Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   18.11.2018. 02:18
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Писма
Недељник
Политика
Двоглед
Перископ
ВИП коментар
Економија
Људи
Реч
Мини интервју
Вести
Друштво
Реч недеље
Људи и догађаји
Култура
Осврт
Догађаји недеље
Тевелогија
Мини интервју
Свет
Људи
Тај луди свет
Топ техно
Life Style
Афоризми
НИН упитник
Колумне
Постекологија

 

Економија

Бизнис који нестаје: Испраћаји у војску
Сврати мала до касарне моје

Одлазак децембарске класе војника у своје војне поште не представља само крај историје једног начина служења војске, већ и крај једног тржишта “услуга приређивања испраћаја у војску”, некад економски једнаког или јачег од бизниса приређивања свадби

У селу Липолист у околини Шапца, ове јесени, само је једна породица одлучила да свог војника испрати уз традиционалне честитке и поздраве на локалном радију. А пре четири деценије, тачније 1973. године, када је данашњи главни и одговорни уредник и власник Радија Цер из Липолиста, Томислав Поповић, шегртовао у надалеко чувеном Радио Шапцу, само једни гости наручили су равно 99 пута заредом да им се пусти песма Шабана Шаулића “Био сам пијанац”. “У златно време поздрава и честитки, испраћај у војску честитао се по 3-4 дана, а приход од честитки премашивао је онај од свадби, рођења и усељења”, каже Поповић.
Са одласком децембарске класе војника, у историју неће отићи само добровољно служење војног рока, већ ће нестати и једно значајно економско тржиште на коме су, пре свега од седамдесетих до деведесетих, свој успон и благостање градили композитори, текстописци, оркестри и извођачи наменских “војничких песама”, локалне радио-станице, ресторани, творци типизираних позивница, фотографија и (касније) видео-снимака, испоручиоци пића, изнајмљивачи шатора и многи други “пружаоци услуга приређивања испраћаја у војску”.
Тешко је дати било какву новчану процену овог тржишта, али НИН-ови саговорници, који су у овом бизнису од две до пет деценија, тврде да су приходи од испраћаја били без сваке сумње једнаки, па у неким сегментима и јачи од оних везаних за приређивање и прославу венчања.
Ако као релевантан узмемо обрачун који је за НИН направио Славиша Рашић из села Шетка, који је овог августа испратио сина у војску, укупни трошкови које је покрила породица су између десет и дванаест хиљада евра. Иако се у неким деловима Србије одавно не слави овако широке руке, у крају породице Рашић, из којег је много људи давних дана отишло у гастарбајтере, од 300 до 400 званица је уобичајен број гостију, а и трошак од 12.000 евра није ни претеривање ни показивање, већ нормална сума која се оваквим поводом троши.
Према доступним подацима о годишњем броју регрута који су позивани у војску, види се да је и сама војска из године у годину смањивала број „корисника испраћаја”. Сматра се да су најбројније биле класе регрута у Титовој Југославији и да се од тада тај број рапидно смањивао. По доступним подацима, у 2006. годину, Војска РС ушла је са 11.041 регрутом (треба их поделити на четири класе: мартовску, јунску, септембарску и децембарску); лане је тај број сведен на 9.276 регрута, док ће ове године на редовном служењу војног рока бити 6.957 војника. За 1. јануар 2011. године оставља се 2.000 места, али само за добровољце.
Владе Мандић из села Вилови, у Златиборском округу, који је некада са својим оркестром свирао на испраћајима и свадбама, каже да је од раних седамдесетих па готово до почетка последње деценије прошлог века, годишње свирао и по 1.500 свадби и испраћаја. На испраћајима је било од сто па до 300-400 гостију. „Једном сам јунској класи свирао 11 дана заредом. Од тог новца могао сам да купим новог фићу и још да ми остане пара”, каже Мандић. Сам Мандић прославио је свој одлазак у војску 1972. године у знатно ужем кругу, а генерације које су једну деценију раније, шездесетих година, одлазиле у војску славиле су и много скромније. „Испраћај у војску са великим бројем гостију успостављен је дефинитивно седамдесетих година”, каже Мандић.
Није ни чудо што су испраћаји, по учесталости, раскоши и важности, у својим најбољим данима имали снажно (између осталог и, условно речено, тржишно) упориште. „Србија је увек била на таквој ветрометини да је компоновање и писање војничких песама, природно представљало један од приоритета и главних чинилаца живота становника Србије”, каже етномузиколог Нада Замфировић. „У 16, 17. и 18. веку то су првенствено песме које су се преносиле уз гусле и шириле усменим предањем. Од Обреновића, у српске војничке песме уведена је труба, између осталог и као део одвајања од турске традиције и почетак европеизације. Многи композитори и текстописци песама су заборављени, а тамо где су познати, углавном се радило о свештеним и ученим лицима или композиторима какав је био, на пример, Корнелије Станковић. Из тог времена о(п)стале су песме „Радо Србин иде у војнике”, „Ја сам ја, Јеремија”, „Мој Милане кад у војску пођеш”, кола посвећена мајору Топаловићу, Тобџијско коло, Солунско коло и стећци војника трубача.
„И данашња Гуча изграђена је на тој труби”, каже Замфировић.
„Одлазак у војску њеног члана био је за породицу највећа част, означавање зрелости и способности за женидбу”, додаје.
Са седамдесетим и појавом такозване новокомпоноване народне музике, појављује се феномен „наменских песама” за испраћаје у војску, рођења, венчања и сличне догађаје. „Упоредо с тим песмама, долази успон локалних радио-станица, за које су жеље и честитке биле веома важан приход”, каже Замфировић. Најчувенија радио-станица која је пуштала овакву музику и промовисала честитке и поздраве била је Радио Шабац (који је, каже Поповић „слушало пола Србије”), а затим и Радио Ниш, Радио Подриње, Лозница, Пожаревац, Неготин. „Сваке суботе и недеље по четири до пет сати програма било је посвећено овој музици, што је за те радио-станице био извор економског просперитета”, каже Замфировић.
„Данас Србијом можете да путујете а да на скали свог радија не можете да нађете готово ниједну од тих станица, најчешће оних које су пуштале изворну и добру народну музику”, каже Ненад Димитријевић из Радио Београда. „Све их је потиснуо Радио Пинк.”
У посебном војничком наменском фолдеру Радија Космос из Лазаревца, доступном на интернету, налази се 115 песама. По годинама када су настале и интензитету издања, могуће је посредно извести закључак о понуди и тражњи војничког репертоара коју су генерисали текстописци и композитори новокомпоноване музике и радио-станице које су их емитовале.
Василија Радојчић, која је 1964. године снимила најуспешнију верзију изворне песме „Мој Милане кад у војску пођеш”, каже за НИН да је, од кад је снимљена, ова песма ушла у готово сваку компилацију најпопуларнијих народних песама свих извођача и да је огромну популарност имала и у Босни и Херцеговини (где је снимио Заим Имамовић). „Та песма је била једна од најчешће извођених песама на Радио Шапцу”, каже Василија Радојчић, која иначе никада није певала ни на једном испраћају или свадби. У Сокоју, који би можда могао поседовати макар и непотпуну статистику извођења ове и других песама са војничком тематиком, у августу није било доступних саговорника.
Увид у листу песама, међутим, показује да су снимане фолк и рок песме сличне тематике: Ферид Авдић („У војску испраћају мене 1983”); група „Нервозни поштар” има на, пример, чак две песме, „Војничку песму” и „Војничку рапсодију” из 1986. и 1988. године; Весна Јанковић Драгуљче такође две песме 1988. и 1990: „Буди добар војник” и „За Србина то је дика”; „Магазин“ („Кад у војску пођеш” 1988), Драгана Мирковић („Не плаче се за јунаком” 1990), а Игор Лугоњић снимио је песму „Суза војника” 1998. године. Снимање војничког репертоара настављено је и после 1999. године.
Урбани део Србије памти успон новокомпоноване музике и радио-програма са музичким жељама као суноврат културе и почетак масовне производње кича. Нада Замфировић и Томислав Поповић тврде, међутим, да је то погрешан став и да те песме треба схватити као знак једног времена, „јер су песме увек одраз стања једног друштва, времена и актуелних дешавања” (Замфировић), а поздраве и честитке (слажу се оба саговорника НИН-а) као „знак исказивања почасти породицама војника, израз радости, учествовања у весељу и радовању добрим вестима пријатеља”. „Сматрало се да, ко се није огласио на радију, као да није ни био на слављу”, каже Поповић. „Поздрави и честитке су истовремено били и начин да се они пријатељи и родбина које слављеници нису стигли да позову, осете позваним. Памтим људе који су се упућивали и са неколико десетина километара раздаљине да честитају породици која испраћа војника, јер је то био ред и добар обичај”.
Локалне радио-станице су имале улогу неке врсте локалног гласила о догађањима међу пријатељима и породицама. Слушање оваквих радио-програма било је и питање добре обавештености, а истовремено, свака песма која се појављивала у оваквим радио-програмима, постајала је хит”, каже Замфировић.
Када је настао сумрак тржишта испраћаја у војску? Дефинитивно, давно пре одлуке актуелне владе да професионализује војску, али ипак десетак саговорника НИН-а помера ову границу од 1988. до актуелне финансијске кризе из 2008. године.
За трубача Владу Мандића, број испраћаја на којима је свирао почео је да опада са назнакама распада бивше Југославије. Замфировић сматра да су улазак у ратове на територији бивше Југославије и чињеница да је Србија учествовала у једном рату иако то званично није признавала измакли испраћајима у војску кључни мотив – понос и радост што је у породици стасао младић за војску.
Миодраг Савић, власник фотографске радње у Параћину, која је некада остваривала и половину својих прихода од позивница и фотографија са испраћаја, у златне година убраја и деведесете, са изузетком хиперинфлационе 1993, па све до 1997. године пред избијање немира на Косову и бомбардовања. Музичар Никола Петровић, који најчешће свира у Тимочкој крајини, пак, тврди да му је посао угрозио тек долазак светске финансијске кризе у Србију.
Политичка ситуација, распад дотадашњих друштвених вредности, број погинулих у рату у којем Србија није учествовала, циљеви тог ратовања, и надолазеће осиромашење становништва, несумњиво су имали одлучујућу улогу у опадању броја испраћаја у војску. Ипак, како показују увиди у модерна средства комуницирања – различите интернет-форуме и Јутјуб снимке, па и новинске записе – у различитим деловима Србије (како то показује и НИН-ов пример из села Шетка) обичај богатих испраћаја у војску сачуван је у многим мањим срединама. На Јутјубу је могуће наћи снимке испраћаја из последње деценије из Адашеваца, Пиносаве, Теслића, Доњег Товарника и неких других мањих места. Чак и у случају цивилног служења војног рока, сведочи једна репортажа из Шапца, породице не одустају лако од овог обичаја.
Оно што се, међутим, променило јесте општа атмосфера. “Данас кад људи пожеле да им се емитује нека песма на радију, они не шаљу никакву честитку, не упућују никоме поруку, никоме ништа не желе, једноставно откуцају СМС са именом песме и то је то”, каже Поповић.
Пораст насиља, агресивности, очаја и беса у људима, учинио је испраћаје у војску изразито непопуларним послом. “Некада нисмо могли да постигнемо да свим слављеницима изађемо у сусрет”, каже Марта Мицковски која три деценије води ресторан у центру Ниша. “Били су то испраћаји пуни радости и пријатељства и међу породицама и међу вршњацима, пријатељима војника. Данас испраћаја има много мање, али гости за тили час уђу у свађу, млађи свет се потуче и нешто што је требало да буде славље, заврши се лоше”.
Бенд “Мачак Миша”, свирао је прошле године само један и то испраћај у војску за пријатеља. „После 10 увече кад оду старији, млад свет изгуби контролу, и нерадо прихватамо такве послове”, каже Александар Јефтић, члан бенда.
Какав је епилог? „Убеђена сам да ће се песма ‘Мој Милане’ емитовати и певати док је и нас, и да на то укидање служења војног рока неће имати никакав утицај”, каже Василија Радојчић.
За бенд „Мачак Миша”, за власника фотографске радње Миодрага Савића, власнике ресторана и кафића, све је већ јасно. Нестаје тржиште испраћаја у војску, али већ се појавило ново - прославе пунолетства - чешће мушких и, мало ређе, женских чланова породице.
На сабору народног стваралаштва у Приликама код Ивањице, у ноћи између 17. и 18. августа ове године, Нада Замфировић је записала следеће стихове извођача из Доњег Дупца код Драгачева: „Продај ћилим па откупи део војске моје”. „То значи да је народ изгубио поверење у војску, да не види више себе у рату јер је рат у коме смо били био тотални морални крах”, каже Замфировић. У Ивањици је, каже саговорница НИН-а, нарочито код избеглица, овог лета био актуелан стих „о Европи и о томе да ћемо у тој Европи нешто постићи”.

Војничке песме
Извођач Називи Трајање песме
1. Света Пајић Први рапорт (3:56)
2. Жика Ивковић У војску ме мајка шаље (4:12)
3. Гвозден Радичевић Ја одлазим у армију (2:28)
4. Шабан Шаулић Војничка песма (3:44)
5. Срећко Јовановић У војску се син испраћа (3:09)
6. Мирко Урошевић Војничка песма (3:07)
7. Калимеро Регрути (3:30)
8. Добривоје Топаловић Војско моја не зови ме сада (2:37)
9. Ферид Авдић Хоћеш ли ми на заклетву доћи (3:23)
10. Миливоје Ђуришић Дуг према земљи враћати се мора (3:23)
11. Јашар Ахмедовски Војнички дани (4:11)
12. Адо Ко војнику љубав краде (3:23)
13. Радиша Урошевић Војник се са песмом прати (2:53)
14. Тома Ђорђевић Буди верна свом војнику (3:13)
15. Зорица Брунцлик Војничка заклетва (3:19)
16. Злата Петровић Пратим драгог у армију (3:18)
17. Јасмин Мухаремовић У армију с песмом испратите ме (3:04)
18. Мирослав Мишић Кале Воз полази, драга плаче (4:07)
19. Петар Грубић Добио сам позив за армију (3:40)
20. Душко Тешић Сврати мала до касарне моје (3:39)

Структура трошкова „параћинског испраћаја”
Трошак (за три дана) Цена (у ЕУР)
1. Трубачи (из Свилајнца) 2.500 (без бакшиша који се креће од 200 до 2.000 евра)
2. Ресторан (у Параћину) 5.550(370 званица X 15 евра, без бакшиша)
3. Позивнице2.220
(370 позивница, са војником на њој, по шест евра)
4. Фотографије700
(само оне које је плаћала породица)
5. Остало 1.000
УКУПНО 11.950



Тања Јакоби



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

Ивица Дачић, лидер СПС

СПС нема проблема са отварањем досијеа, много више разлога имају да се плаше неке друге странке, да им се не нађу имена неких сарадника.

Прочитајте све мисли

Економија