Svrati mala do kasarne moje

U selu Lipolist u okolini Šapca, ove jeseni, samo je jedna porodica odlučila da svog vojnika isprati uz tradicionalne čestitke i pozdrave na lokalnom radiju. A pre četiri decenije, tačnije 1973. godine, kada je današnji glavni i odgovorni urednik i vlasnik Radija Cer iz Lipolista, Tomislav Popović, šegrtovao u nadaleko čuvenom Radio Šapcu, samo jedni gosti naručili su ravno 99 puta zaredom da im se pusti pesma Šabana Šaulića “Bio sam pijanac”. “U zlatno vreme pozdrava i čestitki, ispraćaj u vojsku čestitao se po 3-4 dana, a prihod od čestitki premašivao je onaj od svadbi, rođenja i useljenja”, kaže Popović. Sa odlaskom decembarske klase vojnika, u istoriju neće otići samo dobrovoljno služenje vojnog roka, već će nestati i jedno značajno ekonomsko tržište na kome su, pre svega od sedamdesetih do devedesetih, svoj uspon i blagostanje gradili kompozitori, tekstopisci, orkestri i izvođači namenskih “vojničkih pesama”, lokalne radio-stanice, restorani, tvorci tipiziranih pozivnica, fotografija i (kasnije) video-snimaka, isporučioci pića, iznajmljivači šatora i mnogi drugi “pružaoci usluga priređivanja ispraćaja u vojsku”. Teško je dati bilo kakvu novčanu procenu ovog tržišta, ali NIN-ovi sagovornici, koji su u ovom biznisu od dve do pet decenija, tvrde da su prihodi od ispraćaja bili bez svake sumnje jednaki, pa u nekim segmentima i jači od onih vezanih za priređivanje i proslavu venčanja. Ako kao relevantan uzmemo obračun koji je za NIN napravio Slaviša Rašić iz sela Šetka, koji je ovog avgusta ispratio sina u vojsku, ukupni troškovi koje je pokrila porodica su između deset i dvanaest hiljada evra. Iako se u nekim delovima Srbije odavno ne slavi ovako široke ruke, u kraju porodice Rašić, iz kojeg je mnogo ljudi davnih dana otišlo u gastarbajtere, od 300 do 400 zvanica je uobičajen broj gostiju, a i trošak od 12.000 evra nije ni preterivanje ni pokazivanje, već normalna suma koja se ovakvim povodom troši. Prema dostupnim podacima o godišnjem broju regruta koji su pozivani u vojsku, vidi se da je i sama vojska iz godine u godinu smanjivala broj „korisnika ispraćaja”. Smatra se da su najbrojnije bile klase regruta u Titovoj Jugoslaviji i da se od tada taj broj rapidno smanjivao. Po dostupnim podacima, u 2006. godinu, Vojska RS ušla je sa 11.041 regrutom (treba ih podeliti na četiri klase: martovsku, junsku, septembarsku i decembarsku); lane je taj broj sveden na 9.276 regruta, dok će ove godine na redovnom služenju vojnog roka biti 6.957 vojnika. Za 1. januar 2011. godine ostavlja se 2.000 mesta, ali samo za dobrovoljce. Vlade Mandić iz sela Vilovi, u Zlatiborskom okrugu, koji je nekada sa svojim orkestrom svirao na ispraćajima i svadbama, kaže da je od ranih sedamdesetih pa gotovo do početka poslednje decenije prošlog veka, godišnje svirao i po 1.500 svadbi i ispraćaja. Na ispraćajima je bilo od sto pa do 300-400 gostiju. „Jednom sam junskoj klasi svirao 11 dana zaredom. Od tog novca mogao sam da kupim novog fiću i još da mi ostane para”, kaže Mandić. Sam Mandić proslavio je svoj odlazak u vojsku 1972. godine u znatno užem krugu, a generacije koje su jednu deceniju ranije, šezdesetih godina, odlazile u vojsku slavile su i mnogo skromnije. „Ispraćaj u vojsku sa velikim brojem gostiju uspostavljen je definitivno sedamdesetih godina”, kaže Mandić. Nije ni čudo što su ispraćaji, po učestalosti, raskoši i važnosti, u svojim najboljim danima imali snažno (između ostalog i, uslovno rečeno, tržišno) uporište. „Srbija je uvek bila na takvoj vetrometini da je komponovanje i pisanje vojničkih pesama, prirodno predstavljalo jedan od prioriteta i glavnih činilaca života stanovnika Srbije”, kaže etnomuzikolog Nada Zamfirović. „U 16, 17. i 18. veku to su prvenstveno pesme koje su se prenosile uz gusle i širile usmenim predanjem. Od Obrenovića, u srpske vojničke pesme uvedena je truba, između ostalog i kao deo odvajanja od turske tradicije i početak evropeizacije. Mnogi kompozitori i tekstopisci pesama su zaboravljeni, a tamo gde su poznati, uglavnom se radilo o sveštenim i učenim licima ili kompozitorima kakav je bio, na primer, Kornelije Stanković. Iz tog vremena o(p)stale su pesme „Rado Srbin ide u vojnike”, „Ja sam ja, Jeremija”, „Moj Milane kad u vojsku pođeš”, kola posvećena majoru Topaloviću, Tobdžijsko kolo, Solunsko kolo i stećci vojnika trubača. „I današnja Guča izgrađena je na toj trubi”, kaže Zamfirović. „Odlazak u vojsku njenog člana bio je za porodicu najveća čast, označavanje zrelosti i sposobnosti za ženidbu”, dodaje. Sa sedamdesetim i pojavom takozvane novokomponovane narodne muzike, pojavljuje se fenomen „namenskih pesama” za ispraćaje u vojsku, rođenja, venčanja i slične događaje. „Uporedo s tim pesmama, dolazi uspon lokalnih radio-stanica, za koje su želje i čestitke bile veoma važan prihod”, kaže Zamfirović. Najčuvenija radio-stanica koja je puštala ovakvu muziku i promovisala čestitke i pozdrave bila je Radio Šabac (koji je, kaže Popović „slušalo pola Srbije”), a zatim i Radio Niš, Radio Podrinje, Loznica, Požarevac, Negotin. „Svake subote i nedelje po četiri do pet sati programa bilo je posvećeno ovoj muzici, što je za te radio-stanice bio izvor ekonomskog prosperiteta”, kaže Zamfirović. „Danas Srbijom možete da putujete a da na skali svog radija ne možete da nađete gotovo nijednu od tih stanica, najčešće onih koje su puštale izvornu i dobru narodnu muziku”, kaže Nenad Dimitrijević iz Radio Beograda. „Sve ih je potisnuo Radio Pink.” U posebnom vojničkom namenskom folderu Radija Kosmos iz Lazarevca, dostupnom na internetu, nalazi se 115 pesama. Po godinama kada su nastale i intenzitetu izdanja, moguće je posredno izvesti zaključak o ponudi i tražnji vojničkog repertoara koju su generisali tekstopisci i kompozitori novokomponovane muzike i radio-stanice koje su ih emitovale. Vasilija Radojčić, koja je 1964. godine snimila najuspešniju verziju izvorne pesme „Moj Milane kad u vojsku pođeš”, kaže za NIN da je, od kad je snimljena, ova pesma ušla u gotovo svaku kompilaciju najpopularnijih narodnih pesama svih izvođača i da je ogromnu popularnost imala i u Bosni i Hercegovini (gde je snimio Zaim Imamović). „Ta pesma je bila jedna od najčešće izvođenih pesama na Radio Šapcu”, kaže Vasilija Radojčić, koja inače nikada nije pevala ni na jednom ispraćaju ili svadbi. U Sokoju, koji bi možda mogao posedovati makar i nepotpunu statistiku izvođenja ove i drugih pesama sa vojničkom tematikom, u avgustu nije bilo dostupnih sagovornika. Uvid u listu pesama, međutim, pokazuje da su snimane folk i rok pesme slične tematike: Ferid Avdić („U vojsku ispraćaju mene 1983”); grupa „Nervozni poštar” ima na, primer, čak dve pesme, „Vojničku pesmu” i „Vojničku rapsodiju” iz 1986. i 1988. godine; Vesna Janković Draguljče takođe dve pesme 1988. i 1990: „Budi dobar vojnik” i „Za Srbina to je dika”; „Magazin“ („Kad u vojsku pođeš” 1988), Dragana Mirković („Ne plače se za junakom” 1990), a Igor Lugonjić snimio je pesmu „Suza vojnika” 1998. godine. Snimanje vojničkog repertoara nastavljeno je i posle 1999. godine. Urbani deo Srbije pamti uspon novokomponovane muzike i radio-programa sa muzičkim željama kao sunovrat kulture i početak masovne proizvodnje kiča. Nada Zamfirović i Tomislav Popović tvrde, međutim, da je to pogrešan stav i da te pesme treba shvatiti kao znak jednog vremena, „jer su pesme uvek odraz stanja jednog društva, vremena i aktuelnih dešavanja” (Zamfirović), a pozdrave i čestitke (slažu se oba sagovornika NIN-a) kao „znak iskazivanja počasti porodicama vojnika, izraz radosti, učestvovanja u veselju i radovanju dobrim vestima prijatelja”. „Smatralo se da, ko se nije oglasio na radiju, kao da nije ni bio na slavlju”, kaže Popović. „Pozdravi i čestitke su istovremeno bili i način da se oni prijatelji i rodbina koje slavljenici nisu stigli da pozovu, osete pozvanim. Pamtim ljude koji su se upućivali i sa nekoliko desetina kilometara razdaljine da čestitaju porodici koja ispraća vojnika, jer je to bio red i dobar običaj”. Lokalne radio-stanice su imale ulogu neke vrste lokalnog glasila o događanjima među prijateljima i porodicama. Slušanje ovakvih radio-programa bilo je i pitanje dobre obaveštenosti, a istovremeno, svaka pesma koja se pojavljivala u ovakvim radio-programima, postajala je hit”, kaže Zamfirović. Kada je nastao sumrak tržišta ispraćaja u vojsku? Definitivno, davno pre odluke aktuelne vlade da profesionalizuje vojsku, ali ipak desetak sagovornika NIN-a pomera ovu granicu od 1988. do aktuelne finansijske krize iz 2008. godine. Za trubača Vladu Mandića, broj ispraćaja na kojima je svirao počeo je da opada sa naznakama raspada bivše Jugoslavije. Zamfirović smatra da su ulazak u ratove na teritoriji bivše Jugoslavije i činjenica da je Srbija učestvovala u jednom ratu iako to zvanično nije priznavala izmakli ispraćajima u vojsku ključni motiv – ponos i radost što je u porodici stasao mladić za vojsku. Miodrag Savić, vlasnik fotografske radnje u Paraćinu, koja je nekada ostvarivala i polovinu svojih prihoda od pozivnica i fotografija sa ispraćaja, u zlatne godina ubraja i devedesete, sa izuzetkom hiperinflacione 1993, pa sve do 1997. godine pred izbijanje nemira na Kosovu i bombardovanja. Muzičar Nikola Petrović, koji najčešće svira u Timočkoj krajini, pak, tvrdi da mu je posao ugrozio tek dolazak svetske finansijske krize u Srbiju. Politička situacija, raspad dotadašnjih društvenih vrednosti, broj poginulih u ratu u kojem Srbija nije učestvovala, ciljevi tog ratovanja, i nadolazeće osiromašenje stanovništva, nesumnjivo su imali odlučujuću ulogu u opadanju broja ispraćaja u vojsku. Ipak, kako pokazuju uvidi u moderna sredstva komuniciranja – različite internet-forume i Jutjub snimke, pa i novinske zapise – u različitim delovima Srbije (kako to pokazuje i NIN-ov primer iz sela Šetka) običaj bogatih ispraćaja u vojsku sačuvan je u mnogim manjim sredinama. Na Jutjubu je moguće naći snimke ispraćaja iz poslednje decenije iz Adaševaca, Pinosave, Teslića, Donjeg Tovarnika i nekih drugih manjih mesta. Čak i u slučaju civilnog služenja vojnog roka, svedoči jedna reportaža iz Šapca, porodice ne odustaju lako od ovog običaja. Ono što se, međutim, promenilo jeste opšta atmosfera. “Danas kad ljudi požele da im se emituje neka pesma na radiju, oni ne šalju nikakvu čestitku, ne upućuju nikome poruku, nikome ništa ne žele, jednostavno otkucaju SMS sa imenom pesme i to je to”, kaže Popović. Porast nasilja, agresivnosti, očaja i besa u ljudima, učinio je ispraćaje u vojsku izrazito nepopularnim poslom. “Nekada nismo mogli da postignemo da svim slavljenicima izađemo u susret”, kaže Marta Mickovski koja tri decenije vodi restoran u centru Niša. “Bili su to ispraćaji puni radosti i prijateljstva i među porodicama i među vršnjacima, prijateljima vojnika. Danas ispraćaja ima mnogo manje, ali gosti za tili čas uđu u svađu, mlađi svet se potuče i nešto što je trebalo da bude slavlje, završi se loše”. Bend “Mačak Miša”, svirao je prošle godine samo jedan i to ispraćaj u vojsku za prijatelja. „Posle 10 uveče kad odu stariji, mlad svet izgubi kontrolu, i nerado prihvatamo takve poslove”, kaže Aleksandar Jeftić, član benda. Kakav je epilog? „Ubeđena sam da će se pesma ‘Moj Milane’ emitovati i pevati dok je i nas, i da na to ukidanje služenja vojnog roka neće imati nikakav uticaj”, kaže Vasilija Radojčić. Za bend „Mačak Miša”, za vlasnika fotografske radnje Miodraga Savića, vlasnike restorana i kafića, sve je već jasno. Nestaje tržište ispraćaja u vojsku, ali već se pojavilo novo - proslave punoletstva - češće muških i, malo ređe, ženskih članova porodice. Na saboru narodnog stvaralaštva u Prilikama kod Ivanjice, u noći između 17. i 18. avgusta ove godine, Nada Zamfirović je zapisala sledeće stihove izvođača iz Donjeg Dupca kod Dragačeva: „Prodaj ćilim pa otkupi deo vojske moje”. „To znači da je narod izgubio poverenje u vojsku, da ne vidi više sebe u ratu jer je rat u kome smo bili bio totalni moralni krah”, kaže Zamfirović. U Ivanjici je, kaže sagovornica NIN-a, naročito kod izbeglica, ovog leta bio aktuelan stih „o Evropi i o tome da ćemo u toj Evropi nešto postići”. Vojničke pesme Izvođač Nazivi Trajanje pesme 1. Sveta Pajić Prvi raport (3:56) 2. Žika Ivković U vojsku me majka šalje (4:12) 3. Gvozden Radičević Ja odlazim u armiju (2:28) 4. Šaban Šaulić Vojnička pesma (3:44) 5. Srećko Jovanović U vojsku se sin ispraća (3:09) 6. Mirko Urošević Vojnička pesma (3:07) 7. Kalimero Regruti (3:30) 8. Dobrivoje Topalović Vojsko moja ne zovi me sada (2:37) 9. Ferid Avdić Hoćeš li mi na zakletvu doći (3:23) 10. Milivoje Đurišić Dug prema zemlji vraćati se mora (3:23) 11. Jašar Ahmedovski Vojnički dani (4:11) 12. Ado Ko vojniku ljubav krade (3:23) 13. Radiša Urošević Vojnik se sa pesmom prati (2:53) 14. Toma Đorđević Budi verna svom vojniku (3:13) 15. Zorica Brunclik Vojnička zakletva (3:19) 16. Zlata Petrović Pratim dragog u armiju (3:18) 17. Jasmin Muharemović U armiju s pesmom ispratite me (3:04) 18. Miroslav Mišić Kale Voz polazi, draga plače (4:07) 19. Petar Grubić Dobio sam poziv za armiju (3:40) 20. Duško Tešić Svrati mala do kasarne moje (3:39) Struktura troškova „paraćinskog ispraćaja” Trošak (za tri dana) Cena (u EUR) 1. Trubači (iz Svilajnca) 2.500 (bez bakšiša koji se kreće od 200 do 2.000 evra) 2. Restoran (u Paraćinu) 5.550(370 zvanica X 15 evra, bez bakšiša) 3. Pozivnice2.220 (370 pozivnica, sa vojnikom na njoj, po šest evra) 4. Fotografije700 (samo one koje je plaćala porodica) 5. Ostalo 1.000 UKUPNO 11.950