Nije lako biti mlad

Velike krize nose velike promene. Američko društvo, za razliku od mnogih drugih, promene pomno prati i registruje. Tako je „NJujork tajms“, suočen sa činjenicama o drastičnim promenama u odnosima među mladim Amerikancima objavio: „Američki san je iluzija za novu generaciju“. Ovo saznanje je mnogo ozbiljniji znak o razmerama krize i od ovih dana objavljenih pokazatelja da je „spori oporavak“ u junu zaustavljen. Jer to sa statističkim merenjima krize su fakta za dnevnu upotrebu i ozbiljni ljudi koji u Velikoj depresiji iz 1929. traže „znakove upozorenja“ znaju da to ne ide pravolinijski. Kao što šef predsednikovog Saveta ekonomskih savetnika Kristin Romer objašnjava: „Pre dva meseca svet je bio u usponu i to je izgledalo bolje nego što je iko očekivao. U poslednje dve nedelje vesti su drugačije, lošije nego što je iko mogao da očekuje.“ Ovo nije, dosetila se ona, normalan oporavak „zato što ovo nije ni normalna recesija. Jaki vetrovi nam duvaju u lice.“ „Velika depresija razarala je samopouzdanje mladih, a upravo se to počinje dešavati i sada, procenjuju istraživači, sociolozi, ekonomisti.“ Mladi su grupacija koja lakše gubi orijentaciju, ističe u studiji „Deca Velike depresije“ sociolog Glen Elder sa Univerziteta Severna Karolina. Danas 14 odsto mladih Amerikanaca (od 18 do 29 godina starosti) traže posao sa ne baš velikim šansama da će ga naći. Biro za radnu statistiku beleži da još 23 odsto te generacije više i ne traži posao. Zbir od 37 odsto sasvim podseća na statistiku iz doba Velike depresije. Skotu Nikolsonu, 24-godišnjaku, diplomiranom ekonomisti, inače odličnom studentu, dan počinje tako što kad ujutro isprati roditelje na posao seda za kompjuter i na internetu pregleda konkurse i šalje molbe. U poslednjih pet meseci našao je samo jedan posao. Ali zbog uslova koji su mu ponuđeni Skot je posao, ipak, odbio. Optimizam koji još uvek drži deo generacije posledica je činjenice da su oni „bolje obrazovani od prethodnih generacija“, ali i da su odrasli u doba kad se živelo lagodno. Ali promene ne ohrabruju optimizam. Pomenuti Skot Nikolson pripada višoj srednjoj klasi i „nije bez dobrih veza“, ali niko iz porodice niti od prijatelja nije mogao da ga „usmeri u marketing ili finansije, menadžment ili bilo koji posao orijentisan na velike korporacije, što je bio njegov cilj“. Skotova mikrostatistika pokazuje da je od 20 školskih drugova njih 12 našlo posao, ali samo šestoro bi moglo da kaže da je zadovoljno. Momak je pokušao i da problem „premosti“, da se kao njegov deda posle Drugog svetskog rata zaposli u vojsci. Ali lekari su našli da je njegova astma iz detinjstva prepreka. Ostalo je da do daljnjeg živi kod roditelja, u zemlji gde se punoletstvo razume kao vreme „da se počne živeti sam“ i „zarađivati dovoljno za svoju samostalnost“. Skotova sudbina nije izuzetak. Poslednjih godina u Americi se povećava broj domaćinstava u kojima živi više punoletnih generacija. U 2008, prvoj godini recesije, broj ovakvih porodica se popeo na 16 odsto. U novijoj američkoj istoriji najviša tačka je bila 1940. godina, kad se okončavala Velika depresija – 24,7 odsto. Ali, ne samo da je posla sve manje, nego su i mladi znatno slabije plaćeni, bar za 10 procenata. Da to nije definitivno najlošija vest pokazuje studija Lize Kan sa Jejlove škole menadžmenta, koja je utvrdila da su u znatno blažoj recesiji osamdesetih plate mladih u prve tri godine bile i 30 procenata manje nego plate vršnjaka kojima su te godine padale u vreme prosperiteta. Nešto se ozbiljno zbiva sa „starom dobrom Amerikom“ koja je podignuta na obećanju građanima da mogu dostići „bolji, bogatiji i srećniji život“. To je zapisano kao druga rečenica Deklaracije nezavisnosti (1776): „da su svi ljudi stvoreni jednaki“ i da su „obdareni od strane njihovog Tvorca određenim neotuđivim pravima, među kojima su život, sloboda i težnja za srećom“. Imati „svoju kuću“ je dobar znak da se ta obećanja u osnovi ispunjavaju. Ostati bez mogućnosti da imaš kuću preti da se „američki san“ pretvara u košmar, a srednja klasa tone u siromaštvo.