. „Vi ste dole kao jedan jež”, koji će mu pomoći u ratu protiv Austrije. I Napoleon je bio svestan nezgodne srpske gerile, pa je naoružavao Turke tada najsavremenijim topovima, koji su u doba Napoleonovih ratova bili poslednja reč tehnike. Od vremena ustanka u Krivošijama i Hercegovini 1882. Konrad fon Hecendorf (šef generalštaba u ratu 1914) razradio je mere za gašenje srpskog gerilskog rata u budućnosti na najsuroviji način. Hitler je pred rat 1941. nastojao da izbegne rat sa Jugoslavijom, zbog mogućnosti gerilskog rata tamo. Ekmečić zaključuje: „Predsednici Tuđman i Izetbegović su na sastanku 27. marta 1993. formulisali američku strategiju protiv Srba. Smatraju da Srba ima 10 miliona i da bi, u slučaju da se Rusija ne destabilizuje psihološkim ratom iznutra, Srbi pokrenuli šumske formacije, kao što su to uradili 1941. Amerika bi u tom slučaju morala na tom prostoru da drži pola miliona vojnika.“