Četiri decenije skrivanja Abu Dauda

Poslednji neposredni akter masakra nad izraelskim sportistima na Olimpijadi u Minhenu 1972. godine, Mohamed Udah preminuo je u Damasku u 73. godini života. Ovaj nekadašnji vođa grupe Crni septembar, poznatiji pod imenom Abu Daud, bio je glavni organizator napada koji je počeo kao otmica sportista sa zahtevom da budu zamenjeni za palestinske zatočenike u Izraelu, a završio se posle više od dvadeset sati agonije kao najstrašnije krvoproliće u kome je poginulo 17 ljudi. “ Da li verujete da kada bih sve to morao opet da učinim, učinio bih” – izjavio je u intervjuu Asošijeted presu pre dve godine. “Ali možda bismo, samo možda, pokazali malo više fleksibilnosti. Kada se vratim u to vreme bilo je – ili cela Palestina ili ništa, ali možda je trebalo da prihvatimo palestinsku državu pored izraelske.” Abu Daud je rođen u Jerusalimu 1937. godine, gde je predavao matematiku i fiziku. Imao je trideset godina kad je Izrael zaposeo istočni Jerusalim u kome je živeo, posle toga preselio se u Jordan i pridružio se PLO-u. Napad na Olimpijadi opisao je kao spontanu odluku koja je doneta dok je sedeo u kafeu u Rimu sa prijateljima kada su pročitali da je odbijen zahtev da Palestina učestvuje na Olimpijskim igrama. “Moral je već bio opao posle poniženja u Jordanu kada je kralj Husein proterao palestinske gerilce. Sećam se da me je Abu Ijad pogledao i rekao: ”Hajde da učestvujemo u Olimpijskim igrama na naš način. Hajde da uzmemo izraelske taoce i menjamo ih za zatvorenike u Izraelu.” Abu Daud je dobio zadatak da organizuje operaciju. Trebalo je da osam maskiranih naoružanih ljudi uđe u izraelske prostorije i otme sportiste. U noći napada Abu Daud je odveo napadače na večeru u blizini železničke stanice u Minhenu, posle toga uzeli su taksi i odvezli se u olimpijsko selo. Oružje su nosili u sportskim torbama. Plan je bio da iseku ogradu i uđu unutra, ali kada su stigli naleteli su na pripite američke sportiste koji su iz zabave preskakali ogradu, pa su im se pridružili. Amerikanci su im čak, misleći da su takođe sportisti, pomogli da ponesu torbe. Abu Daud je stajao kraj ograde i kada su svi napadači ušli u selo, on se povukao. Bilo je to rano jutro 5. septembra 1972. godine. Stvari, međutim, nisu išle po planu. Tokom provale u izraelske prostorije, dizač tegova i rvački trener su pokušali da se suprotstave i ubijeni su na licu mesta, a devet sportista je uzeto za taoce. Izneli su svoje zahteve, ali je Izrael odbio da pregovara. Posle mučnih pregovora sa nemačkom vladom dogovoreno je da helikopterom budu prebačeni na aerodrom, a odatle u Kairo – nemačka policija,međutim, pokušala je na aerodromu da oslobodi taoce. Došlo je do krvavog obračuna u kome su stradali svi izraelski taoci, jedan nemački policajac i nekoliko Palestinaca. Tako su se Olimpijske igre pretvorile u košmar koji su prenosile TV kamere, a dve decenije kasnije Abu Daud je objasnio da su, uprkos svemu, Palestinci to smatrali svojom pobedom. “Preko Minhena smo svoj problem poslali u domove 500 miliona ljudi”, rekao Abu Daud. ”Pre toga bili smo prosto teroristi, posle Minhena ljudi su počeli da se pitaju: Ko su ti teroristi? Šta žele?” U godinama koje su usledile Mosad je likvidirao organizatore i svakoga za koga se sumnjalo da je umešan u minhenski napad. Abu Daud je živeo u Jordanu, Libanu, u nekoliko evropskih država, ali mu često menjanje mesta nije pomoglo da izbegne atentat 1981. godine. U kafeu hotela u Varšavi pogođen je sa nekoliko metaka, ali je preživeo. Nastavio je da živi u stalnim bekstvu. Egzil je okončan 1996. godine kada mu je dozvoljen povratak u Izrael. U to vreme o svojoj ulozi u napadu na Olimpijadi govorio je dvosmisleno: “Možda sam bio blizak sa nekim ljudima koji su umešani i možda su mi kasnije rekli neke detalje.”. Dve godine kasnije, međutim, objavio je knjigu “Palestina: od Jerusalima do Minhena” u kojoj je obelodanio svoju ulogu u minhenskom napadu. Posle puta u Jordan te godine izraelske vlasti nisu ga pustile nazad u zemlju. Sirija je bila jedina zemlja koja ga je prihvatila i nastavio je da živi u Damasku, ali je Izraelu poručio: “Ja više ne mogu da se borim, ali će se boriti moji unuci, a i njihovi unuci.” Za sobom je ostavio pet kćeri i sina. Sahranjen je u palestinskom izbegličkom logoru Jarmuh u Damasku.