|
|
Сједињене Америчке Државе
Top Secret Америка
Да ли су новинари Вашингтон поста пишући о обавештајној структури Америке која је од 11. септембра 2001. постала толика да нико не зна колико она заправо кошта и колико тачно људи запошљава, угрозили националну безбедност?
За љубитеље шпијунских прича, теорија завере, авантура тајних агената и још тајнијих организација, веб страница Вашингтон поста права је Али-Бабина пећина: ту се отвара интерактивна база података о око 1.300 владиних организација и више од 1.900 приватних компанија, махом малих и средњих предузећа, које се као подизвођачи баве борбом против тероризма, унутрашњом безбедношћу и прикупљањем обавештајних података на око 10.000 локација широм САД. Обавештајни подаци се обрађују на 681 локацији, а око 854.000 људи има дозволу за приступ тајним подацима од посебног значаја за националну безбедност.
Државни службеници који су прошли све те безбедносне провере и који раде у наизглед обичним пословним зградама у предграђу Вашингтона морају поштовати веома строга правила којима им је цео живот уређен. Редовно се подвргавају тестирању на детектору лажи, непрестано им се држе предавања о томе како да избегавају шкакљива питања суседа и пријатеља, чак и породице, а лако им се може догодити да изгубе посао ако рецимо уђу у превелике кредитне аранжмане, или ако имају пријатеље из непожељних земаља. Многи од њих приморани су да узму лажни идентитет.
Цела та пребогата база података резултат је двогодишње истраге двоје новинара, Дејне Прист и Вилијама Аркина и двадесетак њихових сарадника. Основни закључак те троделне серије чланака који су, без претеривања се може рећи, потресли Америку, обавештајни комплекс је хипертрофиран до нивоа на коме се поставља питање његове ефикасности. Тачније речено, нико у власти тренутно не може са сигурношћу да каже да ли је Америка безбеднија захваљујући томе што поседује тај комплекс, или је можда небезбеднија. Извесно је само да је обавештајни комплекс израстао у четврту грану власти, која практично никоме не полаже рачуна. Америка је, од 11. септембра 2001, изградила толико велику и толико тајновиту обавештајну инфраструктуру да „нико не зна колико она заправо кошта, колико тачно људи запошљава, колико програма у оквиру ње постоји или колико агенција обавља у суштини један те исти посао”.
Представник Пентагона је већ поводом првог чланка Постове серије изјавио да је тачно да постоји вишак запослених у обавештајној заједници, али да је то „стари, добро познати проблем”. „Не сме се заборавити да ми последњих година водимо два рата и да је највећи део раста обавештајне заједнице заправо резултат неопходних појачања у домену прикупљања обавештајних података и ширења различитих активности тог типа како би се ти ратови подржали.”
Слична оправдања, не и порицања, стижу и из других надлежних министарстава. Зато не чуди податак да је у 2009. буџет целог сектора износио 75 милијарди долара, што је два и по пута више него 2000. године. У Вашингтону и његовој непосредној околини изграђено је или се гради тридесетак супертајних обавештајних комплекса, а од 11. септембра 2001. године формирано је или потпуно реорганизовано више од 260 разних владиних обавештајних установа.
Само малобројни званичници Министарства одбране имају приступ свим обавештајним активностима и информацијама. Двојица од тих „суперкорисника” изјавили су за Вашингтон пост да једноставно нису у стању да прате и обраде сва та брда тајних информација која свакодневно добијају. „Нема шансе да поживим толико да о свему што је досад стигло прочитам макар и најкраћи резиме”, казао је један од њих.
Агенције прикупљају толико много података да чак немају довољно преводилаца нити истраживача неопходних за анализу материјала. Сваког дана „пресретне се и ускладишти 1,7 милијарди електронских порука, телефонских позива и других видова комуникације”.
Међу разним агенцијама које су укључене у рад на овом сектору воде се прави ратови за престиж, тако да нема говора о координацији, камоли удруживању напора. Истина, Конгрес је 2004. године основао Канцеларију директора за националну безбедност, али том директору нису дата ни јасна законска овлашћења, ни могућност буџетске контроле над агенцијама. Сукоб и преклапање надлежности и конкуренција између Министарства одбране и ЦИА никада нису били жешћи и, сва је прилика, штетнији по државу.
Последице су сасвим конкретне. Новинари Вашингтон поста посебно су упрли прстом на пример Умара Фарука Абдулмуталаба чији је отац упозорио надлежне да страхује да његов син нешто спрема, али се та информација, необрађена, затурила негде у бирократском апарату. Само је случајност спасла 290 путника на лету Амстердам – Детроит. Други пример је мајор Нидал Малик Хасан, психијатар који је у бази у Форт Худу убио 13, а ранио 30 људи. Њега ни случајност није спречила.
Посебна прича су подизвођачи, приватне компаније којима се поверавају читави сегменти послова у обавештајном сектору. По закону, они не би могли да обављају оно што се федералним прописима дефинише као „инхерентна функција власти”, али се проналазе законске пречице и обилазнице. Нема ниједне обавештајне агенције у којој приватни подизвођачи не обављају исте послове које обављају и државни чиновници, с тим што приватници добијају више новца. Тако су приватни подизвођачи у име ЦИА „регрутовали шпијуне у Ираку, а то чине и данас, као што су подмићивали и подмићују разне високе чиновнике или племенске главешине у Авганистану не би ли дошли до наводно поузданих информација”. То ангажовање приватника до те је мере распрострањено да разне директоре ЦИА када одлазе у обилазак терена широм света штите приватне агенције.
Испоставља се да је ово ангажовање приватних компанија заправо скупо за владу, иако је у почетку све кренуло ради уштеде. Као и другде, и ту се показало да неке ствари које неолиберални економски модел представља као штедњу заправо, дугорочно, нису ништа друго до расипање. „Приватне компаније обављају око 29 посто послова, али на њих одлази 49 посто новца.” Чак је и министар одбране Роберт Гејтс изјавио да је новац који се за одређене послове исплати државним чиновницима 25 посто мањи од новца који се за исте те послове да приватним компанијама, ако се њима повери тај задатак.
Ипак, сада се све гласније поставља питање да ли је ова серија текстова ипак можда нанела штету националној безбедности. У часопису Форин полиси Томас Манкен, предавач на безбедносним студијама на универзитету Џон Хопкинс, некадашњи помоћник министра одбране за политичко планирање, објавио је текст у коме је између осталог навео да су Пристова и Аркин провели две године покушавајући да обелодане најразличитије тајне владине активности. У бази података коју су они сачинили не налазе се само детаљи о организацијама које се баве борбом против тероризма, већ и онима које се баве неким сасвим одвојеним областима као што је прикупљање техничких обавештајних података за ратно ваздухопловство. Тиме су, по Манкиновој оцени, олакшали непријатељима Америке да проникну у тајне које су битне за америчку националну безбедност. Отвореност је важна, каже Манкин, али је важно и умеће чувања тајне.
Одговарајући на питање да ли су вашингтонске колеге својом серијом откриле неке најстроже чуване тајне, Кришчен сајенс монитор оцењује да је откривен само мали број таквих тајни, у најужем смислу те речи. Међутим, лист подсећа на такозвану мозаичку теорију у прикупљању обавештајних података. По тој теорији мноштво појединачно безазлених информација, у комбинацији са комплементарним подацима, може да створи композитну слику чија вредност вишеструко надилази збир вредности појединачних података и тако открива слабе тачке у националној безбедности. Зато, чак и ако су појединачне информације све у јавном домену, одређени скуп информација, или метод помоћу кога су оне прикупљене, може бити означен као поверљив или тајни.
Управо су помоћу мозаичке теорије од јавности сакривена имена осумњичених који су ухапшени током истраге напада од 11. септембра. Влада је тврдила да би објављивање имена омогућило терористичким организацијама да изведу тачне закључке о изворима и методима америчке борбе против тероризма а Апелациони суд вашингтонског округа се с тим сагласио. Врховни суд САД је у предмету ЦИА против Симса 2006. године коначно прихватио мозаичку теорију као разложно оправдање за прикривање информација од јавности, уколико је реч о информацијама које се сматрају посебно важним за националну безбедност.
Због осетљиве природе ових текстова, Вашингтон пост је ту базу података неколико месеци раније предочио америчким званичницима и затражио њихово мишљење; то је јасно наведено у објашњењу уредништва које је пропратило серију од три чланка. Неке информације су, после тих консултација, прећутане читаоцима, али целина тиме није нарушена.
Секретар за штампу Беле куће изјавио је да не може да улази у детаље о разговорима вођеним између администрације и уредништва Вашингтон поста, али је „очито било неких разлога за забринутост”.
Ипак, не треба очекивати да ће Вашингтон пост бити тужен. Наиме, било би сасвим натегнуто ако би се на основу мозаичке теорије гонио један медиј због тога што је користио нешто што је раније неко други већ објавио; то би било претерано креативно тумачење закона о националној безбедности. Сем тога, тужење новина у Америци није нарочито популарно, ако је тужилац држава.
Недељу дана после објављивања првог од три чланка у Постовој серији, обавештајно-безбедносну заједницу задесио је нови удар: организација Викиликс обелоданила је скоро 92.000 докумената везаних за рат у Авганистану и околини од 2004. до 2009, а Њујорк тајмс, Шпигл и Гардијан објавили су текстове на основу тих докумената који сви осветљавају различите аспекте низа војних пораза и промашаја НАТО у том рату: подршку коју талибани уживају не само у Ирану него и у Пакистану, упркос америчкој помоћи пакистанској влади, многобројне "грешке" у којима листом страдају авганистански цивили, (аутобус пун деце, цело село, не једном свадбена поворка), хаос који изазивају беспилотне америчке летелице, одсуство координације, и вертикалне и хоризонталне, међу савезничким снагама, постојање специјалних казнених јединица које покушавају да лове талибанске прваке, не одговарајући никоме и не хајући за међународно ратно право, систематско прикривање доказа талибанских успеха, и војних и обавештајних.
Бела кућа је одлучно осудила обелодањивање информација које могу да угрозе животе Американаца, њихових партнера и локалног становништва спремног да с њима сарађује. При том је као објашњење за хаотичну слику наведено недовољно финансирање ратних напора у време претходне администрације. Подсећања ради, актуелни министар одбране био је то и у другој влади Џорџа В. Буша.
Љиљана Недељковић
Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар
|
| Приступ за чланове |
 |
|
 |
| Изјава недеље |
|
Вилијам Монтгомери, бивши амбасадор САД
Сви који тврде супротно лажу вас свесно или несвесно! Ма шта урадили, Србија неће бити део ЕУ пре 2018, а можда ни тада!
Прочитајте све изјаве  |
|
| Свет |
 |
|
 |
|
