Agrobiznis i njegove žrtve

Dabogda sutra da otvore vrata Evropske unije, pa da se vidi ko je jači. Ovako je Laza Đukić, poljoprivrednik iz Gospođinaca, odgovorio na naše pitanje da li je Evropska unija šansa ili pretnja za poljoprivredu Srbije. Počinjemo tekst ovom rečenicom ne samo da bismo razbili famu - mada ni to nije nevažno - da naši farmeri nisu spremni za žestoku tržišnu utakmicu, nego i da bismo ukazali na njihovog glavnog protivnika (videćete da to nije prejaka reč) na domaćem terenu. Svi poljoprivrednici sa kojima smo razgovarali – a ima ih pet – uspešni su (mada oni tako sebe baš i ne vide), obrađuju stotine hektara, poseduju savremenu mehanizaciju, koriste moderne tehnologije, gaje hiljade grla stoke, ostvaruju prinose i kvalitet na nivou vrhunskih evropskih. Oni srpsku poljoprivredu vuku napred. Za sve njih, dakle, država Evropska unija nije nikakav problem, ali od naše, tj. svoje, države Srbije, beže „k’o đavo od krsta”. Jeste da je tamo, u Evropi, konkurencija žestoka i neefikasnost se ne toleriše pa takvi brzo nestaju sa tržišta, ali postoji red, postoje pravila. U Srbiji, pak, osnovno pravilo glasi: dok jednom ne smrkne, drugome ne može da svane. Ovih dana novine su prepune kataklizmičnih vesti: poskupljuju hleb, mleko, ulje, meso i mesne prerađevine... Kataklizmičnih? Kako za koga. Jer, dok potrošači padaju u očaj, proizvođači zadovoljno trljaju ruke. Prošle godine je, međutim, bilo obrnuto. A pretprošle isto obrnuto, samo u odnosu na prošlu. Zato se, u stvari, proizvođači, bar ovi sa kojima je NIN razgovarao, baš nešto i ne raduju. Priznaju da su dobro prošli ove godine, ali se već u strahu pitaju kako će biti iduće. Do čega to u konačnom ishodu dovodi najbolje pokazuje sadašnja situacija sa mlekom. A prema procenama stručnjaka slično nam se iduće godine može desiti sa uljem. Može li, ključno je dakle pitanje, poljoprivredna proizvodnja (takozvanih primarnih proizvoda) da bude stabilna, kontinuirana, ujednačena. Ne potpuno i idealno, razume se, jer u agraru još puno toga zavisi od neba i njegove (namćoraste) ćudi, ali ako ne mogu da se srede stvari na nebu, bar ovo dole što od nas zavisi da bude (koliko-toliko) uređeno. Odnosno, da bude uređeno tako da bude dobro i proizvođačima i potrošačima. Prvima tako što će cene biti (relativno) visoke da im biznis donosi profit, a drugima tako što će cene biti (relativno) niske pa em da mogu da kupuju, em i njima da ostane neki profit, tj. da im cela plata ne ode na hranu. Ono vic pitanje “ima li života posle smrti” u poljoprivredi bi moglo da se prevede “ima li života bez subvencija”. „Štite pande, beloglave supove, dao Bog da nas ne štite; da nas stave na zdravu konkurenciju, mi ćemo se izboriti“, pomalo inadžijski govori već pomenuti Đukić. Obrazlažući svoje mišljenje zašto Srbija ne treba da isplaćuje subvencije, kada čitava ta Evropa, na koju treba da se ugledamo, upravo to čini, Danica Popović, profesorka beogradskog Ekonomskog fakulteta kaže: „Tamo (u EU i SAD – prim. NIN) seljaka je malo, ispod dva odsto u ukupnoj populaciji, a i poljoprivreda je tamo mali sektor, otprilike iste te relativne veličine. Oni su najpre žestoko jedni drugima konkurisali, pa su najjači opstali, pa napravili lobi... Oni i dalje konkurišu jedni drugima, tržišna je to privreda ... taj deo priče svi nekako vole da zaborave“, upozorava Danica Popović. Ipak, „kud svi Turci...“. „Ako se uzme u obzir da Srbija mora da nađe svoje mesto u regionu, a pre svega u EU i da sve zemlje regiona i EU imaju isti, aktuelni model poljoprivrede, intervencija države ukoliko je u funkciji održivog razvoja, neminovna je“, objašnjava svoje „za“ Saša Vitošević, direktor kompanije Velvet farm iz Čuruga (najveće grin fild investicije u poljoprivredu u Srbiji). Pa i citirani Đukić pragmatično ublažava svoj stav: „50 odsto proizvodnje izvozim - u Mađarsku, Sloveniju, Bugarsku - ali dinar-dva podsticaja za izvoz bi dosta značilo, jer mi na domaće tržište ne možemo da se oslonimo, suviše je malo“. Pavle Kujundžić, iz Subotice, poteže već dobro poznati argument da su „subvencije u Mađarskoj skoro 300 evra, u Hrvatskoj veće od 300 evra, a kod nas, po sadašnjem kursu, malo manje od 140 evra“. Goran Živkov, eksministar za poljoprivredu, danas konsultant angažovan na mnogim projektima u Evropi, međutim, ističe da je Hrvatska u stvari primer kako je pogrešnom politikom subvencija poljoprivreda maltene upropašćena. Subvencije mogu nekome da pomognu da lakše živi, ali sa stanovišta razvoja poljoprivrede, pa i nekog opštedruštvenog interesa, one mogu da budu i štetne. Razrađujući svoju tezu o razvojnom karakteru subvencija, Saša Vitošević ističe da „subvencije moraju biti usmerene ka: povećanju profitabilnosti sektora, povećanju konkurentnosti, povećanju kvaliteta, dostizanju standarda koji omogućavaju izvoz“. Ministarstvo poljoprivrede, međutim, vodi obrnutu, tj. socijalnu politiku. Pomoć je, naime, poslednjih godina, kako kaže Vitošević, „usmerena samo malim proizvođačima, što samo po sebi nije loše, ali je loše što te mere nisu imale razvojni karakter, već karakter socijalne pomoći i to samo jednoj grupi u lancu proizvodnje“. LJubiša Jovanović, direktor BD Agro iz Dobanovaca (primer uspešne privatizacije, uvezeno preko 2.000 „super“ krava iz Kanade) ovakvu politiku subvencija naziva „vrhuncem apsurda“, jer se nigde u svetu kod dodeljivanja ove vrste državne pomoći ne pravi razlika između pravnih i fizičkih lica. Da apsurd bude još veći, čak ni među ovim drugim pomoć ne dobijaju svi. Zbog naopakih kriterijuma koje je Ministarstvo propisalo, prošle godine je subvencije dobio tek svaki deseti registrovani poljoprivrednik ili svaki sedamnaesti od onih koji su po statistici imali takav status. Ali, za naše sagovornike, nedovoljna direktna finansijska podrška agraru i pogrešna politika raspodele te pomoći, čak je i manji problem. Osnovni problem je nedostatak strategije razvoja poljoprivrede. „Neophodna je dugoročna i održiva strategija“, kaže LJubiša Jovanović. Strategija kao dokument, u stvari, postoji, napisana je još pre pet godina, ali je praktično ostala mrtvo slovo na papiru (zato se sad pravi nova). Suština te strategija bila je u tome da se poljoprivrednik ne tretira kao maloumnik kome će država da kaže šta i koliko da proizvodi a da mu zauzvrat obeća da će sve što on proizvede ona da (ot)kupi - što je, izgred, često radio aktuelni ministar - već, naprotiv, da poljoprivrednika tretira kao svakog drugog preduzetnika. Dakle, onog koji ne radi da „nahrani narod“, nego da ostvari dobit. Najbolje je tu filozofiju „svojim rečima“ izrazio Pavle Kujundžić. „Svaki poljoprivrednik je priča za sebe, nemoguće je nekoga kopirati. Možete od nekoga da vidite kako, šta i koliko radi, ali nema kopiranja. Moj komšija, koji je mnogo uspešniji od mene, ispričao mi je nedavno kako mu je njegov prijatelj rekao da će sledeće godine biti kao on. A ovaj mu je na to odgovorio da to ne radi, jer je - zakasnio“, ubitačno plastično objašnjava Kujundžić. Komplementarno ovom pogledu na strategiju je i gledište Milosava Ostojića iz Sivca: „Ja se uopšte ne bojim Evropske unije, može sutra da dođe kod nas; pošto sam ja često tamo, konkretno u Nemačkoj, mogu da kažem da poljoprivrednici Nemačke nemaju ništa bolje prinose od mene, ništa kvalitetniju robu ne proizvode od mene, nemaju bolju mehanizaciju, mislim da imam i manje proizvodne troškove, tako da se ja njih ne bojim“, kaže Ostojić. Na pitanje čemu duguju svoj uspeh svi naši sagovornici, bez razlike, bili stočari, ratari, povrtari ili voćari, odgovaraju: zahvaljujući primeni najsavremenije tehnologije. Ilustracije radi: „proizvodimo mleko održivog ekstrakvaliteta kakvo proizvodi tri odsto farmi u Evropi“, kaže LJubiša Jovanović. Laza Đukić dodaje: „Nema tajne, tj. ’tajna’ je u primeni svetske tehnologije - radim isto ono što rade Holanđani - dobra semena ne vrede bez vrhunske tehnologije, đubriva, opreme i slično“. Baš oko đubriva, doduše veštačkog, bilo je izgleda mnogo prljavštine poslednjih godina. Bar tako tvrde i njegovi korisnici i proizvođači-distributeri. I NIN je o tome pisao, ranije a i u prošlom broju. Ove godine je situacija postala prilično dramatična. Na tenderima koje raspisuje ministarstvo već treću godinu zaredom ubedljivo pobeđuje „Viktorija“ iz Šida. Ove godine računica izgleda ovako. Na cenu od 37 dinara po kilogramu, država „Viktoriji“ daje subvenciju od 10 dinara, tako da je cena prema seljacima 27 dinara. Na slobodnom tržištu u susedstvu cena se kreće oko 23 dinara. Na logično pitanje zašto onda kod nas nema tog jeftinijeg (a isto tako kvalitetnog, ako ne i kvalitetnijeg) đubriva, odgovor je jednostavan: napravivši, uz državnu podršku, monopol, „Viktorija“ je sa tržišta izbacila „male igrače“ koji bi nudili jeftinije đubrivo. Ako, sami pokušate da uvezete đubrivo, ono mora na analizu. Gde nego u laboratoriju koju drži, pogodite ko, opet „Viktorija“. Nije to slučaj samo sa đubrivom. Iako ima više od 20 registrovanih kuća, 90 odsto uzoraka za voće i povrće sa granice ide u „Viktorijinu“ laboratoriju. „Sitan detalj“, koji ilustruje širinu državnog nasilja nad (poljo)privredom, predstavlja primer Javnog preduzeća Vode Vojvodine koje je ove godine naknadu za odvodnjavanje (čega, uzgred, praktično i nema) povećalo za čak šest puta. „NJima da država radi ovo što nama radi, oni ne bi imali ništa. Ne bi ni postojali. Oni bi blokirali Berlin, sve živo bi blokirali“, kaže Ostojić rezignirano, sumirajući svoje nemačko iskustvo. Još jednom, sagovornici NIN-a su veliki i uspešni, poljoprivrednici evropskog kalibra. Sa takvima je, međutim, ministar poljoprivrede Saša Dragin na ratnoj nozi. Ili bar u nekoj vrsti hladnog rata. Jer ih je sve proglasio tajkunima. Tajkunima koji se, kako reče jedan od naših sagovornika, do šest ujutru dvaput oznoje. „Ovde se razni pojedinci ili grupe štite na uštrb seljaka, agrarna politika se svodi na to“, kaže „tajkun“ Milosav Ostojić. Za sredu, 8. septembar, dan po zaključenu ovog broja NIN-a, najavljena je konferencija za štampu malih distributera veštačkog đubriva koji se žale na mahinacije na tržištu. Drugi skup se održava sutradan, u Privrednoj komori Srbije na kome će veliki proizvođači mleka predstaviti svoju „Belu inicijativu”, predlog kako da se reše problemi u ovoj oblasti i principe koji bi mogli da budu primenjeni na poljoprivredu generalno. Diže se „kuka i motika“, udružuju se „plave i bele kragne“, stupaju zajedno „cipela i opanak“ da sruše jednu nakaradnu agrarnu politiku. „Bela inicijativa“ Mleko u čabru Srbiji su potrebne investicije od oko 750 miliona evra u primarnoj proizvodnji i još 40 miliona u preradi mleka da bi se proizvodnja održala na sadašnjem nivou i ispunili svi standardi neophodni u EU, piše u „Beloj inicijativi“ Udruženja proizvođača mleka Srbije. U protivnom, Srbija bi uskoro mogla postati ozbiljan uvoznik mleka, uprkos tome što ima potencijala, ne samo da proizvodi za sopstvene potrebe, već da postane i ozbiljan igrač na tržištu regiona, pa i u Evropi. Veći deo tog novca uložiće sami proizvođači i prerađivači, ali je, pored očekivanih sredstava za poljoprivredu iz IPA fondova EU, neophodna i investiciona podrška države (30-40 odsto od neophodnih investicija). Jedan od najznačajnijih zahteva autora ove inicijative jeste i izjednačavanje pravnih lica sa individualnim proizvođačima mleka. Ministarstvo poljoprivrede ukinulo je pre dve godine velikim proizvođačima sve vidove subvencija i premije sa obrazloženjem da neće da finansiraju „tajkune“. Pored podrške u investicijama, mlekadžije predlažu da se premija za mleko, koja je poslednjih godina smanjena sa četiri na tek 1,5 dinara, poveća na oko pet dinara, ali da se promeni sistem premiranja „terajući“ proizvođače da proizvode samo najkvalitetnije mleko. Udruženje proizvođača smatra, takođe, da država mora da podstiče kvalitet i da se zbog toga iznos subvencija povećava shodno povećanju proizvodnje mleka po grlu. Osim toga, država bi trebalo da stimuliše kupovinu novih stada, jer je Srbija posle Albanije zemlja sa najmanjom prosečnom veličinom farmi u Evropi. Broj proizvođača sa mnogo krava zanemarljivo je mali, dok najveći broj njih (125.000) ima samo dve krave. U Srbiji je proizvodnja mleka po kravi daleko manja nego u zemljama EU, tek 2.500 litara prema 7.500 litara koliko je u zemljama Unije. Srbija jedina u Evropi nema nacionalnu laboratoriju za kontrolu kvaliteta mleka. Zbog lošeg kvaliteta nemamo dozvolu za izvoz dugotrajnog, a kamoli svežeg mleka u EU. Mlekadžije predlažu da se dogodine uspostavi celokupan sistem kontrole mleka i počne sa državnom podrškom mlekarstvu.