Sudsko nadmudrivanje

Ni posle sedam godina ne nazire se kraj sudskog rašomona na relaciji grad Beograd – Luka Beograd, iako jedni sebe već proglašavaju za pobednika a drugi tvrde da će to biti kada se postupak okonča. Već ionako komplikovan spor oko vlasništva stotinak hektara najatraktivnijeg zemljišta na desnoj obali Dunava dodatno opterećuju krivične prijave Saveta za borbu protiv korupcije protiv 17 državnih službenika zbog štete koja je državi naneta prilikom prodaje Luke Beograd, kao i kontratužbe iz Luke protiv Verice Barać, predsednice Saveta . Iako je rukovodstvo Luke Beograd već slavodobitno objavilo da je konačnim rešenjem (eto po treći put) stavljena tačka na višegodišnji spor između te kompanije i grada oko prava raspolaganja nekih 130 hektara zemljišta, izgleda da će priča početi iz početka, jer grad ne odustaje. „Čak u rešenju Višeg suda, u ovom knjižnom postupku, kojim se ne dokazuje nikakvo vlasništvo, navedeno je da grad Beograd ostvarenje svog prava može tražiti u parničnom postupku, čak `sa uspehom`, kako stoji u rešenju“, kaže pravobranilac Beograda Strahinja Sekulić. Postupak uknjižbe i revizije ovog postupka vodi se po Zakonu o zemljišnim knjigama, donetom još 1934. godine, za vreme Kraljevine Jugoslavije, i još uvek je u primeni. Ovaj postupak je strogo formalni i nema nikakve veze sa utvrđivanjem vlasništva na spornoj parceli. Zemljište uz Dunav, od Pančevačkog mosta do Ade huje, po važećim zakonima pripada Republici Srbiji, a ovom poslednjom presudom pravo na korišćenje dobila je Luka Beograd, koja mora da izvrši konverziju zemljišta i postane vlasnik da bi mogla da gradi na njemu. Da bi postali vlasnici oni moraju da plate tržišnu vrednost ovog zemljišta. Podsetimo, Luka Beograd je privatizovana u septembru 2005. godine kada je većinski paket akcija tog preduzeća za 40 miliona evra kupila luksemburška firma „Vorldfin“, čiji su vlasnici porodica Miroslava Miškovića, Milan Beko i Ivana Veselinović, što ukupno čini 93 odsto kapitala, dok sedam odsto poseduju mali akcionari, koji odbijaju da prodaju svoje akcije. Većinski paket od 60 odsto te godine prodali su radnici i penzioneri, a država Srbija pridružila je svojih 40 odsto vlasništva. Akcije su kupljene po 800 dinara, pa je državna kasa na prodaji Luke zaradila samo 17 miliona evra. Da je država 2005. godine odlučila da prvo izmesti Luku Beograd, pa da posle izmena Generalnog urbanističkog plana zemljište da na licitaciju kao gradsko građevinsko, a da državne akcije u preduzeću proda tek posle svega toga onome ko će zaista obavljati lučku delatnost – Beograd bi zaradio više stotina miliona evra. Grad Beograd je prvi put pokrenuo postupak za uknjižbu 87 hektara zemljišta u februaru 2003. godine, a Drugi opštinski sud je tada presudio u korist grada. Luka je dve godine kasnije uložila žalbu, da bi naredne godine Okružni sud odbio predlog grada za uknjižbu. Slično se desilo i 2008. godine, a u žalbi u poslednjem sporu Viši sud nije gradu dao za pravo i nije mu dozvolio da na svoje ime uknjiži sporno zemljište. Reklo bi se da je greška učinjena još 1975. godine, posle ugovora između grada i Luke po kome je to zemljište navodno plaćeno iz gradske kase a da grad nije ujedno uknjižio i vlasništvo nad ovim delom priobalja. Viši sud je posumnjao u valjanost tog ugovora jer, navodno, ne postoji odluka Radničkog saveta o njegovoj saglasnosti sa zaključenjem ugovora. Sud je, takođe, stao na stanovište da nisu overeni spiskovi parcela koji idu uz ugovor. Za pravobranioca Sekulića to ne predstavlja nepremostiv problem, naprotiv: „Radeći ovaj predmet već šestu godinu imali smo spremne korake za dalje, u zavisnosti od situacije da li će rešenje biti pozitivno ili negativno po nas. Spremamo vrlo ozbiljnu tužbu za utvrđivanje svojine na predmetnom zemljištu, kao i zahtev Vrhovnom kasacionom sudu za reviziju postupka pred Višim sudom. Uz to zahtevaćemo i privremenu meru zabrane opterećenja i otuđenja predmetnog zemljišta.“ Dakle, radi se o postupku koji još traje. Štaviše, izgleda da gradski javni pravobranilac sada raspolaže sa mnogo više dokumenata nego što ih je imao na početku. Tu je kompletna dokumentacija iz pregovora koji su vođeni 1975. godine kada je Luka ustupala gradu zemljište koje ne koristi. „Sada su nam dostupna akta gradskog Izvršnog saveta, a sva ta dokumentacija ide u prilog tvrdnji sa kojom smo i započeli spor, a to je da gradu pripada oko 200 hektara zemljišta na kome se ne nalaze objekti Luke“, kaže pravobranilac Sekulić, uz podatak da imaju dokaz da je zemljište koje Luka Beograd nikada nije koristila za svoju delatnost plaćeno toj firmi iz gradske kase. „Da smo i ranije imali te papire ne bismo mogli da ih iskoristimo u sporovima koji su vođeni za upis prava korišćenja jer je reč o strogo formalnim postupcima u kojima se ne ulazi u suštinu i sadržaj dokumenata. Tek u parnici, na koju je obe strane uputio Viši sud, poništavajući prvostepenu odluku donetu u korist grada, cene se svi dokazi kako bi se utvrdilo koja stranka ima prava da se upiše kao korisnik“, objašnjava gradski javni pravobranilac Sekulić. Značajan podatak koji se u javnosti previđa ili zaboravlja odnosi se na postupak koji je okončan između grada Beograda i Luke u vezi s raskidom ugovora iz 1975. godine, a na zahtev Luke Beograd. Luka je postupak izgubili pred Vrhovnim sudom, mada sada tvrdi da taj ugovor nikada nije ni stupio na snagu. Bila bi ovo možda jedna u nizu sličnih sudskih zavrzlama koje prate našu sirovu i surovu privatizaciju da odbornici Gradske skupštine nisu izglasali izmene i dopune Generalnog urbanističkog plana za taj deo grada menjajući mu namenu, pa je od marine Dorćol do Višnjičke ulice, umesto industrijskih na toj lokaciji omogućena izgradnja poslovno-stambenih sadržaja. Odmah po privatizaciji, Luka Beograd je izašla sa planom izgradnje komercijalnog kompleksa „Grad na vodi“, ali on nije realizovan jer se postavilo pitanje ko ima pravo korišćenja tog zemljišta. Kupcima Luke očigledno se žuri da grade uz Dunav. Ivana Veselinović, predsednica Luke, ranije poznata kao potpredsednica kompanije Delta holding, 5. februara ove godine na skupu u Privrednoj komori Beograda najavila je da bi projekat „Grad na vodi“ trebalo da bude kompletno završen u oktobru, nakon čega će biti ponuđen investitorima. Drugim rečima, kompanija Miroslava Miškovića ne bi mogla sama da finansira „Grad na vodi“, projekat koji, navodno, košta oko pet milijardi evra, ali bi bila suinvestitor. O kojoj veličini zemljišta je reč govori podatak da bi „Grad na vodi“ zauzimao lokaciju od samo 20 hektara. „Na 107 hektara planiramo da bude izgrađeno 2,5 miliona kvadrata poslovnog i stambenog prostora i zaposleno 44 000 ljudi“, rekla je Veselinovićeva. Nad tim zemljištem Mišković i Beko pokušavaju da ostvare trajno pravo korišćenja tako što bi ono njima ostalo i ako se luka izmesti. Država, izgleda, budućeg vlasnika čak nije obavezala da snosi ni dinar troškova koje iziskuje izmeštanje, a sadašnje procene su da to košta na stotine miliona evra. NIN je već pisao da se, u sklopu Dunavskog plovnog koridora, pojavio projekat izgradnje velike luke u Pančevu, koja bi praktično ugasila beogradsku i relativno bezbolno rešila problem s Miroslavom Miškovićem oko Luke Beograd. U tom poduhvatu i država bi morala da igra značajnu ulogu, jer bi se radilo o javno-privatnom partnerstvu, a kao mogući privatni partner prepoznata je nemačka kompanija „Duisport group“, vlasnik luke u Duisburgu na Rajni. Dalje od toga se, u međuvremenu, nije odmaklo. Postoji još jedan problem. Pre nego što bi započela gradnju stambeno-poslovnog kompleksa na zemljištu između marine Dorćol i Pančevačkog mosta, Luka Beograd bi morala da plati određenu naknadu, po obavezi iz novog zakona o planiranju i izgradnji koji omogućava da se pravo korišćenja zemljišta konvertuje u pravo privatne svojine plaćanjem razlike između njegove sadašnje tržišne cene i iznosa kojim su pazarili pravo korišćenja. Koliko bi novca Luka morala da izdvoji za konverziju prava korišćenja zemljišta u pravo privatne svojine nije poznato jer Ministarstvo životne sredine još nije donelo pravilnik. Spor između „Vorldfina“ i Beograda bio je jedna od ključnih tačaka predizborne kampanje 2008. godine koalicije Za evropsku Srbiju i Dragana Đilasa, tada kandidata za gradonačelnika Beograda. Oni su tvrdili da grad ne može da se odrekne zemljišta, ali da će sve biti rešeno u sudskom sporu. Pošto je sud po treći put doneo odluku po grad nepovoljnu, odlučeno je da treba ići na dogovor. „Ako je sudska presuda konačna u našu korist, onda nikakvih pregovora nema i sve pripada Beograđanima. Ako nije, svaka odgovorna kompanija, ukoliko želi nešto da gradi, treba deo da da svom gradu i to je osnov za razgovore koje smo počeli i za memorandum koji smo potpisali“, rekao je gradonačelnik Đilas u aprilu prošle godine. U to vreme, odmah pošto je Drugi opštinski sud doneo rešenje u korist grada Beograda, Liberalno-demokratska partija je u Skupštini Beograda predložila da se formira komisija koja će ispitati činjenice u vezi sa svojinom nad zemljištem Luke i odnosom gradske vlasti u tom slučaju. Predlog je prihvaćen, sedmočlana Komisija obrazovana, a na njeno čelo postavljen odbornik LDP-a Dejan Ranđić. Komisija je imala nekoliko sesija, čak saslušala i gradonačelnika Dragana Đilasa, ali okončanje celog slučaja nije ni blizu kraja. Ali danas, kada je Viši sud preinačio rešenje nižeg suda na štetu grada, lider LDP-a Čedomir Jovanović ne zamera Komisiji na sporosti koliko traži da se poštuju odluke suda, iako one nisu konačne. Doda li se svemu i uperen prst Saveta za borbu protiv korupcije u one koji su dozvolili da država proda svoje akcije iako su znali da se radi o tri puta manjoj vrednosti od one koja se dobila u novoj proceni, mnogi sa podozrenjem gledaju na neformalne razgovore u kojima su u igri desetine pa i stotine miliona evra, iako paralelno teče i sudski spor. Naročito što grad ima još neiskorišćenih aduta. A kao poslednji tu je cena za konverziju zemljišta, koja tek treba da se utvrdi, kroz ekonomsku valorizaciju. Ili će svi zainteresovani sesti za sto i dogovoriti se bez suda.