Buntovnica s razlogom

Život i odrastanje u provinciji bilo gde na ovom svetu, pa tako i u Americi, ume da bude veoma naporno i komplikovano. Pogotovo kada se sudare izgubljeni roditeljski ideali i iluzije s jedne i mladalačko nezadovoljstvo i snovi o nečem boljem i drugačijem s druge strane. Tako je to svuda, tako je to izgledalo i u Port Arturu, teksaškom gradiću blizu obale Atlantika pedesetih godina. Krcato rafinerijama i fabrikama hemijske industrije, ovo mesto je uprkos zagađenom vazduhu i okolini ličilo na prosperitetnu opciju po završetku Drugog svetskog rata. Za one koji su tražili stalan posao i nadu za sigurnu budućnost. Tako su neposredno pred veliki rat roditelji DŽenis DŽoplin stigli u Teksas i tu ostali. Kada se priča o glavnom naftnom putu dve decenije kasnije bude istopila kao sapunica, kao i mnogi ostali su tu sećajući se nekadašnjih obećanja. A grad sa dva drive-in bioskopa, jednom bibliotekom i tridesetak bordela, isuviše je tesan za nekog čiji snovi sežu dalje od česte promene automobila, redovnog kupovanja garderobe i odlaska kod frizera. Pogotovo za nekog kao što je bila DŽenis. Od najranijeg detinjstva bilo je očigledno da DŽenis ne pripada tamo. Ne jedanput majka je zatekla kako mesečari oko porodične kuće, budeći je pitanjem „Šta to radiš? Kuda ideš, dete?”. Redovno je dobijala odgovor „Idem kući!”. Problem je bio što ova čudnovata devojčica i kasnije u svom kratkotrajnom životu neće pronaći odgovor kako izgleda, još više gde se nalazi njen dom. Nije se DŽenis puno razlikovala od svojih vršnjakinja, kao i sve devojčice u ranjivom tinejdžerskom dobu sanjarila je o „gospodinu pravom” i kućici ograđenoj belom drvenom ogradom. O pravoj ljubavi koja sobom donosi toplinu, razumevanje i spokoj. I ma koliko potiskivan taj san je nikada neće napustiti. To što ni posle tolikog hoda po trnju nije uspela da ga ostvari ostaće tragika njenog života. Što je ovakav san bivao snažniji, utoliko je stvarnost oko nje bila okrutnija. Debeljuca, neukrotive kose koja je bežala na sve strane i lica istačkanog aknama, bila je predmet tako surovih poruga koje nisu ostavljale ni najmanji prostor da svoje snove podeli sa najbližima. Umesto toga rano je naučila da se za svoje mesto, strahopoštovanje i ugled mora izboriti sama, osornim odgovorima, psovkama, pa i tako što će više popiti od svih muškaraca u društvu, a kad treba i pesnicom snažnije udariti. Ako se tome doda da je za razliku od većine svojih vršnjakinja balade o neuzvraćenoj ljubavi zamenila folk i bluz lamentima o nepravdi i životnoj tragici, da se češće nalazila u muškom negoli u ženskom društvu i da joj nečija boja kože uopšte nije bila važna u vreme i na mestu precizno podeljenom po tom pitanju, ne čudi da su je oduvek smatrali „čudakom”. Osobom kojoj što pre treba okrenuti leđa. Svesna da nema perspektive u sredini gde je nazivaju „svinjom” i „nakazom”, ona sebi nebrojeno puta govori da mora otići bez osvrtanja. Ipak, to će učiniti još nekoliko puta, poslednji povratak biće na proslavu mature, kada joj drugari iz generacije i sugrađani umesto dobrodošlice priređuju bojkot i zadaju poslednju veliku uvredu... Davno je jedan muzički kritičar duhovito primetio da kad neko kaže da se seća šezdesetih onda najverovatnije i nije bio tamo. Toliko je raznolika, kontroverzna, nepredvidljiva bila ova, svakako jedna od najuzbudljivijih dekada dvadesetog veka. Počela je prvim letom čoveka u kosmos, završila njegovim sletanjem na Mesec. Između toga bila je ispunjena sve većom podvojenošću i Hladnim ratom, ubistvima velikih ljudi i državnika, besmislenim ratom na Dalekom istoku, demonstracijama i studentskim nemirima, vapajem za više slobode i rasnu ravnopravnost, a da se pri tom sve orilo od fantastične muzike. Svaki osvrt na to doba neminovno usmerava pogled prema muzici koja će zauzeti centralno mesto u razumevanju želja, nada i stremljenja tadašnjih generacija. Veselo oslobađanje započeto Elvisovim meteorskim usponom i uraganskom energijom ranog rokenrola nastalom na sjedinjavanju crnog i belog seksepila, čudnovatih ritmova i senzibiliteta, prenelo je u šezdesete nadu da će se ovi do tada jasno razgraničeni svetovi konačno stopiti u jedan. Ali, osim jasno vidljivih i prepoznatljivih tabua i prepreka koje je trebalo srušiti, postojali su i oni koji nisu bili tako očigledni, pa samim tim i komplikovaniji. Kao, na primer, uloga žena u rokenrolu. Izazovno njihanje i emotivna interpretacija bili su dopušteni obojenim pevačicama u zadimljenim klubovima i malim dvoranama po obodu grada. Bele pevačice su morale da budu sputanije i smerne. DŽenis koja je od malih nogu muziku doživljavala kao nepreglednu teritoriju slobode i zadovoljstva, nikada nije pristajala na takvu podelu. Zato su njeni uzori bile Big Mama Tornton, Besi Smit i Eta DŽejms, crne pevačice koje su gazile po stereotipima kao od šale, unoseći u svoju interpretaciju najveću moguću dozu iskrenosti i emotivnosti. Zato će njen izbor biti bluz i soul u kojima će se njen unutrašnji nemir i nezadovoljstvo pretvarati u zvučni talas koji ruši sve pred sobom, nezabeležen u popularnoj muzici do tada i od tada. Godine nastojanja da se muzički iskaže po klubovima Teksasa i Luizijane, na mestima gde su se ženski glasovi retko čuli, konačno će se isplatiti kada sredinom šezdesetih ode u San Francisko i pridruži se lokalnom psihodeličnom bluz bendu Big brader i holding kompani. Zahvaljujući stalnim nastupima u dvoranama kao što su Avalon i Filmor vest oni će uz DŽeferson erplejn, Grejtful ded i Kviksilver mesendžer servis, skrenuti pažnju na ovu scenu i učiniti je, makar na kratko, najzanimljivijom na planeti. Bitnička filozofija, psihodelični eksperimenti, život u malim komunalnim zajednicama i potpuno drugačija muzika kojoj su izvorišta u bluzu, folku i kantriju a ishodište u dugačkim džeziranim improvizacijama učinili su San Francisko, ili barem onaj njegov boemski deo smešten na Hajt Ešberiju, epicentrom novog životnog stila. Stila koji će izgledati kao paralelni univerzum, a svetu biti predstavljen kao hipi potkultura. DŽenis je ovde stigla u vreme kada se ovaj pokret formirao i svojim ekscentričnim ponašanjem, ali i nesvakidašnjim glasom i agresivnim nastupom munjevito stala na čelo scene u kojoj su podjednako bili važni muzički talenat i izraz kao i stavovi, izgled i ponašanje. Sve bi ovo ipak ostalo u okvirima lokalnog karaktera i izazvalo zanimanje sociologa kulture da DŽon Filips iz sastava Mamas end papas uz pomoć svojih prijatelja, između ostalih i Pola Makartnija, nije došao na ideju da organizuje muzički festival. Čuveni Monterej pop festival je održan sredinom juna 1967. uz učešće mnogih već ili uskoro slavnih imena sa tekuće muzičke scene. Takođe, ovaj festival je postavio matricu za buduća slična dešavanja. Svi koji su u tri dana ovde nastupili biće upamćeni, ali na listi nezaboravnih ostaće imena Otisa Redinga, DŽimija Hendriksa, Ravija Šankara i DŽenis DŽoplin. Glasine o čudesnoj pevačici, nesvakidašnjeg glasa i interpretacije, od tog trenutka pretvoriće se u nezaustavljivu bujicu pohvala koja će preplaviti tadašnju muzičku štampu kao i sve ostale medije. Ružno pače iz Teksasa osvanuće na naslovnim stranama čak i konzervativne štampe a njena razmišljanja o životu i značaju muzike čuće i čitaće svi, od kelnerica do modnih kreatorki, od učenica do zabrinutih roditelja. Za medije je ovo bilo još jedno otelotvorenje „američkog sna”, da se neko sa dna zahvaljujući želji i ubeđenju vine do vrha. Priča tako zahvalna za eksploataciju, čak i kada je sugeriše drugačiji put od onog koji malograđanska publika može da prihvati i svari. U euforiji hvale koja prati ovakav put malo ko je, iza zaraznog kikotanja i provokativne drskosti, primetio senku tuge iza njenih naočara, onu senku od koje sve i da je htela jednostavno nije mogla pobeći. Uostalom, bez te senke ma koliko bio moćan njen glas ne bi imao toliko bolnu uverljivost a pesme koje je pevala tako ubedljivu proživljenost. I, možda paradoksalno, koliko god se njena karijera posle Montereja kretala uzlaznom linijom, koliko god se pesme koje je pevala više slušale, a albumi na kojima su se nalazile bolje prodavali, ta senka je postajala uočljivija. Usamljenost na koju kao da je bila osuđena od detinjstva bivala je sve veća i teža. Kao i ljuštura prošlosti i sećanja koju je toliko snažno želela da polomi u komadiće. U pokušaju zaborava i bega od sopstvene nepredvidive i neukrotive prirode DŽenis je bila očajna u izboru prijatelja. Razne pijavice i grebatori često su joj bili bliži od onih koji su je razumeli i želeli da je zaštite. Razuzdano ponašanje pojačano alkoholom i heroinom, uz osećaj krivice, smenjivali su se u gotovo pravilnim razmacima donoseći više tuge negoli radosti. Jedino čemu je ostala verna i odgovorna od početka do kraja bila je muzika. Nikada nije kasnila na probe i nije otkazivala svoje nastupe. To je bilo i ostalo centralno mesto njenog života. Nešto u čemu je istinski uživala. Sva pustoš i bol u njoj i oko nje nestajali su onog trenutka kada bi stupila na binu. Po pravilu frenetična publika postala bi njen „gospodin pravi” kome bi dala sve što može i ume. Bili su to jedini istinski trenuci sreće i potvrda vrednosti. Trenuci iz kojih je mogla da crpi samopouzdanje i napuni baterije za dalje. Ali, kao u kakvoj antičkoj tragediji, baš kada je ličilo da se sredila, sastavila bend po sopstvenom ukusu i snimila ključni album svoje kratke karijere đavo je došao po svoje... Sama u iznajmljenoj hotelskoj sobi DŽenis je završila svoj put 4. oktobra 1970. Samo dve nedelje posle DŽimija Hendriksa i pola godine pre DŽima Morisona. Kao Brajan DŽons malo pre njih i Kurt Kobejn znatno kasnije, u 27. godini života. Kao što Hendriksa niko nije mogao da nauči da svira gitaru kako je samo on to činio, tako ni DŽenis nije imala mentora. Vođeni snagom talenta i instinkta meteorskom brzinom hitali su tamo gde niko pre njih nije bio. Treba priznati i malo ko posle njih. Pregoreli su u zenitu slave. Od tog trenutka DŽenis će slaviti razni pokreti za ljudska prava, feministkinje i lezbijke, od njene pojave naovamo na žene u muzičkom biznisu više niko neće gledati podozrivo, žene će slobodno nositi farmerke, ići bez prsluka i puštati da im kosa prirodno pada. Takođe, ogromna količina zveckave bižuterije će postati značajan modni detalj. Više nego dovoljno za osobu koju su tako dugo mnogi smatrali gubitnikom. Ali, važnije od svega toga na albumima Cheap Thrills, Kozmic Blues i Pearl ostaće zapis jedne generacije koja nije pristajala na stereotipe, još manje na licemerstvo društva i onih koji vladaju. Možda ona, kao i većina iz njene generacije, nije znala tačno šta želi pa samim tim ni kako da do toga stigne, ali je snagom buldožera rušila konvencije sveta sa kojim nikada nije mogla da se pomiri. Na kraju, 40 godina kasnije, ponadajmo se da je sanjani spokoj i kućicu sa belom ogradom pronašla tamo negde na nebesima. Za „gospodina glavnog” ne brinimo. NJega je velikodušno podelila sa svima nama. Internet: legenda i dalje živi… „Ma kakva Lejdi Gaga i K. Peri, DŽenis je diva i prava zvezda…” – jedan je od komentara na sajtu Jutjub S obzirom na činjenicu da živimo u vreme komercijalne „digitalne” muzike – hitova koji brzo nastaju, i još brže se zaborave, neverovatan je podatak da je nastup sa koncerta u Torontu krajem juna 1970. godine, na popularnom sajtu You Tube, u poslednja dva meseca pogledalo preko 150.000 ljudi. Naime, ovaj snimak, bio je jedan od poslednjih, a pesma “Cry baby” koju je tada izvela, od 9. aprila 2006. godine do danas ukupno je videlo 8.756.230 jutjubovaca. Slušaju se na ovoj društvenoj internet mreži i ostali rok– bluz hitovi pevačice jedinstvenog glasa i interpretacije: „To love somebody”, „ Piece of my heart”, „Little girl blue”… Poslednji snimak DŽoplinove, čuvenu pesmu „Mercedes Benz” (koja je bila poklon DŽonu Lenonu za rođendan) pogledala su za protekle tri godine 3.010.042 jutjubovaca. „Ovo je jedna od najomiljenijih pesama moje šestogodišnje ćerke. Zar nije najbolja stvar na svetu kada čujete vaše dete, dok se šeta po kući, da peva „O Lord, won’t you buy me a Mercedes Benz” – napisao je pre dve nedelje poruku na Jutjubu ponosni otac, u potpisu „kjergaard”. Poruke osoba rođenih deceniju posle njene smrti otkucane ispod videa, odaju poštovanje i divljenje DŽoplinovoj: „Sa svojih 29 godina, nikada nisam čuo da neko peva sa toliko emocija i duše…”, napisao je jedan jutjubovac. Međutim, postoje i oni koji osuđuju njen izbor i način života: „Imala je 27 godina kada je umrla, a izgledala ko da ima 55! Droga je učinila svoje.”